Sledeći Eshilovu logiku da se ne može definisati srećnim nijedan čovek pre nego što umre, za Silvija Berluskonija bi se moglo reći da je bio srećan. Sa njim se ugasio 20. vek u Italiji bez velikih potresa i turbulencija na izuzetno politički trusnom italijanskom tlu. Istina, Berluskoni je imao veliki peh da se neposredno posle drugog povratka na vlast dogodi 11. septembar a da treći kambek u palatu Kiđi koincidira sa najvećom finansijskom krizom od Velike depresije.
Biznis, porodica i politika su uvek bili isprepleteni u Berluskonijevoj biografiji. Danas više niko ne sumnja da je Silvio ušao u politiku prvenstveno da bi zaštitio poslovnu imperiju koju je napravio a ne zato da bi reformisao Italiju i učinio Drugu republiku boljom od Prve. Brojevi su neumoljivi. Svaki put kad je Berluskoni bio na vlasti ili deo nje, vrednost i profiti njegovih kompanija su rasli; kad god je bio daleko od centara moći, one ne samo da su išle u minus već su se i opasno ljuljale.
Najdugovečniji premijer u republikanskoj istoriji Italije pojavio se na poslovnoj, političkoj i sportskoj sceni kao veliki inovator, nosilac novog i modernog, a suprotno svim predviđanjima otišao je sa scene mirno sa „ostarelim“ i „osedelim“ idejama, vicevima, političkim programom i televizijom koji su ostali zakovani za poslednju deceniju 20. veka. Rečju, Berluskoni se rodio politički kao piroman, a umro je kao vatrogasac.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 15. JUNA
Tagovi
