Iako je litijum i dalje jedna od glavnih sirovina budućnosti, i mada se u mnogim zemljama intenzivno traga za rezervama tog metala, čini se da je veliko uzbuđenje oko litijuma prošlo. Cena mu pada – kao i ugled, prenosi Dojče vele.
Glavni pokretač rasta tržišta litijuma poslednjih godina je upotreba tog metala u baterijama električnih vozila. Širom sveta se probudilo interesovanje za ovu novu važnu sirovinu, proizvodnja je naglo rasla. Do početka 2018. kontinuirano je rasla i cena litijuma. Sada je cena pala, više se nego prepolovila od vrhunca u martu 2018.
Zbog prekomerne proizvodnje i smanjenih cena, nekoliko firmi koje se bave eksploatacijom litijuma odložilo je planove za proširenje kapaciteta. A noviji rudarski pogoni u Australiji i Kanadi potpuno su prestali sa proizvodnjom.
Evo i podataka: svetska proizvodnja litijuma je 2020. smanjena za pet odsto u odnosu 2019. – sa 86.000 tona na 82.000. A globalna potrošnja litijuma 2020. procenjena je na 56.000 tona, otprilike isto kao i 2019. Tokom prve polovine 2020. pandemija Kovida bila je značajan faktor za smanjenje potražnje. U drugoj polovini 2020. potražnja za litijumom se ponovo donekle oporavila.
Cene litijum karbonata i litijum hodroksida u Kini pale su sa približno 7.100 dolara po toni na početku godine na oko 6.200 dolara po toni u novembru, odnosno sa 7.800 dolara na oko 7.000 dolara. Cene metalnog litijuma (99,9 odsto litijuma) u Kini u istom periodu pale su sa približno 83.000 dolara na oko 71.000 dolara po toni.
Za pad cene trenutno ima više razloga: Australija (najveći proizvođač na svetu), u kratkom vremenskom periodu otvorila je mnogo rudnika i iznenada proizvela mnogo više litijuma. S druge strane, potražnja za litijumom je opala, posebno u Kini, najvažnijem tržištu. Kina je, na primer, smanjila subvencije za elektro-automobile.
Prljava tehnologija
Međutim, postoji još razloga za otrežnjenje u vezi sa litijumom. To je u velikoj meri i dominantna prljava tehnologija koja se pokazuje štetnom za lokalnu ili regionalnu prirodnu okolinu kao i za ljudska društva.
Litijum bije loš glas. A to nije dobro za biznis.
Koliko god se firme koje niču kao pečurke posle kiše kao i poznate velike korporacije trude da poprave lošu sliku koja je povezana sa eksploatacijom i proizvodnjom litijuma – to im slabo ide. Jer nevladine organizacije budno prate dešavanja i dobro su povezane širom sveta. Informacije o štetama, havarijama, korupciji, skandalima, sudskim procesima – brzo se šire. Ljudi se bune protiv postojećih i budućih rudnika i postrojenja, vrše pritisak na politiku.
A i kupca elektro-auta u Nemačkoj sada sve više zanima kako se proizveo njegov auto, sveukupno – pa i da li su baterije u njemu doprinele uništavanju prirode, kao što ga zanima da li je majicu za bednu platu sašila neka žena u Bangladešu i da li su tepih tkale dečije ruke u Indiji. Tako nešto – ne želi da kupi.
„Iako bi se proizvodnja baterija mogla prebaciti u EU, veliki deo sirovina će i dalje stizati iz trećih zemalja. Rasprave o transparentnosti lanca snabdevanja u budućnosti još više dobiti na značaju“ piše u jednoj studiji za Ministarstvo nauke i obrazovanja u Nemačkoj.
Prema pomenutoj studiji, litijum se trenutno prvenstveno dobija iz dva veoma različita izvora: iz podzemnih slanih jezera u takozvanom litijumskom trouglu u Južnoj Americi i iz rude u Australiji. Ta dva načina proizvodnje veoma se razlikuju po mogućem uticaju na životnu sredinu.
Slana jezera
U postrojenjima za proizvodnju litijuma u Atakama pustinji, slana podzemna voda se pumpa na površinu i potom izliva u velike otvorene bazene – voda isparava i na dnu ostaje slani talog. To traje nekoliko meseci i u velikoj meri zavisi od vremena.
Kada se isparavanjem postigne dovoljno visoka koncentracija litijuma, sledi hemijski tretman. Pošto su područja na kojima se ovako proizvodi litijum uglavnom veoma suva, posledice mogu biti veoma ozbiljne – nestaje voda iz podzemnih rezervoara čime se tlo dodatno isušuje. A ne treba zanemariti ni rizik od urušavanja područja ispod koji su nastale ogromne rupe – pogotovu tamo gde ionako često ima zemljotresa, kao što je to slučaj sa Čileom.
Rudnici litijuma
Pored toga što se kopanjem rude uništava krajolik, i što nastaju tipična zagađenja prašinom koja sadrži silicijum i bukom – najkritičniji deo procesa proizvodnje litijuma iz rude je prilikom koncentrovanja i ekstrakcije litijuma kada se dodaju kiseline i posle čega ostaju otpadne vode, otrovna šljaka. Oni se skladište u bazenima koji mogu da procure ili puknu – a otrov dospe u podzemne vode i reke.
Istraživači sa Irskog tehnološkog instituta Karlou takođe potvrđuju da vađenje litijuma može imati značajne ekološke i društvene efekte ako nije pravilno regulisano, praćeno i kontrolisano. Glavni problemi su po njima zagađenje vode i vazduha otrovnim hemikalijama.
Najveći liferanti litijuma
Većina svetske eksploatacije litijuma trenutno se vrši u pet rudnika u Australiji, zatim u Argentini i Čileu koje imaju po dva postrojenja za preradu vode iz podzemnih slanih jezera, kao i dva takva postrojenja i jednog rudnika u Kini.s
Procenjuje se da litijum u svetu najviše koristi za baterije 71 odsto, zatim keramiku i staklo 14 odsto, masti za podmazivanje 4 odsto, a potom slede drugi načini upotrebe.
Kako bi se mogao koristiti za baterije, litijum iz slanih jezera ili rudnika mora se obogatiti – u složenim hemijskim procesima. Taj deo procesa se retko obavlja u zemljama u kojima se vadi litijum, već gotovo isključivo u Kini.
Svetski resursi
Zahvaljujući kontinuiranom istraživanju, identifikovani resursi litijuma su se značajno povećali širom sveta i sada se procenjuju na ukupno oko 86 miliona tona. Trenutno lista izgleda ovako (izvor UGSS):
1. Bolivija – 21 milion tona
2. Argentina – 19,3 miliona tona
3. Čile – 9,6 miliona tona
4. Sjedinjene Američke Države – 7,9 miliona tona
5. Australija – 6,4 miliona tona
6. Kina – 5,1 milion tona
7. Kongo (Kinšasa) -3 miliona tona
8. Kanada – 2,9 miliona tona
9. Nemačka – 2,7 miliona tona
10. Meksiko – 1,7 miliona tona
11. Češka -1,3 miliona tona
12. Srbija -1,2 miliona tona
13: Peru – 880.000 tona
14. Mali – 700.000 tona
15. Zimbabve – 500.000 tona
16. Brazil – 470.000 tona
17. Španija – 300.000 tona
18. Portugal – 270.000 tona
19. Gana – 90.000 tona
20. Austrija, Finska, Kazahstan i Namibija – po 50.000 tona.
Najveća nalazišta litijuma u Evropi se nalaze u Nemačkoj, po drugim podacima su čak mnogostruko veći nego ovi navedeni, slede Češka i Srbija.
Tagovi
