I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti.
I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti.
Valjda nema maturanta, čak i u zemlji u kojoj se matura nepočinstvima dovodi u pitanje, koji ne bi prepoznao da su ove dve rečenice početak jedne od najboljih pripovedaka u srpskoj književnosti i – a to govori dosta o njegovom opusu – možda druge najbolje pripovetke Laze Lazarevića. „Sve će to narod pozlatiti“, ta koja se dešava u sumrak, i ona druga, koja govori o jednom drugom delu dana, „Prvi put s ocem na jutrenje“, nadrasle su i našu literaturu, smestile se u kolektivno nesvesno nacije, portretisale život s kraja 19. veka, međuljudske i porodične odnose, više nego što su to najobimnije istorijske studije umele da urade.
Renesansni lik srpske književnosti i nauke danas je možda i poznatiji po svom lekarskom radu, i iako ima onih koji bi tvrdili drugačije, verovatno mu ne bi smetalo što se u kolokvijalnom govoru njegovo ime koristi olako, usput i duhovito, sve sa onim „Tebe bi trebalo u ‘Lazu’!“ Za to je, naravno, zaslužna Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, nosilac i naslednik tradicije institucionalne psihijatrije na ovim prostorima.
Ne bi mu smetalo, jer rođeni Šapčanin ne bi ni postao takav pisac da nije imao želju, nameru i sposobnost da zaviri u najtananije, najnedostupnije delove ljudske duše – da hrabro kroči tamo gde je najteže stići i gde nijedan Srbin pre njega bio nije. Skoro je nemoguće razlučiti gde prestaje Laza pisac, a gde počinje Laza lekar, i to i jednom i drugom služi samo na čast, i toliko godina posle njegove smrti.
Lazar je rođen 1851. godine u Šapcu, u porodici Kuzmana i Jelke. U ranoj mladosti ostao je bez oca, trgovca – njegov lik pojavljivaće se često, mada ga neće biti lako prepoznati, u Lazarevićevim pripovetkama – pa je brigu o familiji preuzela majka. Laza je znao da mora brzo da odraste, jer je imao tri sestre, a Jelka Lazarević bila je, govorilo se tada, hajduk-žena, snažna, nepokolebljiva, odlučna da decu izvede na pravi put, ali im nije uskraćivala ljubav. Ostalo je zapisano da je, kada je već upisao Veliku školu (u Beogradu će završiti i gimnaziju), Lazarević uhapšen zbog učestvovanja u demonstracijama protiv vlasti. Kada se na to požalio majci, ona mu je odgovorila: „U jato, golube!“
Brzo je, ipak, shvatio da je medicina njegov pravi poziv, i kao državni pitomac otišao je u Berlin da izučava medicinu. Praksu će prvi put imati u ratu, onom kada je Srbija i zvanično izvojevala svoju nezavisnost. Natrag u Berlinu, 1879. dobija titulu doktora medicine i hirurgije (njegova doktorska disertacija bila je „Doprinos eksperimentalnom proučavanju i analiza elektrolitičkog delovanja žive na organizam“), a već naredne godine postavljen je za fizikusa okruga beogradskog. Ubrzo postaje i prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu, a te 1881. ženi se Poleksijom, sestrom svog prijatelja Koste Hristića.
Berlin je značajan i zato što Lazarević nije prestajao da čita, i što je počeo da piše. „Švabica“ je njegova prva pripovetka, mada je imao strah da je objavi; prva koja će ugledati svetlo i sud srpske javnosti, u ilustrovanoj „Srpskoj zori“, bila je baš „Prvi put s ocem na jutrenje“, mada je u originalu objavljena pod naslovom „Zvona sa crkve u N.“ („Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska“), i to bez potpisa.
Sve više su ga zanimale tajne ljudske duše, pa je, sem zalaganja za otvaranje prve laboratorije u okviru Opšte državne bolnice, ustanovio i prvu psihijatrijsku kliniku na Balkanu, u današnjoj Birčaninovoj ulici u Beogradu. Zalagao se za odvajanje neurologije i psihijatrije, radio je neumorno i sa duševnim bolesnicima i sa starijim ljudima.
U toku svoje (pre)kratke profesionalne karijere napisao je više od 70 naučnih i stručnih radova. Obilazio je svoje pacijente, lečio sirotinju besplatno, kupovao im lekove, a sve svoje veze – ukazom kralja Milana iz februara 1889. postao je njegov lični lekar – koristio je da njegovom narodu, korak po korak i dijagnoza po dijagnoza, bude bolje.
Sebe nije uspeo da izleči: januara 1891. čovek koji je proneo ime Šapca i udario čvrste temelje modernoj srpskoj medicini – pritom napisavši neke od najupečatljivijih pripovedaka u našoj književnosti – preminuo je od tuberkuloze. Imao je svega četrdeset godina.
