Tadašnja potpredsednica Vlade Srbije i ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović, čestitala je prva od srpskih zvaničnika 7. novembra 2020. godine demokratskom kandidatu Džozefu Bajdenu pobedu na predsedničkim izborima u SAD. Ona je na Instagramu objavila fotografiju Bajdena i buduće potpredsednice SAD Kamale Haris, uz poruku u kojoj se navodi: „Sjedinjene Američke Države dobile su predsednika demokratu – Džoa Bajdena. I kao što je veliki Mahatma Gandi govorio: Duh demokratije ne može se nametnuti spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda. Ali SAD je dobila i potpredsednicu. Jer, pobeda je ženskog roda! Važno je da u godinama koje posvećujemo borbi za rodnu ravnopravnost još jedna žena osvoji značajnu političku poziciju.“
Iako Zorana više nije naprednjakinja, a nije pokazala ni neki preterani entuzijazam za opozicioni rad, njena čestitka je aktuelna, čak poučna, i danas. Tada se spekulisalo da li je ministarka Mihajlović pokazala personaliti i samoinicijativno poslala čestitku onoj strani sveta za koju su je šešeljevci u SNS optuživali da tamo i pripada, ili je to uradila po nalogu Vučića. Bajden i Kamala su verovatno bili Zoranin izbor, ali je i ona za Vučića bila najlogičnije rešenje da prva pošalje čestitku u ime vlasti.
Ako je „pobeda ženskog roda“, kako je tada tvrdila Zorana, onda njena miljenica Kamala Haris zaista ima šanse protiv Trampa. U situaciji kad Vučić ima podršku i kolektivnog Zapada, i kolektivnog Putina, i Kine sa Globalnim jugom čiji je srpski svet deo, poučne su i Zoranine reči (kao što su i onda bile) da se „duh demokratije ne može nametnuti spolja“ jer „on (duh) mora izrasti iz unutrašnjosti naroda“.
Da li će u tome uspeti antilitijumski pokret, to ostaje tek da se vidi. Jer on je heterogen. Ako od onih opredeljenih, 70 odsto građana Srbije podržava Putina, teško je poverovati da na proteste izlazi samo onih 30 odsto koji su za demokratiju zapadnog tipa. Pri čemu očigledno takozvanom kolektivnom Zapadu demokratija nije najbitnija stvar u Srbiji. U to, šta nam je najbitnije, Zapad mogu da uvere samo Srbi. Da ono „marš Švabo iz Srbije“, nije protiv Srbije u EU, već protiv tretiranja Srbije kao kolonije. Srbija doduše jeste deo poluperiferije globalnog kapitalizma (takva je bila za vreme dosovskih vlada, takva će biti i posle Vučića), ali to još ne znači da je Srbija baš kolonija. Ako i Srbija povrati dostojanstvo, što je cilj antilitijumskog pokreta, to i dalje ne znači da će Srbija moći da živi od zdrave hrane i seoskog turizma.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
