Sve evropske partije građanske levice liče jedna na drugu, samo su naše nesrećne na svoj način. I to ne samo zbog toga što nemaju ni uticaj poput svojih evropskih pandana, već i zbog činjenice da se sličnosti među njima ne mogu pronaći čak ni u zajedničkim neprijateljima; jer u Srbiji, pored oponenata koje tradicionalno pronalazi na desnom spektru, levica neprijatelja ima i u samoj sebi. Zapravo, više njih.
Otkako je u 19. veku Srbija počela da se priključuje modernim evropskim političkim tokovima i prihvata novonastale ideološke koncepte, levica je, na različite načine i u različitim oblicima, neprestano bila prisutna na domaćoj političkoj pozornici. Naročiti procvat u našoj državi levičarske ideje i partije doživele su po okončanju Drugog svetskog rata i formiranju druge Jugoslavije, bujajući nakon toga gotovo pola veka, sve dok s pojavom Socijalističke partije Srbije nije nastupio period samorazdiruće i potpune programske metamorfoze, koja se kasnije samo prelila na godine, posle Petog oktobra, kada je trebalo da se formira nova „prava“ socijaldemokratska levica (ko je rekao Demokratska stranka?), u našim okvirima često nazivana i „građanskom levicom“ (da bi se razlikovala od konzervativne/populističke). Da li se to dogodilo i zašto nije?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
