Le Monde diplomatique, list koji se suprotstavlja jednoumlju

Od finansijske krize 2008. godine, preko sukoba na Bliskom istoku i klimatske krize, pa sve do invazije na Ukrajinu, svet je u poslednjih petnaest godina doživeo niz potresa koji su poremetili intelektualne i geopolitičke kompase. To ne važi za Le Monde diplomatique, koji sada već gotovo potpuno usamljen dosledno brani pravo na objektivnost.

Pre nešto više od godinu dana, 19. oktobra 2022. godine, predsednica Evropske komisije obratila se svečano Parlamentu u Briselu. „Ciljani napadi na civilnu infrastrukturu, s očiglednom namerom da se muškarcima, ženama i deci uskrate voda, struja i grejanje, pred dolazak zime: to su čisti akti terorizma i mi moramo tako da ih nazovemo“, izjavila je Ursula fon der Lajen. Ova pravila, međutim, prestaju da važe čim „ciljane napade“ izvrši neki saveznik zapadnog bloka. Nakon masakra stotina civila tokom vojne operacije koju je 7. oktobra sproveo Hamas (preko 1.400 mrtvih, od kojih skoro 300 vojnika), ministar odbrane Izraela Joav Galant objavio je potpunu opsadu Gaze rečima: „Nema struje, nema hrane, nema gasa (…) Borimo se protiv ljudskih životinja i postupamo u skladu s tim“ (9. oktobar). Već dva dana kasnije, izvučeno je 1.200 tela ispod ruševina stanova, škola, bolnica i medijskih centara neselektivno gađanih, uz obrazloženje – kom često pribegava ruska vojska, samo u drugom konfliktu – da su se u njima nalazili borci. Fon der Lajen je nepokolebljivo ponovila: „Evropa podržava Izrael.“ U Francuskoj, predsednica Narodne skupštine, Jael Bron-Pive, izjavila je „u ime predstavništva nacije (…) bezuslovnu podršku“ Tel Avivu.

U francuskim medijima, fokus na ratne zločine boraca Hamasa iznova predstavlja čitav izraelsko-palestinski sukob u okvirima „islamističkog terorizma“. Čim do takvog preznačavanja dođe u zemlji koja je više puta bila pogođena napadima tog tipa, mediji prestaju da se bave informisanjem i umesto toga prenose stroge naloge vlasti i progone sve koji bi da ih dovedu u pitanje.

Nedelju dana nakon napada Hamasa, francuska vlada zadala je nove udarce osnovnim slobodama ionako već ograničenim merama sanitarnog zatvaranja. Samoproklamovani čuvari demokratije nisu imali primedbi na zabranu iskazivanja podrške Palestini, liberticidnu direktivu koju je 10. oktobra tužiocima poslao ministar pravde, a kojom se zabranjuje „javno širenje poruka koje podstiču blagonaklone poglede na Hamas ili Islamski džihad“, čak i ako se takve ocene „iznose u okviru javne rasprave od javnog interesa i za sebe tvrde da pripadaju političkom diskursu“. Krem sedme sile (la crème du contre-pouvoir) momentalno je pokrenuo „raspravu“. Doduše, ne na temu slobode izražavanja, čijim zaštitnicima sebe smatraju, već o potrebi da se progone ili rasformiraju političke organizacije koje opravdavaju ili priznaju legitimnost palestinskog otpora, koji se od samog nastanka označava kao teroristički – što je pristup koji su u svoje vreme podržavali i Šarl de Gol i Žak Širak…

Čitati natenane

Pristrasnost tih redakcija proizvod je iskrenog slepila pre nego zle namere. Prigovarati im zbog „dvostrukih aršina“ bilo bi isto kao žaliti se na njihova odstupanja od normi o jednakom tretmanu i jednakom dostojanstvu ljudi, koje su odavno napustili. Nekadašnji voditelj na javnom televizijskom servisu, David Pužadas, sažeo je stav mnogih visokih predstavnika svoje profesije na LCI (11. oktobar): trebamo li stanovnike Gaze smatrati saučesnicima Hamasa isto kao što bi Rusi bili saučesnici Kremlja, ili, uz doslovno nadljudski napor, „trebamo li reći: ʻcivil u Gazi je isto što i civil u Izraeluʼ?“ Odgovor urednika međunarodne redakcije Britanske radiodifuzne korporacije (BBC), koji se našao na meti kritika zbog toga što Hamas nije nazvao „teroristima“, verovatno ga je sablaznio: „Naš posao je da auditorijumu prezentujemo činjenice i omogućimo mu da sam formira svoje mišljenje.“

Radikalizovane napadima iz 2015. i 2016. godine, vodeće francuske novinske redakcije sada već spontano svaki kritički stav spram politika Vašingtona, Brisela i Pariza tumače kao provokaciju, pa čak i kršenje zakona. Za njih informisanje predstavlja filtriranje činjenica kroz atlantističke vrednosti. Njihova „međunarodna zajednica“ zapravo je zapadno bratstvo. Ubistvo reporterke u Moskvi navodi ih da sumnjaju – opravdano – u autoritarne režime; ubistvo desetoro palestinskih kolega izaziva tek tugaljivo sleganje ramenima. Izrael je do 14. oktobra ubio gotovo trećinu novinara ubijenih širom sveta ove godine. Na hiljade članaka detaljno opisuju dezinformacije Rusije i Hamasa, ali ukrajinske i izraelske lažne vesti prolaze neprimećeno.

Izveštavanje o izraelsko-palestinskom sukobu ima još jednu konstantu: prikrivanje istorije. Ova tema vraća se među naslove televizijskih vesti samo kada dođe do palestinske ofanzive. Međutim, ćutati o onome što je tome prethodilo – kolonizacija, proterivanja, ubistva, uništavanje bunara i useva, ponižavanja, itd. – predstavlja sistematsko prikazivanje Izraela kao žrtve koja se brani. „Izrael odgovara, izraelska vlada poručuje da je ovo odgovor“, objašnjava novinar Benjamin Djuamel povodom bombardovanja Gaze (BFM TV, 13. oktobar 2023).

Le Monde diplomatique pokrenut je da bi se suprotstavio ovakvom uredničkom aparthejdu. Od svog osnivanja 1954. godine pa sve do 1980-ih, naš list je izveštavao o antikolonijalnom pokretu, a zatim i o Pokretu nesvrstanih, grupi zemalja koje su odbile izbor između dva bloka i koje su branile svoju nacionalnu nezavisnost kroz samostalni razvoj, često pod zastavom socijalizma. U to vreme nismo bili usamljeni. Sada je neverovatno i pomisliti da su L’Express, Le Nouvel Observateur ili Le Monde mogli imati razumevanja za „teroriste“ iz alžirskog Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN), koji su takođe masakrirali civile, i da su izveštavali o kampanjama njihovih simpatizera. Ova tri lista u međuvremenu su prešla „na Zapad“.

Globalni Jug koji se danas bori za poziciju nasuprot zapadnom bloku nema puno zajedničkog s onim novim svetom koji je pola veka ranije sa sebe zbacivao jaram kolonijalizma: preobličen u slobodno tržište, fragmentiran, lišen emancipatorske utopije, on poziva promenu međunarodnog odnosa snaga, ali samo kako bi se efikasnije takmičio sa Severom na njegovom terenu. Zato je za publikaciju poput naše odbijanje da se pluta u zapadnoj sferi uticaja izazov veći nego ikad pre: izvan perioda akutnih kriza, interesovanje za međunarodna pitanja jenjava. Kako se svet politike usaglašava s američkim pozicijama, vazduh koji progresivne ideje dišu sve je ređi. Talas novih informacionih tehnologija nije doprineo promeni ovog opšteg trenda.

Skrolovanje po ekranu, gledanje kratkih video snimaka na pametnom telefonu, prvo onih koji imaju neke veze s traženom informacijom, potom drugih koje bira algoritam, i konačno onih koji nemaju veze s početnom temom. Palac mehanički dodiruje ekran, u beskonačnost. Zasuta slikama, svest koja je isprva tragala za odgovorom postepeno bledi i ustupa mesto letargiji. Impuls želje za posmatranjem, te nepopustljive želje da se vidi, lepi pogled za ekran i isključuje mozak. Digitalne industrije najradije bi korisnike informacija pretvorile u vojsku somnambula koja se kreće od fotografija mačaka do snimaka masakra. Gotovo neprimetno, te industrije dovele su do duboke promene u balansu medija putem kojih se pristupa znanju: sužavanje domena čitanja; proširenje domena slike.

Čitati. Gutati roman, esej, listati novine, bilo s papira ili ekrana: iz ugla investitora iz Silicijumske doline, ova aktivnost ne samo da je zastarela, već je i opasna. Čitanje troši vreme i koncentraciju, omogućava ličnu suverenost nad izborom medijskih naslova, korišćenjem vremena i sposobnosti da se „bude sa sobom“, otvoren za maštovitost, sanjarenje, za razmišljanja izvan zadatih okvira. „Čitati? – Bolje gledajte slike“, odgovaraju novi trgovci vremenom za moždanu upotrebu.

Od prodaje Jutjuba „Guglu“ 2006. godine i uzleta društvenih mreža, sirovi video zapis (često nasilan) postao je dominantan oblik informisanja. Ove snimke obično beleže sami učesnici ili svedoci događaja koristeći mobilne telefone, dronove ili sigurnosne kamere. Ti fragmenti, odvojeni od konteksta, podstiču emocije – empatiju ili bes – i impulsivne reakcije pre nego razmišljanje, usled čega postaju viralni i donose profit. Napadi i masakri koje je Islamska država vešto režirala u periodu od 2015. do 2016. godine doprineli su njihovoj banalizaciji: ponuda vizuelnog terora pronašla je svoj put do ekrana informativnih kanala i mreža zahvaljujući inženjerima sa zapadne obale SAD. Reels, stories, shorts, snaps – ovi miniformati koji se koriste za prikazivanje rođendanskih torti, plesnih (…)

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.