Rumunski istraživači pozvali su akademske izdavače da uklone ime Elene Čaušesku – supruge Nikolaja Čaušeskua, bivšeg komunističkog vođe Rumunije – iz skoro dvadesetak naučnih radova i knjiga koje su lažno objavljene kao njeno delo, više od 30 godina nakon što je bračni par Čaušesku pogubljen.
Elenu je državna propaganda pod režimom njenog muža slavila kao svetski poznatu istraživačicu u polju hemije, uprkos tome što nije imala verodostojne kvalifikacije, piše Gardijan.
Istraživači kažu da se neki od njenih radova još uvek citiraju i predstavljaju relevantnim, iako je „jedva bila pismena u nauci“ i nije bila u stanju da prepozna osnovne formule koje su predavali studentima prve godine hemije.
Oni takođe žele da njene počasne titule, nagrade i doktorat budu povučeni, a institucije koje su joj odali počast – uključujući Kraljevsko hemijsko društvo u Velikoj Britaniji i Politehniku u centralnom Londonu (sada Univerzitet Vestminster) – povuku priznanje i priznaju da je njena naučna karijera bila lažna. Njen doktorat nikada nije povučen u Rumuniji, iako je bilo opšte poznato da ga nije ona napisala.
Kris Isloi, istraživač neuronauke i psihologije sa sedištem u Londonu, i Andrej Dumbrava, doktor i viši predavač na Univerzitetu Aleksandru Joan Kuza u Jašiju, predvode poziv da se naučni zapis ispravi. Ali Isloi kaže da se to pokazuje kao težak poduhvat „pošto nijedan akademski izdavač nikada nije napisao svoje smernice koje predviđaju da bi autor mogao biti nepismena žena komunističkog diktatora“.
Elena i Nikolaje Čaušesku su pogubljeni na Božić 1989. nakon što je pokušaj Rumunije da prati druge zemlje istočne Evrope u mirnom rušenju njihovih režima doveo do krvoprolića koje je na kraju omogućilo bivšim komunistima da zadrže vlast pod maskom demokratije.
Žudnja za legitimitetom
Pretenzija Elene Čaušesku na naučni status bila je vođena njenom sopstvenom željom za prestižem i neobičnom pozicijom Rumunije kao komunističke države kojoj je Zapad, kako piše Gardijan, najviše povlađivao, uprkos razornoj brutalnosti režima.
Čaušeku je na vlast došao 1965. i dobio pohvale na zapadu zbog suprotstavljanja sovjetskoj invaziji na Čehoslovačku tri godine kasnije. Ričard Nikson je 1969. posetio Bukurešt, prvi predsednik Sjedinjenih Država koji je kročio u komunističku zemlju. Čaušesku je bio pozvan u Belu kuću 1970. i 1978. godine, a iste godine je bio prvi komunistički šef države koji je posetio London.
Margaret Tačer, i sama kvalifikovana hemičarka, posetila je Bukurešt 1975. kao opoziciona liderka. Čaušesku ju je primio, a zatim se sa njima ponovo srela u poseti 1978, godinu dana pre svoje prve izborne pobede.
Međutim, međunarodnu reputaciju Čaušeku je kod kuće uprljao rušenjem rumunske privrede. Ljudska prava su bila ozbiljno narušena, smanjio je ulaganja u nauku i medicinu…
„Bila su to teška vremena“, kaže Dumbrava.
„Uvek je komplikovano ispričati celu priču za ljude koji nikada nisu iskusili bilo kakvu vrstu totalitarizma. To je bio svet u kome ti je sve bilo diktirano. Napori Čaušeskua da otplate spoljni dug značili su da žele da izbegnu bilo kakav uvoz koji zahteva valutu… Sve, od pomorandže do banana, jednostavno je nestalo… I sve je bilo pod strogom kontrolom. U svom selu nisi mogao da žrtvuješ kravu. Bilo je protivzakonito. Mogao bi da odeš u zatvor ako te uhvate sa mesom“, dodaje Dumbrava.
Isloi veruje da je Čaušekova žudnja za međunarodnim priznanjem i legitimitetom bila razlog zašto je Elenina naučna akreditacija bila podignuta na toliku visinu, ali je njena veza sa istraživanjem u oblasti hemije počela mnogo pre nego što je Nikolaje došao na vlast.
Lavinija Betea, biografkinja Elene Čaušesku, profesorka i istoričarka na Univerzitetu u Aradu, kaže da je posedovanje titule naučnika legitimisalo Čaušeskuov uspon „kao lidera intelektualne elite“.
„Eleni više nikada nije bio potreban novac, nakon što je Nikolaje 1965. imenovan za generalnog sekretara Komunističke partije“, kaže Betea.
„Svi njihovi troškovi su bili namireni. Međutim, ustavi komunističkih zemalja propisivali su da građani imaju i pravo i obavezu da rade. Kao supruga najmoćnijeg političara u zemlji, Elena Čaušesku je želela da se prikaže kao uzor, dostojan da bude pored ‘velikog političkog lidera’. Pošto je komunizam cenio nauku kao snagu za industrijsku proizvodnju, posao naučnice bi dobro funkcionisao“, dodaje Betea.
Elena je rođena u porodici farmera i trgovaca 1916. godine. Pohađala je večernju školu na Politehničkom institutu u Bukureštu sedam godina, počevši od 1950, a nakon diplomiranja radila je u Nacionalnom institutu za istraživanje i razvoj u hemiji i petrohemiji (ICECHIM), na odseku za elastomere – vrstu polimera. .
Dumbrava kaže da je to verovatno razlog zašto se „specijalizovala“ za istraživanje polimera u svojim akademskim publikacijama.
„Bilo je to samo pitanje slučaja“, kaže on.
„Pre nego što je dobila ‘doktorat’, a pre nego što je stekla ‘diplomu’ hemije, bila je nekvalifikovani radnik u Institutu, pod nadzorom osobe koja je najviše radila na njenom doktoratu“, dodaje.
Autor Edvad Ber u svojoj knjizi o bračnom paru Čaušesku tvrdi da „nema podataka o Eleninoj diplomi iz hemije, pre njenog doktorata“. Ipak, do 1960. godine „imala je posao sa punim radnim vremenom kao istraživač na Hemijskom institutu (ICECHIM), a do 1965. postala je direktorka Instituta“.
„Sa njenim novim položajem, bilo je veoma teško razgovarati sa njom. Ona je naređivala, nije želela nikakve argumente“, piše Ber o ispovestima saradnika koji su radili zajedno sa Elenom Čaušesku.
„Bilo je nemoguće da se otkrije stepen njenog znanja o hemiji, jer ona nikada nije razgovarala o naučnim aspektima rada Instituta, ‘zanimajući se samo političkim i administrativnim stvarima’. Saradnici su otkrili da ne zna šta je hromatograf, i nije prepoznala formulu za sumpornu kiselinu – H2SO4 – koja se predaje studentima prve godine hemije“, ističe Ber.
Njegovi spisi opisuju kako je 1967. godine, kada je Elena trebalo da se pojavi pred komisijom i odbrani svoj doktorat iz hemije, suprotno univerzitetskoj tradiciji i praksi, odbrana doktorske teze je bila zatvorena za javnost. Vrata su bila zaključana.
„Svi su znali da je ona varalica“
Elenina naučna reputacija možda je imala sve resurse rumunske države, ali nije mogla da dostigne međunarodne razmere bez pomoći zapadnih publikacija, institucija i političkih lidera.
„Njena međunarodna slava podržana je prisiljavanjem rumunskih hemičara da pišu radove, od kojih su neki objavljeni u međunarodnim časopisima, kao i knjigu koja je prevedena na engleski i objavljena u Pergamon presu, nadaleko poznatom britanskom akademskom izdavaču“, kaže Isloi.
Tu knjigu – zasnovanu na Eleninom doktoratu – objavio je Pergamon pod naslovom „Stereospecifična polimerizacija izoprena“ i nosi predgovor britanske hemičarke Doroti Hodžkin, dobitnice Nobelove nagrade, koja je, između ostalog, napisala: „Nisam opremljena sa dovoljno tehničkih znanja iz ove oblasti, da bi sadržaju ovog rada datla kritičku naučnu ocenu“.
„Ali čak i tako, čitanje navodi na pomisao da je polje istraživanja koje je autor istražio ogromno”, pisala je Hodžkinova.
Pergamon, koji je bio u vlasništvu Roberta Maksvela, takođe je objavio hagiografske biografije nekoliko lidera istočnog bloka, uključujući i onu o rumunskom diktatoru pod nazivom: „Nikolaje Čaušesku: Graditelj moderne Rumunije i međunarodni državnik“.
Godine 1991, nekoliko meseci pre svoje smrti, Maksvel je prodao Pergamon akademskom izdavačkom gigantu Elsevir. Dve Elenine knjige su još uvek dostupne.
Pod njenim imenom pojavili su članci se u naučnim časopisima kao što su Džurnal of makromolekural sajens.
Elenin ugled su takođe promovisali rumunski zvaničnici koji su tražili priznanje od uglednih institucija na zapadu. Dumbrava kaže da je imala „detinjastu želju“ da je obasipaju poklonima iz celog sveta kao znak njenog prestiža.
Jon Mihaj Pačepa, bivši šef rumunske obaveštajne službe, koji je prebegao iz zemlje 1978. godine, u svojoj knjizi „Crveni horizonti“ iz 1987. napisao je da je Elena zahtevala da se obezbedi sve što je potrebno da bi joj univerziteti u Njujorku i Vašingtonu dodelili počasne titule.
„Pokušavao sam da objasnim da američki predsednik nije imao istu moć kao rumunski. Jedini rezlutat je bio Elenin gnev“, napisao je Pačepa.
Denis Deletant, istoričar i emeritus profesor rumunskih studija na Univerzitetskom koledžu u Londonu, kaže da mu je 1978. prišao direktor Londonskog univerziteta, koji mu je rekao da su rumunske diplomate uoči njene državne posete u junu te godine pokušavale da Eleni obezbede počasnu titulu. Deletant je upitan da li je to mudra odluka.
„Rumunska ambasada u Londonu činila je velike napore da ubedi određene britanske akademske institucije da priznaju Elenina ‘naučna dostignuća’ – u rumunskoj štampi je ona bila ‘naučnica svetskog glasa’. Pozvao me je direktor Londonskog univerziteta da razgovaram sa njim o osnovama za dodelu počasnog doktora Eleni. Izrazio sam snažno protivljenje takvom koraku“, kaže Deletant.
Izaslanik Rumunske akademije takođe je poslat da se založi za priznanje Eleninih „nučnih dostignuća“ od strane Kraljevskog društva, najstarijeg nacionalnog naučnog društva na svetu.
Deletantova supruga Andrea, koja je predavala rumunski na Univerzitetu Bredford, bila je prevodilac na sastanku sa predsednikom Kraljevskog društva, hemičarem i dobitnikom Nobelove nagrade Aleksandrom Todom.
„Nakon što je izaslaniku pružio velikodušno gostoprimstvo, u čemu je alkohol igrao značajnu ulogu, profesor Tod je iskreno upitao izaslanika da li Elena zaslužuje počast društva. Odgovor koji je dobio bio je negativan“, kaže Deletant.
I Univerzitet u Londonu i Kraljevsko društvo odbili su rumunske zahteve. Rumunska ambasada se tada obratila Kraljevskom hemijskom društvu, čime je Elena postala počasni stipendista, i Politehnici u centralnom Londonu, čime je dobila zvanje počasnog profesora.
Elenina biografkinja Betea kaže da je važno da i oni van Rumunije dele odgovornost za legitimizaciju „njenog naučnog doprinosa“.
„Njena prva ’priznanja’ stigla su iz Francuske i Sjedinjenih Država, pre nego što je postigla uspehe u Rumunskoj akademiji. Možete li da opravdate interese onih koji nisu živeli u komunističkoj diktaturi, a da okrivite samo one u zemlji? Ili da je kriva samo ona= To nije fer, premamom mišljenju“, kaže Betea.
„Očigledno je da su svi znali da je ona varalica. Oni koji su joj dali titule, ili vršili pritisak na druge da to učine. Krivi su što su doprineli intelektualnoj prevari kolosalnih razmera. Oni koji su učestvovali u obmani nisu kažnjeni“, dodaje Betea.
„Uvreda” za pošten naučni rad
Profesor Mirčea Teodoresku sa Politehničkog univerziteta u Bukureštu – Odeljenje za bioresurse i nauku o polimerima – bio je koautor radova sa Elenom Čaušesku između 1984. i 1989. On je takođe jedan od potpisnika poziva da se njeno ime povuče iz naučnih radova.
U to vreme, Teodoresku je bio mladi docent na Institutu.
„Cela naučna produkcija mog odeljenja morala je da ima Elenu Čaušesku kao prvog autora, zbog naređenja Komunističke partije“, kaže Teodoresku.
„Ovo je uključivalo sve zajedničke projekte sa istraživačima iz drugih institucija, poput mene i drugih mojih kolega. Od samog početka sam znao da će svi radovi nastali iz ovih zajedničkih projekata imati Elenu Čaušesku za prvog autora, ali sam prihvatio situaciju zbog lokacije laboratorije, ali i zbog toga što su projekti u kojima sam učestvovao uključivali visokokvalitetna naučna istraživanja koja su mi omogućila da mnogo naučim i steknem istraživačku ekspertizu“, objašnjava Teodoresku.
On želi da se povuku radovi na kojima je ona bila jedini autor i da se njeno ime ukloni svuda gde je bila koautorka.
„Nauka u tim radovima je bila zdrava i ipravna. Samo što Elena nije učestvovala u tome. U stvari, verujem da ona nije ni čitala ta dela, jer sumnjam da je imala sposobnost da ih razume. Smatram da je moralno pitanje ispraviti ovo“, kaže Teodoresku.
U svom pismu Elseviru, poslatom 10. decembra, Teodoresku, Isloi, Dumbrava i njihovi koautori nazivaju Elenino delovanje „nemilosrdnim činom intelektualnog prisvajanja”.
„U ime prirode nauke, kao i teško stečene rumunske demokratije, molimo vas da razmislite o povlačenju naslova koji nose njeno ime, jer njeno autorstvo na ovim delima nije samo lažno, već i uvreda za rumunske antikomunističke demonstrante koji su ubijeni tokom Rumunske revolucije, kao i svakog rumunskog naučnika koji je ikada pošteno radio. Svesni smo da su ovi naslovi završili u vašem katalogu ne vašom krivicom. Međutim, smatramo da je ova korekcija naučnog zapisa ključna“, piše u pismu.
Slični zahtevi su poslati i drugim izdavačima koji su u nekom trenutku objavili Elenine naučne radove. Pojedini izdavači su pokrenili interne istrage.
Koautori takođe traže da se povuku 36 patenata registrovanih u Evropskom zavodu za patente, pod imenom Elene Čaušesku.
Isloi kaže da Elenin uticaj na nauku u Rumuniji i dalje postoji.
„U rumunskoj akademiji plagijat je široko rasprostanjen, kao i nepotizam. Neuredna nauka je sveprisutna, a veći deo toga je posledica podlog i ogromnog uticaja Elene Čaušesku tokom sedamdesetih i osamdesetih“, kaže Isloi.
Betea kaže da status Elene Čaušesku u rumunskom narodu sada manje kritikovan.
„Postoji određena kolektivna krivica zbog brze presude i pogubljenja. Ali njena prevara je imala trajan uticaj na politiku i nauku“, zaključuje Betea.
Ovog meseca, rumunski ministar za inovacije podneo je ostavku nakon što je istraga otkrila značajne nepravilnosti u njegovoj biografiji i plagiranja naučnih radova.
„Biti upisan kao student na privatnom univerzitetu i plaćati da objavljujete sopstvene knjige ili članke kako biste unapredili svoju akademsku karijeru, obično se povezuje sa modelom Elene Čaušesku“, kaže Betea.
„Kao što je cilj rumunskih političara da imaju akademske titule ili zvanje doktora nauka. To je deolom i posledice opsesije koju je imala Elena Čaušesku“, dodaje Beta.
Tagovi
