U jednoj uličici u južnom delu Pnom Pena nalazi se majušni restoran. U njemu su samo šank, par stolova i miris falafela. Na jelovniku „Mideast Feast-a“ stoje sirijski i libanski specijaliteti. Ova pojava je retkost u bez sumnje kosmopolitskom glavnom gradu Kambodže, jer u njemu ipak nema previše pridošlica sa Bliskog istoka. Vlasnik restorana Abdula Zalganah o Kambodži nije znao ništa do trenutka dok nije tamo preseljen. Zalganah je iz Sirije. Pre osam godina još je bio mesar i vlasnik restorana u Deri, gde je živeo sa ženom i četvoro dece. Potom je, kao i mnogi drugi, iz svog ratom zahvaćenog grada pobegao u Liban. Njegova porodica je ostala tamo, dok se on otisnuo u potragu za novom domovinom.
Dve hiljade dvanaeste godine, vođen željom da se dokopa Australije, „mirne“ zemlje u kojoj je, prema glasinama, „moguće početi novi život u roku od pola godine“, krenuo je na epopeju koja će ga odvesti na drugi kraj sveta. „Među sirijskom zajednicom pričalo se da je Australija bolji izbor od Evrope. Takođe, tamo mi je bio brat koji je otišao pre rata“, objasnio nam je Zalganah.
Stupio je u kontakt sa krijumčarima koji su ga sproveli do Indonezije. Tamo ih je pokupila australijska obalna straža i odvela ih u prihvatni centar. Tog leta, 2013. godine, u centru se nalazilo preko dve hiljade ljudi: svi oni tražili su azil čekajući da ih prebace u logore na ostrvskoj državi Nauru ili u Papui Novoj Gvineji. Niko među njima nikad neće ugledati Australiju. Jer, nekoliko meseci ranije, Kanbera je ponovo pokrenula i dodatno zaoštrila radikalnu politiku odbijanja „boat people“ (ljudi sa čamaca) pod nazivom „pacifičko rešenje“.
Ovaj set mera, pokrenut početkom 2000-ih, zasniva se na sporazumima sa dva pomenuta siromašna suseda Australije. U zamenu za finansijsku pomoć, te zemlje su prihvatile da prime tražioce azila koji su u Australiju ušli na nelegalan način.
U periodu dok se njihov slučaj ne ispita, oni bivaju zadržavani u logorima izvan Australije čiju je izgradnju finansirala Kanbera, a kojima upravljaju privatne kompanije pod ugovorom sa australijskom vladom. Zvanično, to je mera borbe protiv krijumčarskih mreža koja treba da odvrati ljude od pokušaja da u Australiju uđu čamcem.
Prema navodima organizacija za zaštitu ljudskih prava, Australija ne krši međunarodno pravo, pa tako ni princip zabrane proterivanja ili odbijanja utvrđen Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica, čija je potpisnica (1). Njen metod inspirisao je brojne članice Evropske unije koje su usvojile ideju „eksternalizacije granica“, oličenu, na primer, u sporazumu sa Turskom.
Australijski konzervativci koji su osmislili ovu strategiju autsorsinga hvalili su se neto smanjenjem broja ilegalnih pridošlica: manje od 150 osoba godišnje između 2002. i 2008, spram 5.500 godišnje između 1999. i 2001. (2). Međutim, Oksfamov izveštaj iz 2007. godine procenio je ukupnu cenu ove politike (od presretanja čamaca, do troškova upravljanja logorima) na preko milijardu australijskih dolara (625 miliona evra) za šest godina koliko se sprovodila (3), pokrivši manje od 1.700 osoba. „Pacifičko rešenje“ našlo se pod naletom lavine kritika i nova laburistička vlada suspendovala ga je 2008. godine. Logori na Nauruu i ostrvu Manus (Papua Nova Gvineja) ispražnjeni su… da bi bili ponovo otvoreni četiri godine kasnije.
U odgovoru na nagli porast ilegalnih ulazaka u zemlju i smrtonosnih brodoloma (4), vlada je ponovo aktivirala sporazume o saradnji sa ovim dvema državama i zaoštrila politiku. Iako je Australija nastavila da udomljava hiljade azilanata koji su pristigli na njenu teritoriju legalnim putem (5), u ovom trenutku krenula je da primenjuje nultu toleranciju prema ilegalnim pridošlicama. „Nijedan tražilac azila koji u Australiju dođe brodom nikad neće dobiti dozvolu da se u našoj zemlji nastani kao izbeglica“, zapretio je premijer Kevin Rad (BBC, 19. jul 2013) – bez obzira na to koliko je nečiji zahtev za zaštitom legitiman, ili to kroz šta je ta osoba morala da prođe da bi ga podnela.
Neverovatni sporazum sa Kambodžom
Iako sporazum sa Papuom Novom Gvinejom u teoriji predviđa stalno nastanjivanje izbeglica na njenoj teritoriji, u praksi im „vlast ne odobrava legalni status“, kako se navodi u izveštaju Amnesti internešenela (Amnesty International) (6). Vlast na Nauruu zvanično odbija mogućnost stalnog nastanjivanja. Izbeglice u najboljem slučaju dobijaju vizu na pet godina, potom na deset, o trošku australijskih vlasti. „Vanteritorijalni logori koji su izvorno zamišljeni kao transferne tačke, postali su permanentni pritvorni centri, bez drugog izlaza osim povratka u matičnu državu“, objašnjava Ijan Rintul, portparol Refjudži ekšn koališna (Refugee Action Coalition), australijske nevladine organizacije (NVO).
Kada je Zalganah prebačen na Nauru, u aprilu 2014. godine, u tamošnjem logoru živelo je 1.200 ljudi. „Spavalo nas je po četrdeset u velikim, prljavim šatorima, bez ikakve privatnosti. Tamo je bilo samo deset toaleta i deset tuševa bez vrata. Mi nismo bili kriminalci, ali taj logor je bio zatvor.“ Više od samih nehumanih uslova života, ljude je uništavala neizvesna i bezizlazna situacija u kojoj su se našli. „Svi smo bili na antidepresivima i lekovima za spavanje. Atmosfera je bila sve gora i gora – zbog tuča koje su izbijale, ali nadasve zbog samoubistava. Sećam se čoveka koji je progutao celu bočicu pilula; jedan drugi se samozapalio…“
Zaglanah im više i ne zna broj, ali umrli mu se javljaju u košmarima. Uprkos zabrani pristupa logorima koju su vlasti uvele, više uzastopnih izveštaja kritikovalo je uslove života logoraša. Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), čija delegacija je posetila Nauru 2013. godine, osudio je „sistematsko i arbitrarno zatvaranje“, suprotno međunarodnom pravu, i kritikovao nepostojanje dugoročnog rešenja za ljude koji se drže u neizvesnosti (7).
Dvadeset šestog septembra 2014. godine, Skot Morison, tadašnji ministar za imigracije, najavio je potpisivanje novog sporazuma sa Kambodžom. On je bio dogovoren u tajnosti i predviđao je naseljavanje dela izbeglica sa Naurua u Kambodži, u zamenu za dodatnih 40 miliona australijskih dolara (25 miliona evra) razvojne pomoći za Pnom Pen. Troškove prevoza, prijema i razmeštanja izbeglica takođe bi snosila Australija koja je izdvojila budžet od 15 miliona dolara (9,4 miliona evra) u te svrhe, bez objave ikakvih detalja.
„Jedna od najbogatijih država na svetu ubedila je jednu od najsiromašnijih da prihvati izbeglice koje ne ona želi“, rezimirao je američki časopis Forin polisi (Foreign Policy) (8), dok je Antonio Guteres, sadašnji generalni sekretar UN, koji je tada bio na mestu Visokog komesara za izbeglice, kritikovao „zabrinjavajuće odstupanje od međunarodnih normi (9)“. Iako ne predstavlja otvoreno kršenje međunarodnog prava, ovaj sporazum je svakako „opasni presedan koji podriva integritet sistema zajedničke odgovornosti za izbeglice“, analizira Madlen Glison, advokatica i istraživačica na Univerzitetu Nuvel-gal du sud (10).
„Australija se nada da će uz pomoć ovog sporazuma konačno popuniti rupu koja postoji u njenoj ekstrateritorijalnoj politici prema azilu – izostanak dugoročnog rešenja“, pocrtava ona. Ipak, postoji jedna nedvosmislena tačka u dogovoru: izbeglice moraju dobrovoljno pristati na odlazak. Zatvorenici i zatvorenice na Nauruu pak nisu oduševljeno primili novosti.
Dok su australijski i kambodžanski ministri unutrašnjih poslova srkali šampanjac, logore je krajem septembra i početkom oktobra 2014. potresao novi talas protesta. Kada su ih posetile prve delegacije iz Kambodže, početkom 2015, među izbeglicama nije bilo nijednog dobrovoljca. „Tokom meseci koji su usledili, dobijali smo izveštaje o pritiscima na izbeglice, o ucenama, lažnim obećanjima“, kaže Rintul. Uzalud. Samo sedmoro izbeglica prihvatilo je da bude preseljeno u Kambodžu.
Zalganah je jedan od njih. Dve hiljade šesnaeste godine prihvatio je da ode u Pnom Pen, pod uslovom da Australija tamo prebaci i njegovu porodicu koja je još bila u Libanu. „Na početku su tvrdili da je to nemoguće. Međutim, na kraju, posle godinu dana, rekli su mi da će mi se porodica pridružiti u roku od tri ili četiri meseca“, priča nam.
Nakon što je u novembru 2016. otputovao u glavni grad Kambodže, za njega se starao tamošnji ogranak Međunarodne organizacije za izbeglice. On mu je pomagao da se snađe i pružao mu mesto za život prva tri meseca, nakon čega je Zalganah pokrenuo svoj restoran uz pomoć sredstava iz Australije. Međutim, više od godinu dana nakon što se doselio, dolazak njegove porodice nije se pomerio sa mrtve tačke. Zalganah se plašio da je njegov slučaj zaboravljen i izgubljen među starim papirima odbačenog sporazuma. Jer dogovor Kambodže i Australije zvanično je istekao na jesen 2018. Njegov neuspeh ispostavio se u tolikoj meri spektakularnim da obnavljanje nije dolazilo u obzir. Od sedam prebačenih izbeglica, četvoro je već napustilo zemlju.
Ostaje jedno moguće rešenje: dogovor sklopljen sa SAD tokom poslednjih meseci mandata Baraka Obame, kojim se Vašington obavezao da preuzme brigu o skoro 1.200 izbeglica iz ekstrateritorijalnih logora. Tekst tog sporazuma iz septembra 2016. nikad nije dat na uvid javnosti. Doduše, istog meseca, Kanbera je najavila da namerava da preuzme nepoznat broj južnoameričkih azilanata i azilantkinja koji se trenutno nalaze u logorima kojima upravljaju SAD. Uprkos demantijima australijske vlade, taj potez povećao je broj glasina o „razmeni izbeglica“ (11). Suprotno očekivanjima, Tramp se iz dotičnog sporazuma nije povukao. Bez obzira na to što je američki predsednik ovaj aranžman nazvao „glupavim“, odlučio je da ga ispoštuje. Od jeseni 2016. godine, SAD su odobrile azil za 445 izbeglica zatvorenih na Nauruu i Papui Novoj Gvineji. Vašington je odbio zahteve skoro 200 drugih osoba, uključujući brojne državljane i državljanke Irana. Od tada nije najavljena nikakva nova procedura prebacivanja.
„Ljudi koji su prešli granicu beznađa“
Prema izveštaju australijskog parlamenta, između 2012. i 2017. godine, politika ekstrateritorijalnog zatvaranja tražilaca azila koštala je državu skoro pet milijardi dolara (preko tri milijarde evra), ne računajući budžetska izdvajanja za „razvojnu pomoć“ koja su predviđena regionalnim sporazumima. Ova basnoslovna suma potrošena je da bi se, od 2012. naovamo, u logore smestilo ukupno 3.127 izbeglica i tražilaca azila.
Njih hiljadu i četiri stotine još uvek je zaglavljeno na Manusu i Nauruu. Iako su logori sada otvoreni, muškarci, žene i deca iz njih i dalje su zatočeni na tim ostrvima i raspolažu tek uslovnom slobodom kretanja. „Lekari bez granica“, nevladina organizacija koju su prošlog oktobra nauranske vlasti izbacile iz države nakon jedanaest meseci rada sa izbeglicama, opisuje ljude „koji su prešli granicu beznađa“ i upozorava na „alarmantan broj pokušaja samoubistva i samopovređivanja“ (12). U decembru 2018. godine, 1.200 izbeglica i tražilaca azila, uz pomoć udruženja „National Justice Project“, pokrenulo je tužbu protiv države Australije, tereteći je pred Vrhovnim sudom za arbitrarno zatvaranje, progon, mučenje i zločine protiv čovečnosti.
Zalganah smatra da je uspeo da se spase. Nakon dve godine čekanja, u januaru, njegova porodica konačno je stigla u Kambodžu.
Tagovi
