„Ima Boga“.
Tako će u smiraj 1973. godine, na jednom fudbalskom meču reprezentacije, snimatelj beogradske televizije sebi potpisati otkaz. Tim rečima. Otkaz koji vredi. U to će makar reprezentativci Jugoslavije uveravati ljude koji su zbog njih verovali i u veće stvari od toga da bog postoji. Kako to obično i biva sa đavolom, sa onim ratnikom koji odbaci svoj štit i poklekne pred iskušenjem – on je prvo bio dobar i njemu se verovalo, a onda je odlučio da povredi sve, kako samo razočaranje može.
Pogled navijača je krvav, polupijan, psovka je napola prećutana, Mundijal je napola otplakan, a fudbal je – onaj jugoslovenski, pun nade – do kraja proklet.
Najgore je kada se čovek ubeđuje u laž. Pa od nje ne napravi istinu. Na to nam je Marko ukazao tekstom koji je oslikao meteorsku kišu fudbalskih sedamdesetih i osamdesetih. Decenija koje je obeležila eksplozija televizija, eksplozija ratnih i drugih zločina, eksplozija izdaje mašte i ideala o fudbalu kao igri za sve. Najveći je meteor tih godina, ipak, bio fudbal. A oni koji su zablistali i ostavili za sobom čitava fudbalska sazvežđa pre nego što su se olupali o tlo istorije, bili samo krinka, samo scenografija za Pinočea, Aljendea, za mafiju, za nameštene utakmice i izigrane snove, za odigrane nameštaljke i odsanjane utakmice koje se nikada neće dogoditi.
Ako je neko sedamdesetih i osamdesetih godina sanjao, o fudbalu i uz fudbal, sanjali su Jugosloveni. Naročito oni Jugosloveni iz Splita i Beograda, mada su za njih navijali i u drugim gradovima i u drugim delovima bratskog i jedinstvenog komada jednog posebnog socijalizma. Ipak, te su godine, gledajući Mundijale – a svetska su prvenstva i bedž uspeha u istoriji i statusni simbol decenija – za Jugoslovene bile godine koje neće pojesti skakavci, ali hoće zavist i gramzivost.
Pedesetih i šezdesetih reprezentacija Jugoslavije igraće na tri od četiri mundijala. Devedesetih, uprkos sankcijama, na dva od tri. U 21. veku na tri od pet, uključujući Katar. A u tim, romantično obojenim sedamdesetim i osamdesetim godinama – na dva od pet. I oba će ostati mrlja, a ne trag.
Čiča
Zamislite koliko su jugoslovenski mediji bili nadmeni te 1973. godine, kada su posle pobede Zvezde nad Liverpulom u Beogradu (2:1), napisali da „gubitnik ide kući srećniji od pobednika“. Ali ne da bi pohvalili dominaciju Zvezde protiv engleskog prvaka, već da bi taj rezultat označili, pa, nedovoljno dobrim. Jugoslovenskog šampiona čekao je revanš bez ikakvih nada.
Enflid roud, 6. novembar 1973.
„Izašli smo na teren sat pre početka. Stadion prazan, nikoga nema čak ni na onom njihovom čuvenom „kopu“. Kažem ja Kuletu: „Sve što bude ispod pet komada – odlično.“ Potcenili nas i oni i njihovi navijači. Veruju u sebe. Vratimo se u svlačionicu, a Miljan pita: „Ko hoće da se kladi da dobijamo večeras?“ Vidi se da nije ona obična motivacija, ozbiljan čovek“. Tako će godinama kasnije ispričati Bobi Janković u razgovoru za Radio Beograd.
Na terenu je pričao fudbal.
Zvezda je držala loptu i po nekoliko minuta, igrala do noge, igrala ono što su Englezi sa tribina gledali šokirani, a njihovi fudbalski ideolozi u panici obnavljali zašto baš njihov „britanski stil“, beše, ima smisla. Jer je Miljanićev tim svakim potezom dokazivao da nema.
Prvi gol na utakmici postigao je Lazarević. Mnogi će se njegovi saigrači kasnije s gađenjem sećati priča koje su Vojina pratile i „stručnjaka“ koji su tvrdili da on baš i ne zna da igra fudbal, a davao je golove kakve ni tada ni danas mnogi ne bi pogodili iz deset pokušaja. Liverpul je vršio takav pritisak da je odbrana Zvezde u svakom napadu svirala povlačenje i toliko se povlačila da samo što živi zid nije stajao na gol liniji Olje Petrovića.
I prošla je. Jedna je lopta morala ući, bio je 84. minut i bilo je dovoljno vremena. Ali Enflid tada nije bio ono što je danas – grobnica velikih snova i očekivanja. Od te će večeri i jedinog poraza Liverpula u Kupu šampiona na svom terenu u čitavom 20. veku, to zapravo i postati. Jer će te večeri Liverpul postati ono što je danas.
Pred sam kraj regularnog toka, Karasi je izneo loptu i zadržavao je oko šesnaesterca domaćina, trošio ključne minute za šampionske ambicije Redsa, istezao im odbrambene igrače i živce, pa je oboren. Slobodan udarac. Karasi će tvrditi do današnjeg dana da ga je Cole prevario, da je obećao da će samo preskočiti loptu. Cole Janković će tvrditi da je najavio da će probati. A u Liverpulu će, kada Cole spakuje loptu u mrežu iz tog slobodnjaka, zauvek, u svim knjigama o istoriji kluba, tvrditi da je Boot room i liverpulov stil, nastao posle dvomeča sa Zvezdom.
Jugoslovenski je fudbal i to bio u stanju da uradi. Još se nisu ohladile mašine onih koji su pisali hvalospeve o Šekularcu, kada se pojavio Džajić, kada je u dva meča Jugoslavija pala od Italije na Evropskom prvenstvu šezdesetosme u koju su svi sa nadom gledali. Još se nisu ohladile glave od finala i pobeda koje su Plavi ostvarivali, kada je jugoslovenskim fudbalom zavlada nova generacija. Još se nisu ohladili dlanovi navijača Liverpula za igrače Zvezde tog novembra 1973. godine, kada je Jugoslavija bila zagledana u važniju utakmicu.
Duel sa Grčkom, odlučujuću utakmicu u kvalifikacijama za Mundijal u Zapadnoj Nemačkoj, 19. decembra, onda kada niko ne bi napisao baš „na Svetog Nikolu“.
Jer sve je to od čega se glave nisu ohladile bilo sjajno, ali je jugoslovenskom fudbalu nedostajao Mundijal. Još od 1962. najavljivao se veliki povratak i osveta „čileanske generacije“ koja došla nadomak trona, koja je igrala divno i pobeđivala još lepše.
Za tako nešto, prvi je korak bio pobeda protiv Grčke od dva gola razlike.
Špic(e)
19. decembar 1973.
Kada je nemački sudija Kurt Valdemar Šenšer – onaj koji je „bacanjem novčića“ odredio da Italija igra finala Eura 1968. godine – pokazao crveni karton Bajeviću, igrači Jugoslavije su potpuno klonuli. Na poluvremenu utakmice protiv Grčke, u kojoj su priželjkivali veliku pobedu i plasman u baraž, morali su da se suoče sa istinom, da će u drugo poluvreme desetkovani. Pa su odlučili da se suoče sa Bajevićem. Da ne dođe do krvoprolića u svlačionici, sprečio je Miljan Miljanić, jedan od ljudi u okviru selektorske komisije. „Ništa još nije gotovo“, smirivao je igrače.
I nije bilo. Na semaforu je pisalo 2:2, iako je u 15. minutu golovima Bajevića i Karasija Jugoslavija već imala veliku prednost. Elefterakis je smanjio, a Katalinski poravnao autogolom.
Na drugo poluvreme, Jugoslavija je istrčala besna, na sebe i svet, a ono što je Miljanić u svlačionici razgoreo, zapalilo se na terenu. Šurjak je doneo 3:2 na pola sata do kraja i onda je počela opsada. Napadao je tim sa buktinjama na srcu, ali gola nije bilo.
Već je i komentator Vladanko Stojaković odustao od svega, kada je počela ključna akcija i jedna od najvažnijih u kolektivnom nesvesnom jugoslovenskog fudbala.
„Hadžiabdić je započeo akciju, Pižon glavom vratio na penal i ja već vidim kako treba da je šutnem. Molim Boga samo da mi ne pređe preko noge i ode preko gola. Šta god neko mislio, način na koji sam zahvatio loptu je jedan od najtežih udaraca u fudbalu“.
Tako je posle o tom četvrtom golu u mreži Grčke govorio Karasi, a Vladanko je u mikrofon vrisnuo od sreće. Iza njega se nekome otrglo: „Ima Boga“. Posle je, kažu poznavaoci, dobio rešenje o otkazu.
Ali bi taj jugoslovenski tim i komunisti pretvorio u hrišćanskog konvertita.
Tako je krajem 1973. Jugoslavija verovala u svoj fudbal, ne znajući da će je stići najteža od svih kletvi – „imati pa nemati“.
Pred reprezentacijom je do Mundijala bila još jedna prepreka – Španija, u Frankfurtu.
Trinaesti februar, 1974. godine, minut je isto trinaesti.
„Ne vidim od ljudi koji su ispred nas,… pardon… mislim da je gol postigao Katalinski“
Karasi se, kao i onog protiv Grčke, do detalja seća Škijinog gola u jednom intervjuu.
„Čekali smo taj gol 12 godina. Propustili smo Englesku i Meksiko i bilo smo spremni da izginemo na terenu za plasman u Nemačku. Kada smo osetili ambijent u Frankfurtu, kao da smo dobili natprirodne moći. Škijo (Katalinski) se sjajno snašao kod centaršuta Oblaka. Mislim na onaj drugi udarac, njemu igra glavom nikada nije bila problem, ali nas je iznenadio reakcijom posle skoka. Zakucao je Iribaru pod prečku i odveo nas na Svetsko prvenstvo“.
Otrov
„Iznutra smo bili truli“, pričaće hrvatskim novinarima tadašnji golman reprezentacije Enver Marić kada već sve teorije zavera postanu prihvaćena istina. „Nismo igrali dobro. Atmosfera je bila grozna, ekipa se raspala“.
Da je neko ove Marićeve reči mogao da pročita kada je turnir u Zapadnoj Nemačkoj počeo, možda ne bi toliko bolelo.
Radio Beograd poklanjao je vrednu nagradu onome ko pogodi rezultat utakmice na otvaranju Mundijala za Jugoslaviju. Protivnik: Brazil, veliki Brazil koji je u poslednjih 16 godina tri puta bio prvak sveta. Samo što je ovo bio neki drugi Brazil.
Bilo je samo nekoliko poziva na broj Radio Beograda koji su predvideli tačan rezultat – 0:0. Ostatak grupne faze posmatran je kao rutinska stvar. I bio je. Protiv Zaira 9:0, protiv Škotske 1:1, dovoljno za prvo mesto u grupi.
Ta je, do sada jedna od tri najubedljivije pobede u istoriji svetskih prvenstava, donela dva problema. Kako je gol postigao ko god „nije žurio na autobus“, a Karasi, džoker za plasman na prvenstvo sedeo na klupi, odlučio je da spakuje stvari i da se vrati kući. Sa torbama su ga presreli Vujadin Boškov i Mile Kos. Dugo je trajalo ubeđivanje, priče o taktičkim zamislima koje Karasija projektuju kao ključnog u drugoj fazi turnira, on je klimao glavom, ali je želeo da ide, da bi naposletku odustao.
„Utakmica sa Španijom bila je poslednja koju smo odigrali kao tim“, priznaće. „Pripreme su bile u Dujlovu kod Splita. Već tada je počelo da puca po šavovima. Stvarali su se klanovi, bežalo se iz karantina, a pogibeljni startovi na treninzima su postali normalna pojava. Pored Marića, prednjačili su Mužinić i Rožić. Nisu birana sredstva da se obezbedi mesto na spisku putnika za Nemačku. Od tih igrača van Srbije, najbolji momak je bio Enver Hadžiabdić. Pravi Jugosloven“.
Prema njegovim rečima, Marić mu je pre toga na jednom od treninga nacionalanog (heh) tima, „uleteo sa dve noge“, navodno kako bi povredio Karasija i obezbedio mesto u timu za Vladića, klupskog druga iz Veleža, pa je Karasi ustao i nokautirao ga. Tenzije su samo rasle, uprkos prvom mestu u grupi.
Drugi problem koji je donela pobeda protiv Zaira, bile su kritike jugoslovenske javnosti. Zamereno je timu što je tako ubedljivo tukao „prijatelja Jugoslavije“.
Mobutu, čuveni predsednik Zaira, voleo je od mladih dana fudbal i planirao je da bude sportski novinar. Zbog toga je, kada je uz pomoć Sjedinjenih Američkih Država postao lider Konga, sport u njegovim vizionarskim planovima i programima zauzimao važnu ulogu. Od 1971. pokrenuo je kampanju autentičnost, a u tome mu je važnu ulogu igrao fudbalski nacionalni tim.
Kada su se plasirali na Mundijal, svi igrači su dobili „zelenog folksvagena“ i vilu. A onda je došla utakmica sa Jugoslavijom. Posle poraza od Jugoslavije, Mobutu je poslao tajnu službu koja je zatvorila hotel s fudbalerima i poručio im je da se ne vraćaju kući, ako izgube s 4:0. Bio je to čudan zahtev. Brazilu je bila potrebna pobeda, upravo onolika koliko se uklapala u Mobutuovu poruku – od 3:0. U ovoj utakmici, Zair je pokazao drugo lice. Odbrana je bila čvrsta i odlučna, tako da se činilo da su potrebnih 3:0 nedostižan rezultat. Do obrta dolazi na poluvremenu. Zair je primio dva gola, a treći je bio rezultat strašne greške do tada dobrog golmana Kazaija.
Posle će se pričati o tome da je čitava delegacija Brazila ušla u svlačionicu na poluvremenu, pri rezultatu 1:0 i da su nakon toga igrači Zaira bili posebno nezainteresovani. Brazilu je igrao Mobutov „dozvoljen“ rezultat i na kraju je i ostvaren. Zairski dnevnik „Solongo“ ismevao je rezultat nacionalnog tima, pretvarajući selektora Vidinića (Jugoslovena) u „žrtvenog jarca“.
Pravi žrtveni jarci turnira u Zapadnoj Nemačkoj bili su navijači Jugoslavije.
Još tokom grupne faze došlo je do sukoba između saveza i igrača, nije bilo dovoljno što između igrača već postoji tenzija koju ni Mobutu mačetom ne bi mogao da preseče.
„Svako je vukao na svoju stranu, dešavalo se da do poslednjeg trenutka ne znamo ko je u timu. Kulminiralo je na sastanku kada nam je Lončar rekao da od premija nema ništa. A dogovor je bio da nagradu iz kvalifikacija dobijemo u dinarima, a sve što zaradimo u Nemačkoj, da se isplati u markama. Bleki je podigao ruku iz zadnjeg reda, ustao i rekao: ‘Ja sam Vladislav Bogićević, fudbaler Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije. Samo da znate da ću sve ovo što ste rekli nama na sastanku, da prenesem drugu Titu’. Kod Broza smo išli na prijem uoči meča sa Nemcima i Blekiju su dodelili nekoliko ‘telohranitelja’ da se ne bi ponovo javio za reč“, svedočio je Karasi.
Hrvatski novinar Tomislav Židak u jednom je svom tekstu tvrdio da je lično Josip Broz Tito, upravo posle prijema na kom se sreo sa igračima, „namestio utakmicu protiv Zapadne Nemačke“ u drugoj fazi turnira.
I Ivica Buljan, tadašnji reprezentativac, svojom je izjavom podgrejao sumnje.
„Istina je da je Miljanić „promešao“ sastav, bilo je puno čudnih stvari. Nismo puštali, nismo lažirali, ali iako smo na papiru bili bolja ekipa, glatko smo izgubili. Niko nam nakon poraza nije rekao ni reč. Da, čudno je sve to. Kada danas bolje razmislim, Miljanić je povlačio dosta čudne poteze“, rekao je Buljan.
Poraz od Nemaca 2:0, poraz od Poljaka (koje su početkom te godine, na turniru u Mostaru gledali zaljubljenici u fudbal) 2:1 i od Šveđana istim rezultatom.
U Jugoslaviji – bes i jed.
Iako će mediji i Fudbalski savez govoriti o „sledećoj šansi“ na Mundijalu u Argentini, do nje neće doći. Od Jugoslavije će u kvalifikacijama biti bolje Španija i Rumunija. Tenzije će rasti, a Miljanić će biti postavljen za prvog čoveka selektorske komisije, gde će raditi sve do kraja Mundijala 1982. godine.
Sve što se dogodilo u Španiji – mada će se sve priče svesti na bednog sudiju Sorensena i penal koji je dosudio za faul van kaznenog prostora, pa ga nakon odbrane golmana Jugoslavije ponovio – biće samo plod onoga što je posejano u Zapadnoj Nemačkoj.
I gotovo pola veka kasnije, ta će tema ostati neobjašnjena, to će prvenstvo biti metafora svega što će jugoslovenski fudbal (i njegovog glavnog naslednika) dočekati u decenijama koje će uslediti.
Kada su Karasija pitali zašto od tada više nikada na Svetsko prvenstvo Plavi (ili danas Crveni, u ružnoj Puma opremi – ah, ta Puma oprema obeležiće i 1974. i 1982. godinu i stvoriće tenzije u timu i uništiće atmosferu zbog premija i rata sa Adidasom), neće otići bez neke velike afere u pratnji, on će odgovoriti iskreno i tužno: „Loši smo ljudi. Svako gleda svoj interes i ne zanima nas da li ćemo sutra ostaviti nešto iza sebe“.
Pogled navijača je krvav, polupijan, psovka je napola prećutana, sedamdesete i osamdesete napola otplakane, a fudbal je – onaj jugoslovenski, pun nade – do kraja proklet, propustio svoje velike šanse. Oni koji su zbog jugoslovenskog fudbala verovali i u veće stvari od toga da bog postoji, ostali su fudbalski ateisti, iako su to bile decenije fudbalskih božanstava.
Kako to obično i biva sa nečastivim, sa onim ratnikom koji odbaci svoj štit i poklekne pred iskušenjem – on je prvo bio dobar i njemu se prvo verovalo, a onda je odlučio da povredi sve, kako samo razočarenje može.
„Ima Boga, đavola“, reći će navijač Jugoslavije s pogledom u devedesete.
Tagovi
