„Bolje da ova prljava industrija bude na američkom tlu“, naslov je – i glavna poruka – kolumne koju je krajem jula za Njujork tajms o litijumu napisao Stiven Lezak. U njoj, laički rečeno, autor postavlja pitanje: ako su velike zemlje toliko gladne za novim tehnologijama i rudama, zašto ih ne kopaju i kod kuće?
Istraživač i na Oksfordu i na Kembridžu i savetnik za klimatsku politiku dvojice američkih predsednika (samo u kampanjama, doduše) predstavlja jedan od retkih „objektivnih“ glasova kada su u pitanju nove tehnologije, rudarenje potrebno za njih i uticaj koji to rudarenje ima na životnu sredinu.
Reklo bi se da ga to čini idealnim sagovornikom za srpsku sadašnjicu. Samo, može li se ikako biti „objektivan“ i „slušati struka“ o pitanju koje izaziva toliko emocija?
Kao pravi naučnik, Stiven Lezak nije želeo da govori konkretno o temi sa kojom nije do kraja upoznat – detaljima oko projekta kompanije Rio Tinto u zapadnoj Srbiji. U razgovoru koji smo vodili putem mejla, bavili smo se rudarskim kompanijama „kao takvim“, dezinformacijama, zelenim politikama i nimalo zelenim politikama.
***
U eseju koji ste napisali za Njujork tajms navodite da bi Sjedinjene Američke Države trebalo da više rade na pokretanju domaće eksploatacije održivih ruda. U međuvremenu, zemlje u razvoju i zemlje sa nižim prihodima poput Srbije sve češće se pretvaraju u rudarska polja za bogate ekonomije. Da li je to, u nedostatku bolje reči, fer?
Ogroman se „crveni alarm“ upali kad god se rudarenje odvija bez blagoslova i saglasnosti lokalnih zajednica. U boljem svetu, rudarenje bi se smatralo šansom, umesto teretom, ali štetno nasleđe rudarske industrije to otežava. Na rudarskoj industriji je zadatak da promeni mišljenje ljudi i pokaže da rudarenje može biti jedna „fer trgovina“.
Da budemo konkretni, sporazum koji je Srbija potpisala sa Evropskom unijom (nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije Maroš Ševčović) predviđa da će proizvođači automobila iz EU imati ekskluzivni pristup litijumu u Srbiji. Možemo razumeti zašto je EU odlučila da sklopi ovaj sporazum, kao i njenu zabrinutost zbog zavisnosti od sirovina iz uvoza, naročito Azije – ali mislite li da bi zemlje poput Srbije trebalo da napuste ovaj brod?
Svaka zemlja i zajednica suočene su sa teškim izborom u ovom trenutku, i tragična je činjenica da napredak u oblasti klimatskih promena i ekološka pravda sada predstavljaju suprotstavljene strane u javnoj raspravi, iako bi trebalo da su usklađene. Nemam dovoljno informacija kako bih dao konkretan savet, ali postoje osnovane sumnje da će Kina biti nepouzdan trgovinski partner kada su u pitanju održivi minerali, uz pretpostavku da će monopol koji ima nad određenim lancima snabdevanja iskoristiti kao geopolitičko oružje.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
