Nije u redu „ozvučiti“ prijateljstvo i privatne razgovore, ali mi bude žao što ponekad nisam uključio diktafon i snimao delove telefonskih ili „uživo“ razgovora sa Urošem Đurićem. Koliko je tu bilo njegovih rečenica, analiza… Njegovih dijagonala i iščitavanja mentaliteta ovog naroda ili kroz priču Petra Kočića, ili kada bi devedesetih godina rekao da je o stanju u društvu nepogrešivo saznavao listajući „Sportski žurnal“. Zato su i mnogi slušali „Sportski ritam srca“ na Radiju B92 gde je sa kolegama privlačio i slušaoce koji nisu imali odgledano niti jedno poluvreme bilo kog sporta.
Svedok sam i njegove neverovatne omiljenosti u „praksi“. Očevi i sinovi u sačekušama za selfi i ulično titularenje „anđeo“ koje je ostalo decenijama posle premijere „Mi nismo anđeli“. Umetnik sa radovima u prestižnim evropskim galerijama, za mnoge je zauvek ostao nosilac tog filmskog nadimka „anđeo“, ali i čovek koga obožavaju da slušaju i gledaju.
Ovo nam je već ko zna koji intervju a uvek se spremam tako što uključim memoriju i prebiram po telefonskim ili živim razgovorima navodeći ga da reprizira i produži ono o čemu smo pričali dok nas mobilni operater redovno ne isključi posle jednog sata. I onda nastavimo u još jedan pa još jedan sat. Razgovor uoči i nakon Nove godine uvek povuče neku vrstu rekapitulacije gde smo i šta smo.
Izbori, postizbori, priče, kao reprize… kao da se vrtimo ukrug, čini se da stojimo u mestu a jedino što ide su godine naših života koje tutnje?
Radeći pre neku godinu na Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku, naleteo sam na jednu Tacitovu misao koja je savršeno opisivala stanje u kojem se odvija naša stvarnost – „Preživeli smo Tiberija, Kaligulu, Nerona, ali je u međuvremenu prošao ceo naš život“. To je kao da ti neko zvizne šamarčinu usled opijenosti različitim idejama i ubrzo shvatiš da uskoro puniš 60, imaš podbradak i telo se teže oporavlja od napora, susrećeš se s ograničenjima koja nisu isključivo uzrokovana društvenim odnosima već i prirodnim ciklusom. Kako se uopšte postaviti prema svemu tome? Sve što živiš u životu živiš samo jedan jedini put, bez mogućnosti povratka u faze kroz koje si prošao, donosiš odluke koje te određuju na mnogo načina.
Ne znam, nisam više pametan. Uzdržaniji sam u ocenama nego pre. Nisam u tuđoj koži, ne znam čime se rukovode drugi, kakav im je unutrašnji život, hemijski sastav organizma, da li i na koji način ono što se odvija u njihovoj svakodnevici određuje tok misli i percepciju. Imate ljude od istih roditelja, identičnog genetskog sastava koji rastu u istom okruženju, pod istim uticajima i vidite pred sobom potpuno različite ličnosti. Život je u tom smislu zaista fascinantan, toliko je neočekivanih situacija, a opet istovremeno, postoje obrasci ponašanja koji su imanentni u određenim sredinama i kreiraju mentalitet.
Ceo intervju sa Urošem Đurićem objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nedeljnik.rs
Tagovi
