Nisam gledala Openhajmera, niti ću. Jedva sam odgledala i Čuvare formule i to verovatno među poslednjima. Ne mogu da se retraumatizujem. Odrasla sam i školovala se u vreme Hladnog rata i strah od nuklearnog obračuna i njegovih posledica, još od Černobila prisutne su kod svih koji pripadaju mojoj i nekim starijim generacijama. Seriju Černobil sam odgledala. To je po meni najbolje ekranizovana pogubnost komunističkog sistema mišljenja i upravljanja. Vidi se to pomalo i u Čuvarima formule. Za moj ukus i za potrebe edukacije građana Srbije, to je nedovoljno. Za one koji žale za komunizmom kao društvenim i političkim uređenjem, možda je najbolje da odgledaju prvu epizodu serije Problem tri tela. To je, što bi rekao Bata Stojković u Varljivom letu, komunizam u praksi. Još je živ u Kini pa su tamo nove generacije šokirane brutalnošću kojom je prikazan period Kulturne revolucije, o kom oni naravno ne znaju ništa. Pa negoduju, gledajući krišom seriju iz nekih kopija. Netfliks je tamo zabranjen. U stvarnosti, a ne na filmu, najdrastičniji primer razvijenog i do krajnjih granica izvedenog komunizma je Severna Koreja. Tamo ima i slet. Pa kome od nostalgičara nije dovoljna ruska vojna parade i pokliči sa Crvenog trga 9. maja, može da gleda slet u Severnoj Koreji i razmisli još jednom o tome da li bi stvarno pristao da živi u takvom režimu. To što važi za komunizam, važi i za sve druge autoritarne režime u kojima su individualni životi, prava i slobode potpuno nebitni i u kojima je sve podređeno borbi protiv spoljašnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja po ma kom osnovu: rasnom, verskom, ideološkom, klasnom…svejedno je.
I zato je korisno da se podsetimo jedne od Kisindžerovih tvrdnji iz doba Hladnog rata, koju nalazimo u njegovim Memoarima: “ Bez obzira na to kakvim standardima upoređivali Zapadnu i Istočnu Nemačku, Austriju i Čehoslovačku, Južnu i Severnu Koreju, Južni i Severni Vijetnam pre nasilnog ujedinjenja, nameće se zaključak da tržišne ekonomije proizvode više dobara, da su te robe kvalitetnije, da nude više i bolje usluge, zadovoljavaju više ljudskih potreba i stvaraju mnogo pluralističkija društva nego što to čine komunistička uređenja. Samo u jednoj kategoriji komunističke su ekonomije postigle uspeh: u akumulaciji vojne moći”. Ispostaviće se nakon Hladnog rata i kolapsa komunističkih režima da to nije dovoljno za pobedu ni u ratu, ni u miru.
Openhajmerovo ali pre njega Nobelovo stanovište da će proizvodnja sve preciznijeg i ubojitijeg oružja i njegovo gomilanje okončati ratove i sprečiti odvaćajućom snagom nove je jednako glupa, koliko i opasna. Možda je to umirilo njihovu savest ali svet je naoružan do zuba i nuklearnim i konvencionalnim oružjem, a novi frontovi se otvaraju ili mogu biti potencijalno otvoreni svakog dana. U noći kada je Iran lansirao rakete prema Izraelu, isti taj do zuba naoružani svet je bez daha čekao da one prelete do cilja i desilo se to da su sve bile presretnute i ujutru su svi mogli da odahnu. Čelična kupola i saveznici su sve što je potrebno za efikasnu odbranu. To je epilog. Za sad.
I sve se to dešavalo tek što se stišala bura oko sukoba na relaciji Francuska-Nemačka oko Makronovih izjava o slanju trupa na ukrajinsko ratište i odgovora Putina da u tom slučaju mogu da računaju na nuklearni odgovor. PR tim predsednika imao je težak zadatak da ubedi javnost da je on na sve mislio osim na slanje vojnika koji bi “ginuli za Dombas”. Da li u Evropskoj uniji ima drugih tema osim Ukrajine? Ima, ali svaka je pod direktnim uticajem efekata tog besmislenog rata koji će na kraju najviše koštati građane Ukrajine i Evropske unije. Ove prve života i potpuno devastirane države, a Evropsku uniju ekonomski, politički i bezbednosno u svakom smsilu. Na kraju neće biti pobednika. U slučaju nuklearnog rata neće biti ničega i nikoga. To je jasno već 80 godina. I zato je kontrola nuklearnog naoružanja i neposredna i stalna otvorena komunikacija između nuklearnih sila veoma važna. A nje nema.
I zato, da još jednom citiramo Kisindžera: “Prema nuklearnom se naoružanju nismo nameravali odnositi tek kao prema još jednoj vrsti oružja: kad smo se već odlučili za takav put, hteli smo nastaviti pregovore o ograničavanju strategijskog naoružanja bez iluzija i bez predaha, imajući uvek na umu interese naše bezbednosti. Ali verovali smo da će buduće generacije shvatiti da smo iskoristili svaku priliku za otklanjanje mogućnosti nuklearnog rata. Jačanje nuklearnih snaga razlikovalo se od svih ostalih trka u naoružanju u istoriji. Ugrožavalo je čitavo čovečanstvo. Nametalo je obavezu da se kontroliše oružje i nismo imali nikakvo pravo da izbegavamo takvu obavezu.”
Zahvaljujući takvom pristupu i moja generacija je dobila priliku da se rodi, školuje u vreme Hladnog rata, prati pregovore Regan-Gorbačov, pa Buš- Gorbačov, a da onda na fakultetu besomučno uči odredbe SALT, START 1 i START 2 sporazuma i sklapa i rasklapa pušku M48 i ide na vežbe civilne zaštite. Tako su nas valjda spremali za “aktivnu i miroljubivu koegzistenciju” sa svetom oko nas. Da li ovakve traume i strahove nose i deca rođena 70-tih u Francuskoj ili Švedskoj, evo ne znam. Ali se sećam da sam kao dete razmišljala o mogućnosti nuklearnog rata i pitala sam se da li se u tom slučaju onima koji o tome odlučuju uopšte živi. Meni se činilo da se Reganu i Bušu živi. Tako su delovali u odnosu na Gorbačova i njegova siva odela i sumornu pojavu.
Početkom XXI veka mogućnost nuklearnog rata je bila potpuno nebitna tema. Na red su došle nevojne pretnje, asimetrični ratovi, na post diplomskim studijama na FPN bavili smo se savremenim proširenim konceptom bezbednosti, koji smo kasnije uneli i u prvu Strategiju nacionalne bezbednosti Srbije. Taj koncept koji je obuhvatao ljudsku, ekološku, ekonomsku i socijetalnu bezbednost već je bio smešten u sve strategije bezbednosti zapadnih demokratija, uključujući i prvu strategiju bezbednosti Evrpske unije – Bezbedna Evropa u boljem svetu. U odnosu na te pretnje koncipirani su odgovori. Aktuelni su bili asimetrični ratovi i borba protiv terorizma. Nuklearne sile SAD i Ruska federacija započele su pregovore o sporazumu Novi START, koji je trebalo da zameni Moskovski sporazum (SORT), koji je isticao 2012. godine, a kome je prethodio START i, kome je rok važenja opet istekao 2009. START II nikad nije stupio na snagu, a START III nikada nije do kraja ispregovaran. Novim START-om bilo je predviđeno smanjenje strateškog nuklearnog naoružanja, kao i mehanizam inspekcija i verifikacije koji je postojao i u okviru SORT mehanizma. U februaru 2023. Rusija je suspendovala učešće u ovom sporazumu.
I evo nas pred novom pretnjom nuklearnim ratom. Da li je blef? Ruski predsednik podsetio je nedavno svet da je “tehnički spreman za nuklearni rat” u slučaju da NATO odluči da rasporedi kopnene snage u Ukrajini, a Njujork tajms beleži da Sjedinjene Države pripremaju „nenuklearni“ odgovor ako Rusija upotrebi nuklearno oružje protiv Ukrajine. Si-En-En je krajem 2022. izvestio da su SAD počele da se „rigorozno pripremaju“ za mogućnost da Rusija izvrši nuklearni napad na Ukrajinu. “Moramo se osećati zaštićeno jer smo nuklearna sila. Spremni smo i imamo doktrinu da koristimo nuklearno oružje”, rekao je i francuski predsednik svojim i svetskim medijima. Ni jedna od nuklearnih sila koje su članice NATO ne može i ne sme da upotrebi nuklearno oružje unilateralno. Za to je potrebna saglasnost svih.
Sporazum o neširenju nulearnog naoružanja NPT iz 1967. godine imao je za cilj da spreči širenje nuklearnog naoružanja i podstiče razoružanje. Tadašnje procene potencijalnog razaranja u slučaju drugog sovjetskog nuklearnog udara bile su oko 50 miliona mrtvih samo u SAD, bez posledica zračenja po preživele. U odnosu na pre trideset godina sada je pet puta manje nuklearnih bojevih glava ali to ne menja na stvari. Posledice bi bile iste na bilo kojoj tački sveta. Uprkos ovakvim saznanjima, propao je pokušaj da se 2017. godine u Ujedinjenim nacijama usvoji Sporazum o zabrani i potpunom ukidanju nuklearnog oružja. Rezolucijom 71/258 Generalne skupštine predloženo je da se započnu pregovori o sporazumu kojim bi se zabranilo i potpuno eliminisalo nuklearno oružje – razvoj, testiranje, proizvodnja, promet, skladištenja, pretnja i upotreba. Prvi sastanak je bio u Beču 2022, drugi u Njujorku u novembru prošle godine. Osnovana je i Naučna savetodavna grupa. I rezultata naravno nema.
Svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti bile su protiv i to je pet nuklearnih sila kojima je dozvoljeno da ovo oružje poseduju prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja- NPT. Indija, Pakistan i Severna Koreja nisu deo ovog sporazuma ali priznaju da imaju ovo oružje, dok Izrael i Južna Afrika niti priznaju niti demantuju. Iran negira, a Rusija potvrđuje da ga ova zemlja zaista nema. Iran se okvirnim nuklearnim dogovorom (Zajednični sveobuhvatni akcioni plan- JCPOA) iz 2015. obavezao da će ograničiti svoj nuklearni program i dozvoliti međunarodne inspekcije. SAD su se 2018. povukle iz ovog dogovora za vreme administracije Donalda Trampa. Izveštaj UN iz prošle godine potvrdio je da ova zemlja ima pozamašne zalihe uranijuma, na nivou dovoljnom za proizvodnju oružja. Bajdenova administracija je najavila povretak u okvire ovog dogovora, ali do toga nije došlo i tek sada neće.
Dakle, u posedu prava da pritisnu to dugme i dignu svet u vazduh su trenutno, na izmaku prve četvrtine XXI veka: Džo Bajden, Vladimir Putin, Emanuel Makron, Riši Sunak, Si Đinping, Benjamin Netanjahu, Nerendra Modi, Asaf Ali Zardari, Kim Džong Un i možda Ebrahim Raisi, osmi predsednik Irana. Nije teško pogoditi koji od njih odlučuje sam i nikoga ne mora da pita za dozvolu da pritisne to dugme. I to je razlika između autokratskih i demokratskih režima a to je važnije od od toga kome se od njih živi a kome ne živi i da li je ideologija ili religija uticala na to u kojoj meri su tom lideru ljudski životi i sudbina čovečanstva uopšte bitni.
U Evropskoj uniji je samo to bitno. I zato je ona u stanju da odgovori na ekološke, socijalne, ekonomske i kulturne potrebe svojih građana, da štiti njihove slobode, prava i evropski način života, da ih zaštiti od elementarnih nepogoda, korupcije, kriminala, da zaštiti svoje spoljne granice od svega što građane, privredu i interese država članica može ugroziti spolja. U većini ovih oblasti je Evropska unija strateški autonomna. Međutim, današnja glavna bezbednosna ptetnja je pretežno vojne prirode. I tu je Evropska unija potpuno zavisna od SAD i NATO. Jedina članica Evropske unije koja je nuklearna sila je Francuska. Na evropskom kontinentu to je još i Velika Britanija. SAD su polovinom prošlog veka bile snažno protiv razvoja nuklearnog potencijala i jedne i druge.
Kisindžer o tome piše: “Evropljani su istovremeno strahovali i od posledica nuklearnog napada na njihovom gusto naseljenom kontinentu i od našeg očito rastućeg opiranja i nesklonosti da posegnemo za nuklearnim oružjem. Želeli su ubediti Sovjete da bi svaki napad na evropski kontinent pokrenuo nuklearni arsenal. A, ako blef ne upali, nisu bili baš spremni da prihvate da na njihovom tlu dokazujemo ozbiljnost naše nuklearne pretnje. Potajno su se nadali da ćemo Evropu braniti razmenom interkontinentalnih raketa preko njihovih glava; da bi odbranili svoje zemlje, pozivali su Ameriku da se izloži onom istom riziku nuklearnog uništenja od kojeg su sami bežali”.
Kada je započeo iranski raketni napad na Izrael, SAD su reagovale itekako. Pre napada je Džozef Bajden na konferenciji za novinare poručio Iranu kratko i jasno: “Don’t!” i otišao. Evropskoj uniji je trebalo pet dana da sazove sastanak Evropskog saveta i izda zajedničko saopštenje u kom osuđuje napad, traži hitnu deeskalaciju i preti novim sankcijama Iranu. I to je to. Ključna reč u EU tih dana je bila condemn (neodobravanje) a sve oči su bile uprte u SAD. I one su svoje uradile. Izrael je već debelo platio za tu vrstu zaštite. Čak i da pobedi Tramp, Izrael će moći da računa na kontinuitet. Za Evropsku uniju je već rekao šta je imao. Ko ne plati za svoju odbranu, nek mu Rusi rade šta god hoće. Tim rečima. Ovaj put su rakete letele iznad glava bliskoistočnih naroda: Iračana, Sirijaca, Jordanaca ili Libanaca, ne znam tačno. I nisu bile nuklearne. Nadajmo se da preko evropskih neće leteti ni takve. Jer dovoljno je, kao što znamo, da samo jedan koji više nema šta da izgubi i koga nema ko da kontroliše, stisne to dugme i da krene lančana reakcija. Kraj.
Tagovi
