Od Portorika do Ognjene zemlje cvetaju diktature, a ljudi masovno odlaze ka SAD. Pa ipak, ima nekoliko razloga da se veruje u boljitak i demokratiju, piše u svom komentaru Uta Tofern, prenosi Dojče vele.
Divno je vreme za diktatore širom Latinske Amerike. U januaru je Danijel Ortega u Nikaragvi otpočeo peti mandat nakon što je pred izbore pohapsio skoro čitavu opoziciju i ućutkao ostale.
Na Kubi je Migel Diaz-Kanel ignorisao neočekivane proteste prošlog leta, te osujetio ostale pokušaje neistomišljenika. Kome ne odgovara na tom ostrvu, Diaz-Kanelov ortak Ortega mu nudi slobodno putovanje preko Nikaragve. Ideja je, naravno, da kubanske izbeglice podignu imigracioni pritisak na Sjedinjene Države.
U Venecueli šef države Nikolas Maduro sa guštom gleda kako se opozicija sama glođe. Demokratski parlament koji je izabran 2015. sada je sebi produžio mandat i isto učinio „prelaznom predsedniku“ Huanu Gvaidu. Ali, njegov legitimitet je mršav jer ga mnogi važni predstavnici posvađane opozicije ne priznaju. SAD i EU, koji su podržavali Gvaida, mogu još samo da se nadaju da svi zaborave na Venecuelu, jer propast Gvaida je i njihova blamaža.
Potencijalni ili samozvani diktatori poput predsednika El Salvadora Najiba Bukelea ionako ne mare više za to šta kažu SAD ili Evropa. Bukele se sada na Tviteru, gde ga prati tri miliona ljudi, prozvao „generalnim direktorom“ zemlje (CEO). Igra na mačo-kartu i veoma je omiljen. Protiv njega se protestovalo kad je uvodio bitkoin kao sredstvo plaćanja, ali nije kad je ukinuo podelu vlasti u zemlji.
Takozvani zapadni svet sve češće i u Latinskoj Americi može da iskusi da zapadne ponude više nisu tako neodoljive, niti su pretnje efikasne kao što su bile. Diktatori, autokrate, kleptokrate i oni koji bi to da postanu imaju druge partnere u vidu Rusije i Kine, dakle zemalja koje ne pitaju za ljudska prava, demokratiju i pravnu državu.
Te države su razumele da sopstvenu autoritarnost mogu da sakriju iza grlate kritike zapadne zajednice vrednosti. Ta kritika je često opravdana, na posletku se i u demokratijama donose užasno pogrešne odluke. Ali, za razliku od Rusije i Kine, u demokratijama vlast može da se smeni na izborima.
Dok pojačano useljavanje stavlja sistem Sjedinjenih Država pod pritisak i produbljuje polarizaciju društva, u Rusiji i Kini ne moraju da se boje takvih iskušenja. Tamo niko ne želi da ide.
Uz svu kritiku, baš su Sjedinjene Države čežnja masa Latinoamerikanaca koji beže od nasilja, socijalne nepravde i manjka perspektive. Previše je ljudi poslednjih godina i decenija napustila nada da mogu da promene nešto u svojim domovinama.
Utoliko je pak jači signal koji je poslednjih dana i meseci došao iz Čilea. U demokratiji budno civilno društvo može mnogo toga da pokrene, u demokratiji je moguća mirna smena vlasti, demokratija može čak da promeni i svoj ustav. Ono što se zbilo u Čileu opovrgava sumnje ne samo u čileansku demokratiju, već u funkcionalnost demokratskog sistema uopšte.
Sveži predsednik Gabrijel Borić dokazao je da se ulični protesti mogu pretočiti u politiku. Njegovi politički protivnici su smesta priznali izborni ishod te pokazali demokratsku pristojnost. Čileanski narod je visokom izlaznošću demonstrirao da je apatija prošlost. A rezultat glasanja ukazuje da se politički angažman isplati.
Naravno, Borića tek čekaju iskušenja jer će morati da traži podršku za svoju politiku. Novi Ustav tek treba da bude napisan, pa tek onda isproban u stvarnosti. Demokratski procesi su sporiji od autokratskog lupanja šakom o sto, ali su održiviji.
I kolumbijska demokratija se često dovodi u pitanje, i ima dosta razloga da se sumnja u moral pojedinih predstavnika političke kaste. Ali postoje osnovni uslovi za promenu vlasti izborima, Kolumbija poznaje mirne smene, a trenutni predsednik Ivan Duke zna da bude odan Ustavu. On nije pogazio mirovni sporazum sa gerilom FARC već ga je sprovodio, premda sa oklevanjem i nepotpuno.
Parlamentarni i predsednički izbori ove godine mogli bi da postanu novi plebiscit o odnosu prema mirovnom ugovoru, koji još pati zbog propalog referenduma 2016. godine. Izbori bi mogli doneti glasove i mandate mirnom delu protestnog pokreta iz poslednjih meseci, pokazujući da nasilje nije neophodan rekvizit za promene.
Brazil je sledeći lakmus-test demokratije koja se pokazala žilavom čak i pod krajnje desnim i neuračunljivim autokratom poput predsednika Žaira Bolsonara. Parlamentarni i predsednički izbori u oktobru pokazaće koliko su jake demokratske snage i kakav uticaj ima sve samouverenije civilno društvo.
Bivši levičarski predsenik Lula da Silva ima dobre šanse s obzirom na podršku iz drugih političkih tabora, ali on više nije čovek novog početka. Lula bi mogao da bude prelazni predsednik koji bi se postarao da se u Brazilu ojača vera u demokratiju. Tek idući put će verovatno Brazil moći da glasa za politiku koja vidi alternative između države blagostanja i grabljivog kapitalizma i razvija održiv ekonomski model.
U protekloj deceniji je preko dva miliona Brazilaca okrenulo leđa svojoj zemlji, kao i milioni ljudi iz Meksika, Hondurasa, Gvatemale, Haitija, ili iz diktatura Venecuele, Kube i Nikaragve. Teško je u očajnim životnim uslovima čekati promene kod kuće. Naporno je menjati stvari. Ali, to je i dalje pre moguće u demokratiji nego u diktaturi.
Tagovi
