„Ljudi misle da sam lud kada kažem da je Bajkal živ, da diše, ali onda dođu ovde i osete to“: Da li biste trčali maraton po zaleđenom sibirskom jezeru?

Led je zadrhtao, a zatim počeo da naprsava pod njenim stopalima. Niko nije upozorio Veronik Mesinu na to.

Veronik, koja radi kao logoped za francuski jezik u Kambodži, došla je na Bajkalsko jezero u udaljenom Sibiru da preko njegove zaleđene površine otrči maraton. Prvi put se našla na ledu samo dan pre trke.

„Prvo, plašim se vode, a možete da vidite da sve vreme trčite na vodi“, kaže ona.

Pucanje i podrhtavanje leda dok se pomera, koje se ponekad naziva „bajkalskom simfonijom“, još je gore iznenađenje.

„Bilo je strašno“, priča Veronik Mesina (40). „Led je drhtao. Ja sam drhtala. Svaki put kada se čulo krckanje, mislim da sam trčala duplo brže.“

Maratonci često koriste trke da istraže svet, a svakog marta za Maraton na bajkalskom ledu mala grupa se okupi na jezeru koje je Unesko proglasio delom svetske baštine, kako zbog egzotične, eterične lepote, tako i zbog nepredvidivosti i teških uslova.

Oivičeno planinama čiji se vrhovi uvek bele, ovo zimsko jezero je ogromna površina snega ispresecanog tamnoplavim delovima na kojima se vidi led, pošto je vetar razneo snežni pokrivač.

Mikroklima je takva da je nemoguće predvideti vremenske uslove na Bajkalskom jezeru. „Nauka nam ne pomaže“, kaće Aleksej P. Nikiforov, osnivač maratona koji je ove godine održan 2. marta.

Mnogo maratonaca da bi ispitalo sopstvene granice dolazi upravo na Bajkalsko jezero, najveću i najdublju površinu sveže vode na Zemlji, udaljenu oko 4.350 kilometara istočno od Moskve.

„Ovog meseca punim 30 godina i želela sam da uradim nešto ludo“, kaže Sabrina Kvong, bankarka iz Hongkonga, i nervozno dodaje: „Prijavila sam se pre nego što sam razmislila o tome koliko će biti ekstremno.“

Led i vremenski uslovi ne dopuštaju da dve trke budu identične.

„Bajkal priprema nova iznenađenja, pogotovo za vas trkače, svakog puta“, rekao je Nikiforov maratoncima noć pred trku. „Zato je sve još zanimljivije“, dodao je.

Kada mu je 2005. godine mala turistička kompanija u Sibiru predložila da organizuje maraton oko jezera, on je pomislio: „Zašto ne preko njega?“

Prirodni bajkalski rezervat na istočnoj obali udaljen je 37,3 kilometra od Listvijanke, glavnog turističkog centra na zapadnoj obali. Izazov je pronaći gladak put preko jezera, bez pukotina ili rupa na kojima je led potpuno uništen, a preko kojih je nemoguće preći.

Nikiforov nedeljama pred trku proverava led. Testira njegovu debljinu sovjetskom ručnom bušilicom; 43 centimetra leda moglo bi da izdrži tenk.

Ove godine led je bio debljine 69 centimetara.

Pukotine su opasnije u smislu da je lako uvrnuti članak, a ne da neko propadne, iako se jedne godine otvorila tako velika rupa da su maratonci zaobilazili vodu tako što su se uspinjali na tri mala parkirana čamca.

Prošle godine odjednom je počeo da duva žestok ledeni vetar koji je smanjio vidljivost na tek nekoliko metara. Dezorijentisani trkači snalazili su se prateći crvene zastavice. Neki su dobili promrzline.

Nikiforov je nevoljno prekinuo trku, prvi put, i evakuisao sve.

U skladu sa lokalnim šamanskim tradicijama, on Bajkalsko jezero smatra živim bićem.

„Ljudi misle da sam lud kada kažem da je Bajkalsko jezero živo, da diše, ali onda dođu ovde i osete to“, kaže on.

Trkački partneri Vladimir V. Vološin (44) iz Rusije i Loren N. Lekamp (41) iz Francuske, koji su 2018. godine bili evakuisani sa jezera, poljubili su led kada su došli ove godine.

Tokom sastanka noć pred trku, Nikiforov je usput spomenuo da je upravo otkrio novu pukotinu u ledu.

„Možda će se zatvoriti, možda će se proširiti, ne možemo da znamo“, rekao je i dodao da se, ukoliko bude neophodno, mogu staviti daske preko naprsline.

Ujutru su se svi odvezli čamcima do početne tačke maratona. Ove godine učestvovalo je 97 muškaraca i 30 žena iz 23 zemlje, a četvrtina trkača bila je iz Rusije.

Od toga su 24 istrčala polumaraton. Nikiforov vodi računa da ne bude previše trkača, kako bi mogao da sve evakuiše ukoliko to bude neophodno.

Moto maratona je „Trka za očuvanje čiste vode“, a takmičenje je više pokušaj da se podigne svest o očuvanju ovog jezera dubokog skoro dva kilometra. U njemu se nalazi oko 20 odsto sveže vode na Zemlji.

Gusti oblaci pretili su snegom dok su trkači kretali u grupama. Za samo sat vremena već su prešli više od četiri kilometra, i rasporedili se kao male crne tačke na belom horizontu gde se snežno jezero spaja sa oblačnim nebom.

Zatim se pojavilo sunce, a na temperaturi od samo tri stepena Celzijusa, što je toplo u Sibiru u martu, jedan maratonac iz Rusije svukao se u šorts. Kada ga je Nikiforov video, prišao mu je čamcem.

„Ili ćeš izgubiti testise, ili ćeš nam dopustiti da ti pomognemo“, viknuo mu je na ruskom, preteći mu izbacivanjem iz trke ako se ne obuče. „Pravila moraju da budu ozbiljna, ovo je Bajkal“, dodao je.

Preporučena oprema za trčanje podrazumeva balaklavu, naočare, laganu jaknu i pantalone otporne na vetar, dva sloja tankog termalnog donjeg veša i debele rukavice.

Trkači ponekad prolaze kroz nanose snega, a nekad se kreću golim ledom. Aleks O’Šej (44), vatrogasac iz Irske, sam je napravio obuću sa kramponima koji su, međutim, bili beskorisni na tako debelom ledu, te je jednom pao.

Veronik Mesina je startovala uplašeno. Pošto se bojala pukotina, odlučila je da se drži sa drugim trkačima. Uskoro je ipak bila sama, pomno prateći led pred sobom i pokušavajući da odluči kojom stranom da krene ukoliko se otvori pukotina.

„Bilo je i predivno“, kaže ona. „Sami ste na Bajkalskom jezeru, to je vaša trka, potpuno ste sami sa sobom.“

Daljina koju je trebalo da savlada nije je brinula. Trčala je i duže, kao onda u pustinji Gobi, kada je prešla 400 kilometara.

Cilj se, što je jedinstveno kada je maraton u pitanju, vidi još od starta. Beskrajna belina, sa druge strane, može da zavara. Trkačima se na svakih šest kilometara činilo kao da udaljeni hotel iza finiša lebdi u vazduhu, i da mu nisu ni metar bliže.

Anton Dolgov, Moskovljanin koji se bavi informacionim tehnologijama, pobedio je nakon 3:05:05 sati. Jekaterina Lukaševa (30) iz obližnjeg Irkutska bila je prva žena koja je prešla cilj nakon 3:49:30, a Veronik Mesina je bila šesta žena koja je stigla do kraja posle 4:30:54 sati.

„Uspela sam, trčala sam po vodi!“, uzviknula je pobednički, a ovo iskustvo uporedila je sa astronautom koji istražuje drugu planetu. „Tako sam srećna što sam tu!“

Da li bi uradila ovo opet?

„Volim da odlazim na različita mesta, da vidim drugačije stvari“, nasmejala se