Više nisam trudnica, sad sam porodilja. Tako mi kažu u bolnici. Važno je znati svoj naziv. Da ljudi mogu da te klasifikuju. Kao biljku u herbarijumu. Latinski naziv: puerpera. Beba više nije u meni, sad je pored mene. Mogu da je dodirnem. Da je pomirišem. Kažu da bebe prvih nekoliko meseci misle da su ona i majka jedno. A šta je s majkama? Majke žive u istom uverenju ali godinama, možda i zauvek. Dok je beba u stomaku mi smo jedno, a kad izađe napolje postajemo dva, ali ja se osećam sada, da smo beba i ja zajedno celina a svaka za sebe uvek samo polovina.
I ne uspevam da objasnim svojoj glavi da je ta beba koju sada držim u rukama ista ona koja je devet meseci rasla u mom stomaku. Jer kako je to uopšte moguće? Kako su svi tako oguglali na to koliko je to zapravo nestvarno? Malo, pravo živo biće izašlo je iz mog stomaka i sada je tu kao da ništa nije postojalo pre nje. Fali više ljudi kojima je to čudno koliko i meni da se svi zajedno čudimo. Lakše bi mi bilo da zamislim da iz stomaka izađe drvena beba, poput Pinokija, pa da s vremenom postane prava, od krvi i mesa.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
