Sa tranzicijom dolazi do rivajvla kafane. Te advertajzing devojke koje se otkače pa igraju na stolu jer je petak, isključile telefone, nema da ih klijenti zovu, pretplatnik nije dostupan. Eno pretplatnice, igra na stolu. I sad mi tu i tamo neke od tih devojaka iz agencije kažu u ovom kovid-19 periodu: „Da prođe ovo pa da odemo u kafanu.“ To je vezano za mentalitet. Recimo u Londonu je taj antilokdaun bunt bio vezan za ilegalne rejvove, kod nas bi se karantin prestupnici zamandalili u kafani. I Kanda, Kodža i Nebojša imaju pesmu „Kafane i rokenrol“. Ali osamdesetih to nije bilo tako.
„Mit kafane je u međuvremenu postao vrlo jak, i ajde reci nekome u društvu da ne slušaš tamburicu, Tomu, Silvanu, ili Vidu Pavlović, na primer. Napravljen je kult od određenih narodnjačkih imena i tu više nema čak ni spora. To se gradilo godinama preko pisaca, glumaca ili ‘gradskih likova’, autoriteta u društvu koji ti ‘daju dozvolu’ da to voliš i slušaš. Sada je i Džej, nakon svoje smrti, ušao u to probrano društvo. Meni lično se više sviđaju neke pesme Harisa Džinovića od svih nabrojanih pevača, ali on je deo novokomponovane narodne muzike, nema oreol ‘bluzera u duši’ ili ‘evergrin šansonjera’, i kao takav ne prolazi kod kul ljudi“, priča Bratislav Nikolić na temu „kafana i rokenrola“ a zatim se vraća na temu urbanog odela za folkere.
„Sećam se kada je Šabana Bajramovića puštao Srđa Anđelić na pokojnom Radiju B92, to je automatski bilo prihvaćeno. Zato što su B92 i Anđelić bili super kul za urbaniju ekipu, i kad ti oni za nešto kažu da je OK, onda je sigurno bilo OK. Da je Srđa u vreme najveće popularnosti puštao Sinana Sakića kao vrednost, on bi bio prihvaćen kao vrednost. Nešto što podseća na favele u Brazilu, world music, ili na emociju jednog poročnog rokera luzera… Nešto bi se smislilo. Često su tako išle stvari sa narodnjacima od kojih je sada napravljen mit“, sumira Nikolić.
Postoji i jedna stvar, a to je da je lakše pisati pa i mitomanisati o ljudima iz folka. Tu su na raspolaganju sve gradacije i etikete i nikad ne tresneš o pod. Recimo, kada sam pisao in memoriam Sinanu Sakiću, ja sam spomenuo neku milenijalsku verziju ljubavnika ledi Četerli jer se na Sinanovim koncertima jedino mogao radnik gradske čistoće očešati o studentkinju istorije umetnosti ili tik do nje pevati o istoj stvari i pevati istu stvar koju peva i Sinan. Takva je bila publika na Tašu. Kao što sam rekao, lakše će biti biografima Ace Lukasa nego Darka Rundeka. Jer tu su svi delovi rokerskog života: narkotici, gospodarenje noću, kocka, pucnjevi u butinu… Mi mitomani moramo da imamo supstancu, građu, temelje… da bi mitovi bili postavljeni na čvrstom.
Ceo tekst Branka Rosića „Kako je narodnjak postao mit“ objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 17. decembra
Digitalno izdanje i pretplata dostupni su na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika na srpskom
Tagovi
