Ovo je bila najgora decenija u istoriji Los Anđeles Lejkersa. Sada su na osam pobeda od osvajanja prstena. Tačka. To je sve što je potrebno da znamo o kontekstu u kom će se Nagetsi suprotstaviti igračima u zlatno-ljubičastim dresovima.
Sve što je Denver godinama gradio, Lejkersi su uspeli da nadomeste jednim kratkim potezom olovke. Potpis Lebrona Džejmsa u ovom trenutku vredi više od svih tržišnih marifetluka i gluposti o tome da u ligi ima igrača koji nešto mogu više od njega. Ako odluči da bude najbolji skakač u sezoni, Rodmana će se ljudi sećati kao čoveka koji je solidno hvatao lopte. O asistencijama ili poenima ne moramo da govorimo.
To je mračni pogled koji Nagetse posmatra sa druge strane terena, iz konteksta koji obožavaju svi najvažniji igrači Lejkersa.
Dokazivanje i udaranje u prsa, s punim pravom i klimanjem glavom zadovoljne publike.
U tom smislu, Denver će imati problem. Protiv sebe će imati tim koji želi da ih uništi, da pokvari san svakog malog buckastog dečaka koji voli košarku, da pokaže da je jedan čovek, ako ne iznad, onda rame uz rame sa najvećim.
Igrački, Denver bi mogao da ima probleme druge vrste – Džejms je pokazao protiv Portlanda i Hjustona da mu nije problem da se prilagođava.
Za razliku od najvećeg broja Lebronovih sezona u ligi – a trenutno igra 17. sezonu – ovi Lejkersi nisu tim koji se mnogo oslanja na šut tri poena. Džejms je oko sebe uvek imao specifične ljude – Šejna Batijea intelektualca, Reja Alena opsesivno kompulzivnog „ludaka“ ili Džej Ar Smita, samo ludaka. Ali su svi oni po pravilu bili odlični šuteri.
Tako je Lebron mogao da koristi ono u čemu je bez premca u današnjoj košarci – silu u sklopu sa veštinom na ulazu i način na koji gleda i razume kretanja na terenu.
Ovoga puta stvar je drugačija. Šut Lejkersa varira tako da je Lebron prinuđen da češće nego inače ide na ulaz i da u saradnji sa Dejvisom kroz unutrašnju igru dovodi svoj tim do poena.
Problem je to što Denver nije uspevao da zaustavi unutrašnju igru rivala i zbog toga je – koliko god to čudno zvučalo – teže prošao Jutu nego Kliperse.
Kada Jokić nakon blokova ostane sam na vetrometini i na njega se zaleti protivnički plejmejker, on nema dobar učinak u branjenju obruča. Plejmejker Lejkersa je Lebron Džejms, tako da mu se male šanse da odbrani koš drastično smanjuju.
Sa druge strane, ako stručni štab Denvera pronađe način da zaustavi Lebrona i Dejvisa (ili ih makar upasivi), a ritam igre svede na pozicionu borbu, opet će Lejkersi imati pregršt dobrih pasova ka liniji za tri poena. Ako budu šutirali kao protiv Hjustona (37,3 odsto za tri) šanse su im i dalje velike, ali ako budu blizu proseka u ostatku sezone, šanse im padaju.
Između ostalog i zbog toga što je Ejveri Bredli, koji je u regularnoj sezoni – u staroj normalnosti – umeo da preuzme odgovornost i da pogodi seriju šuteva sa perimetra, odlučio da ne igra košarku u bablu, zbog zdravstvenog stanja njegovog deteta koje bi u slučaju slučajnoj zaražavanja, moglo da bude životno ugroženo.
Dakle, Lejkersi imaju svoje probleme koje će Lebron i Dejvis, više nego ikada pre, morati da krpe i šminkaju. Imaju i iskustvo za tako nešto i još „iskusnih pasa“ uz sebe, pre svih Denija Grina.
I imaju kontekst, kom se ponovo vraćamo.
Zar ima neko ko ne bi voleo NBA klasik u velikom finalu – duel Seltiksa i Lejkersa? Ima li onih koji bi se protivili tome da u godini kada je tragično nastradao Kobi Brajant upravo Lejkersi uzmu prsten?
Sve je to lepo, ali sada smo već sigurni da jedna ekipa ima nešto protiv.
Tagovi
