Dok se Izrael spremao da glasa na parlamentarnim izborima, pojas Gaze je tonuo sve dublje. Već trinaest godina Tel Aviv drži ovu palestinsku teritoriju, kojom upravlja Hamas, pod razornom vojnom blokadom. Koliko će još dugo njeno stanovništvo moći da izdrži?
Ovaj tekst iz arhive Mond diplomatika, dostupan je svima koji se pretplate.
Vreme je prelepo ovog junskog jutra, a mi smo na plaži na kojoj poređane leže šarene ribarske barke. Sjaj sunca, plavetnilo neba i morska pena čine da prizor izgleda kao da je sišao sa razglednice. Međutim iluzija ove idilične scene ne traje dugo: Sredozemno more ovde je zagađeno, horizont zaklanjaju ratni brodovi, a nebom preleću borbeni avioni i dronovi. Nalazimo se u pojasu Gaze, prenaseljenoj teritoriji (2 miliona stanovnika na 365 kvadratnih kilometara) pod opsadom Izraela.
Pecaroši koji su nas ugostili u svojoj kolibi u Beit Lahji, nadomak grada Gaze, deluju skrušeno. Izrael koji poslednjih trinaest godina sprovodi strogu vazdušnu, pomorsku i kopnenu blokadu ovog jezička palestinske zemlje, već deset dana zabranjuje im da isplove na more, nakon što im je već smanjio površinu po kojoj smeju da plove. Zvanični razlog: sumnjiče se da puštaju zapaljive balone i zmajeve na izraelska naselja – na prvom mestu kibuce – koji se graniče sa ovim priobalnim pojasom. Osamnaestog juna, nakon dve noći sukoba. a potom povratka „mira“, Tel Aviv je ponovo dopustio ribolov, ali samo u razdaljini manjoj od dve pomorske milje od obale (osamnaest i po kilometara), daleko od voda bogatih ribom.
Ovo je vanredna mera na čijem ukidanju Hamas, islamistička partija koja Gazom upravlja od 2006. godine, redovno insistira u posredovanim pregovorima sa Izraelom.
„Izraelski patrolni brodovi su na jedva tri ili četiri kilometra odavde, možete ih videti golim okom“, kaže nam Džihad al Sultan, čelnik sindikalnog udruženja ribara na severu pojasa Gaze, pokazujući prstom. „Kada naši ribari isplove, oni redovno pucaju na njih, najčešće bez ikakvog upozorenja. U poslednje vreme više ribara je povređeno, a njihove barke su ozbiljno oštećene.“ Tokom prve polovine 2019. izraelske pomorske snage otvorile su vatru na ribare više od dvesta puta, ranivši tridesetak osoba i zaplenivši desetak brodova, prema navodima dve nevladine organizacije – jedne palestinske i jedne izraelske – Centra za ljudska prava Al-Mezan i B’Tselema. Dve hiljade osamnaeste godine ubijena su dvojica mornara iz Gaze.
Dve hiljadite, u Gazi je bilo oko 10000 pomorskih radnika i radnica. Zbog toga što više nemaju pristup vodama bogatim ribom – Izrael ih tera sa 85% pomorske teritorije po kojoj imaju pravo da plove prema međunarodnom pravu – dve trećine njih moralo je da odustane od svog zanimanja: danas ribara ima samo 3500, a 95% ih živi ispod granice siromaštva (manje od 5 evra dnevno), spram 50% 2008.
Krenimo ka Kuzai, selu u blizini Kan Junisa, jednog od najbitnijih gradova na jugu enklave. Ni tamo raspoloženje nije naročito veselo. Uprkos očiglednom siromaštvu, Kaled Kadeh, tridesetčetvorogodišnji poljoprivrednik prodornih očiju koje štiti slamnatim šeširom, poziva nas da s njim podelimo užinu u malom šatoru na obodu njegove njive. Zemlja koju poseduje, površine 11 dunuma (1,1 hektar), nalazi se na samo par stotina metara od izraelske „granične“ ograde, čije je postavljanje predstavljalo krešnje međunarodnog prava. Šezdeset i pet kilometara zidova, rovova, metalnih pregrada, rešetaka i bodljikave žice okružuje čitav pojas Gaze, uz tampon zonu širine između 300 metara i 1,5 kilometara (videti mapu). Ta demilitarizovana zona obuhvata 25% ukupne teritorije i 35% obradivih površina, što je daleko od linije primirja iz 1949 („zelena linija“) koja predstavlja zvaničnu granicu Izraela i Gaze. „Moja porodica imala je još 20 dunuma zemlje sa druge strane ’zelene linije’, ali smo je izgubili 1948 [godina proglašenja države Izrael]“, objašnjava nam Kadeh.
Do 2020. Gaza će postati nenastanjiva
Ovaj seljak slobodno može da obrađuje samo jednu trećinu parcela na svom bednom hektaru zasejane zemlje. „Ostatak moje njive, na ivici ’no-go zone’, slabo je pristupačan, jer mi Izraelci uglavnom zabranjuju da budem ma njemu, a oni su laki na obaraču… da ne pričam o šteti koju prave njihovi tenkovi i buldožeri. Kao i svi seljaci u pograničnoj zoni i na mene često pucaju, uključujući i ovde gde trenutno sedimo. Izraelci mi takođe ne daju da radim noću kako bih iskoristio vetar kad ga ima: ako posumnjaju na najmanji pokret odmah otvaraju vatru iz mitraljeza ili bacaju bombe“, priča nam Kadeh živahnim tonom, dok izraelska oklopna kola u daljini patroliraju podižući oblak prašine. Od kako je uspostavljena tampon zona, nakon što su porušene jevrejske kolonije u Gazi, 2005. godine, i, 2006, ponovo uspostavljene sankcije, njegovi prinosi pali su za 80%. Budući da je Kadehova poljoprivreda jedini izvor prihoda za njegovu porodicu, upao je u dugove. Proizvodi sa placa koji uspeva da obrađuje omogućavaju mu da zaradi nekih 400 šekela (100 evra) mesečno i da prehrani svoje bližnje. Od 2014, agrarni sektor, u kome radi 44000 osoba (oko 10% zaposlenih), smanjio se za više od 30%.
Situacija u kojoj se nalaze ribari i poljoprivrednici, ista je kao i u ostatku ovog priobalnog pojasa: „katastrofalna“ i „neodrživa“, prema rečima Izabel Diran, zamenice direktora Konferencije Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (United Nations Conference on Trade and Development – UNCTAD). Od 2012. godine, Ujedinjene nacije (UN) dižu uzbunu. UN procenjuje da će ova teritorija postati „nenastanjiva“ do 2020. godine, ukoliko se ne ukine blokada koju sprovodi Izrael uz saradnju Egipta. Već osam godina odsečena od ostatka sveta Gaza je još pre toga pretrpela dva rata koja je pokrenuo Tel Aviv – 2006, te 2008-2009. (više od 1800 mrtvih na palestinskoj strani, spram dvadesetak izraelskih žrtava). Dve hiljade sedamnaeste, nakon još dva rata (2012, a potom i 2014, uz ukupni bilans od 2500 ubijenih stanovnika i stanovnica Gaze, spram 72 Izraelca), Robert Pajper, tadašnji humanitarni koordinator UN za okupiranu palestinsku teritoriju konstatovao je: „Pogoršavanje situacije odvija se brže nego što smo predvideli (…). Gaza je možda već postala nenastanjiva.“
Sedamdeset posto njenog stanovništva ima status izbeglica još od 1948, a polovina je mlađa od 15 godina. Nezaposlenost danas iznosi 53% ukupnog radno sposobnog stanovništva (70% među omladinom i 85% za žene) – najviše na svetu; u siromaštvu živi više od jedne na svake dve osobe, a lokalna ekonomija se topi (negativni rast od 6,9% u 2018. godini). Na sve to, kako ističe UNCTAD, „uništeni su proizvodni kapaciteti“ i infrastruktura. „Kada se saberu materijalna šteta i troškovi obnove, samo je poslednji rat [onaj iz 2014] koštao 11 milijardi dolara“, precizira Ali al Hajek, predsednik Udruženja palestinskih preduzetnika (Palestinian Businessmen Association – PBA), koji nas je primio u sedištu svog udruženja u centru grada. „Više od hiljadu fabrika, radionica i prodavnica, između ostalog, zbrisano je sa lica zemlje. Izrael protiv nas vodi i ekonomski rat.“ Mnoge kompanije morale su da se ugase, smanje plate svojim zaposlenima ili da ih otpuste zbog sankcija. „Pojas Gaze liči na veliki zatvor u kom je čitav narod zatvoren pod vojnom okupacijom i u koji se ubrizgavaju doze sredstva za smirenje, u vidu humanitarne pomoći, kako bi se izbegla implozija“, rezimira Gazi Hamad, zamenik ministra za socijalni razvoj i istaknuti član Hamasa. „Od kako je Hamas pobedio na izborima 2006. godine, izloženi smo kolektivnom kažnjavanju kom se ne nazire kraj“, izjavljuje Fati Sabah, analitičar iz Gaze i dopisnik panarapskog časopisa Al-Hajat. „Ova blokada pre svega je sredstvo pritiska koje Izrael koristi, uz saučesništvo međunarodne zajednice, kako bi nas bacio na kolena.“
Izraelska opsada utiče na sve aspekte svakodnevnog života. Pod njom se takođe razvila nova „normalnost“. Na primer, ona uslovljena energetskom prekarnošću: od kako je u junu 2006. Tel Aviv uništio jedinu elektranu u Gazi, pristup električnoj energiji je nepredvidiv. Elektrana, koja je delimično obnovljena, suočava se sa manjkom goriva i operiše na samo 20% kapaciteta. Celokupna teritorija se, dakle, snabdeva iz Izraela, koji dostavlja ograničenu količinu struje – i naplaćuje je palestinskim vlastima u Zapadnoj obali. Nestanci struje diktiraju ritam života stanovnika i stanovnica Gaze. „Svaki dan imamo samo osam do dvanaest sati stuje, i to u različitim delovima dana“, objašnjava nam Gada al Kord, tridesetčetvorogodišnja novinarka i prevoditeljka. „Većina domaćinstava ne može da priušti (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
