Englesko finale ove Lige šampiona je nekako moralo da se dogodi. Posle onoga što se dogodilo u polufinalu na Enfildu, Ajaks jednostavno nije mogao da prođe u finale Lige šampiona Ne zato što nije bolji od Totenhema (jer je igrom, pa i suvim kvalitetom, očara gledaoce, a imali su i 1:0 iz Londona i protivnika bez glavne zvezde i jedinog pravog napadača, Harija Kejna), ne zato što to neko nije želeo (naprotiv, bili su apsolutno omiljeni klub svakog neutralnog navijača), nego zato što bi, da se to ikako desilo, od Liverpula i Jirgena Klopa odjednom napravio negativce.
Moralo bi da bude tako, zaista; Ajaksova deca vratila su sećanja na totalni fudbal, na Johana Krojfa, na to da je ovaj klub uvek bio vesnik revolucije, i način na koji su zgromili prvo trostrukog uzastopnog prvaka Evrope, i to usred Madrida, a onda protutnjali Torinom sve sa nemoćnim Kristijanom Ronaldom, od talentovanih, ali pre početka sezone ne previše poznatih klinaca, pojačanih Dejlijem Blindom i srpskim reprezentativcem Dušanom Tadićem u ulozi trbuhozborca, to je od njih napravilo junake iz bajke. Leptira koji je tek raširio svoja krila. A ko ubije leptira, zna se, mora da bude loš čovek.
Problem je što Jirgen Klop ne može da bude zao tip. Harizmatični Nemac je sa svojim hevi metal orkestrom svega 24 časa ranije na Enfildu, mitskom stadionu koji je odavno poznatiji po čudesnim evropskim noćima nego po subotnjim popodnevima (bilo je to čak i pre nego što je Liverpul počeo da posti kod kuće, i posti već ravno tri decenije), inscenirao jedan od najvećih preokreta u istoriji fudbala.
Sa 4:0, bez dva od tri napadača, sa igračima koji su se retko kad nalazili u istoj postavi ove sezone, pobeđena je Barselona. Leo Mesi je drugu sezonu zaredom ostao bez klempavog pehara, Ernesto Valverde će, i pored titula Katalonaca u Primeri, biti zapamćen kao čovek koji je najboljeg igrača sveta ostavio bez makar još jednog trofeja, pošto je prošle sezone, u četvrtfinalu, uspeo da prospe 4:1 sa Kamp Noua na Olimpijskom stadionu u Rimu.
Da su se u Madridu sreli Liverpul i Ajaks, bilo bi to finale za sladokusce, pošto oba tima teraju loptu bez ustezanja i paklenim ritmom lome rivale. No Liverpul bi morao da preuzme rolu negativca, iako im ona, makar zbog nasmejanog Klopa i njegove šilerovske umetnosti motiva- cije, nimalo ne pristaje.
Da su se sreli Ajaks i Barselona, kao što je to bilo viđeno posle prvih mečeva polufinala, bilo bi to za ljubav, dušu i slatko sećanje na Johana Krojfa, najvećeg igrača oba kluba i čoveka zaslužnog za ono što su Ajaks i Barselona.
Ovako, na stadionu Vanda Metropolitano odigraće se potpuno englesko finale: hajde Liverpul, koji dolazi da vida rane što im je prošle godine zadao Serhio Ramos, odnosno Zinedin Zidan, a samo potvrdila uzaludna trka sa užasno prejakim i mentalno nadnaravno snažnim Mančester Sitijem Pepa Gvardiole, ali otkud tu Totenhem, klub koji notorno nije potrošio niti jednu funtu na pojačanja u proteklih 12 meseci?
Da bi se objasnila geneza sveengleskog finala nije dovoljno, mada donekle ne treba zanemariti ni taj aspekat, posegnuti za krutim brojevima, finansijskim presecima i marketinškim potencijalima najuspešnijih ovosezonskih klubova.
Ne, sam finiš Lige šampiona (i, u manjoj meri, Lige Evrope), ali i dobar deo svega što smo videli još tamo od jula prošle godine, kada su počele kvalifikacije, mnogo više ima veze sa pojmovima kao što su borbenost, srce, želja, odlučnost.
Videli smo suze radosnice i one druge suze, jednako muške; videli smo filmske veleobrte i spektakle koji ostavljaju bez daha; videli smo kako nemoguće postaje prirodno; videli smo heroje, otpadnike, neopevane junake i one koji su iznikli niotkuda.
Videli smo da fudbal nema veze samo s novcem, u šta mnogi žele da nas ubede, ali ni samo sa tehnikom, ni time ko je bolji igrač, pa čak ni koji je tim bolje ukomponovan. Fudbal je i strast, fudbal je i karakter, fudbal je čista emocija, bilo da govorimo o suzama radosnicama Lukasa Moure, tinejdžerima iz Ajaksa koji utučeni leže na travi a onda, nošeni ovacijama arene Johana Krojfa, ustaju da pokušaju još jednom, ili liverpulskim Kopom koji nikad složnije zagrmi onu pesmu o tome da se na kraju oluje ipak nalazi pozlaćeno nebo.
Ukratko, videli smo verovatno najluđe izdanje Lige šampiona, i jedini razlog što ćemo ukratko nabrojati sve te neverovatne utakmice – uz veliku mogućnost da smo zaboravili još poneku veliku – jeste da ostanu negde zapisane, pošto je bilo toliko velikih mečeva da se čini da se u finalu Lige šampiona mora dogoditi nešto još neverovatnije, nešto što će poniziti i postideti čak i dvomeče Liverpula i Barselone, te Totenhema i Ajaksa.
Možda je sve bilo viđeno, samo ko je umeo da gleda, kada je Crvena zvezda, posle toliko godina uzaludnih pokušaja, najzad ušla u Ligu šampiona, takmičenje koje je nasledilo i ugled i pehar i zvanje („prvak Evrope“) starog Kupa evropskog šampiona, osvojenog tik pred kraj velike zemlje i, nažalost, na samom početku jedne velike generacije koja nikad neće uraditi sve što je mogla.
Bilo je 2:0 u Salcburgu, bilo je sve jasno i Zvezda nije imala nikakvih šansi protiv kluba koji finansira vlasnik „Red bula“ i ne štedi novce; a onda se sve preokrenulo. Nije što je bilo 2:2, nego što će mnogi u Srbiji – a Evropa nešto kasnije – tada čuti ime Milana Pavkova, pomalo nezgrapnog momka iz Begeča.
Zvezdina kuglica našla se u žrebu, i nije, sada to znamo, a tada smo možda tek osećali, nije moglo ni da bude drugačije nego da upadne u nekakvu „grupu smrti“, sa Liverpulom koji je u Evropi uvek motivisan, a pride jak kao zemlja, sa Pari Sen Žermenom čiji katarski vlasnici žele pehar Lige šampiona kao potvrdu svog ulaganja u PR, sa Napolijem koji vodi Karlo Ančeloti, verovatno i dalje najbolji fudbalski trener „starog kova“ i neprevaziđene italijanske škole.
A onda se u Beogradu dogodio Milan Pavkov. Virdžil van Dajk, zvanično najbolji igrač Premijer lige, plaćen skoro stotinu miliona evra, izgledao je kao da ne zna šta da radi sa Zvezdinim centarforom, koji je na teren i izašao zbog povrede Boaćija. Nije to sve: koga Pavkov onako lagano otrese sa ramena, kao da je prošlogodišnja prašina, pre nego što odapne strelu iza leđa drugog najskupljeg golmana svih vremena, Alisona? Nikog drugog do Đinija Vajnalduma, koji će nešto jače od pola godine kasnije ući s klupe i srušiti Barselonu…
Toliko su događaji gazili jedni druge da se niko sada skoro i ne seća čuda u Parizu, iz osmine finala, kada su desetkovani klinci Mančester junajteda, sa šefom koji je nekada znao kako se to radi, u devedeset i nekom minutu izbacili tim projektovan da igra makar finale Lige šampiona. Pokazali su da novac ne može da kupi klasu, tradiciju, osećaj nadmoćnosti.
Aleksandar Gligorić, novinar Moz- zart Sporta, podseća da je ovo takmiče- nje umelo da nam servira mnogo heroja i romantike, od „Neverkuzena“, Kupero- ve Valensije, Iruretinog Deportiva, O’Liri- jevog Lidsa, Hidinkovog PSV-a, Klopove lude Borusije, Simeoneovog banditskog Atletika, uzbudljive generacije Monaka…
Dešavala su se iznenađenja, navodi on, igrale se antologijske utakmice, ali nikada u ovolikoj meri i na ovakav način.
„Preokreti i uzbuđenja koje gledamo ove sezone čine je kultnom. Nezaboravnom. Svako ko pomisli da Liverpul, Ajaks, pa i Totenhem ne zaslužuju titulu prvaka Evrope jer ne zvuče dovoljno jako kao Barsa, Real, Juve ili Siti, ne navija za fudbal već za svoje favorite i gleda sebično na Ligu šampiona“, navodi Gligorić.
Totenhem koji je danas finalista imao je svega jedan bod, a onda je tukao Inter i Barselonu, CSKA je najavio posrtanje arogantnog Reala…
A kada je žreb odlučio da niko od favo- rita ne ukrsti koplja u osmini finala, zaliči- lo je na još jednu predvidivu sezonu u kojoj će favoriti obaviti posao do četvrtfinala. Hoćeš matrak, ostali smo odmah bez PSŽ-a, Dortmunda, Rome, Bajerna; uskoro i bez Reala, Sitija, Juventusa, sve do Barselone…
Poketino je u prvom duelu četvrtfinala nadmudrio pomalo nadobudnog Pepa Gvardiolu, koji se čuvao za Premijer ligu, a u revanšu smo videli verovatno najbolje otvaranje u istoriji Lige šampiona, sa 3:2 već u 21. minutu, i sa VAR-om koji poništava gol za 5:3 duboko u nadoknadi.
Da li je ikada bilo ovako?
„Pada mi na pamet samo proleće 2004“, kaže Aleksandar Gligorić za Nedeljnik. „Murinjovo klizanje na kolenima na Old Trafordu, Monakovo čudo protiv Realovih Galaktikosa, Milanov slom posle tri razlike u La Korunji, atomski fudbal Čelsija i Arsenala u četvrtfinalu…“
Pa ipak, kako kaže on, mečevi Lige šampiona ovog proleća su se prepričavali, gledanost je bila veća nego ranije a posebna draž je što su sve prognoze stručnjaka padale u vodu.
„Onaj NBA moto ‘Where amazing happens’ mnogo više pripada Ligi šampiona. Za većinu mečeva iz ove sezone ćete godinama kasnije znati gde ste ih gledali, sa kim, šta ste pili te večeri… urezali su se u pamćenje, za razliku od brojnih derbija velikana iz prethodnih sezona, pa čak i finala koja su umela da razočaraju.“
Ah, tu smo. Finale. Liverpul i Toten- hem. Umesto „Krojfovog“, čeka nas, kako je neko cinično primetio, „finale Pitera Krauča“.
„Više bih voleo Krojfovo finale, pogoto- vo sam razočaran zbog Ajaksa, ali nemam ništa protiv finala Liverpul-Totenhem. Zaslužila su ga oba tima i nema potrebe za omalovažavanjem“, kaže Gligorić, uz ocenu da ima lepote što će Klop i Poketino biti u finalu.
„Liverpulov tim ove sezone zaslužuje veliki trofej zbog fantastičnog fudbala, a i Poketinov Totenhem već nekoliko sezona igra sjajno. Nedostajalo im je sreće koja ih je konačno pogledala ovog proleća. Dugo se za oba tima kače etikete ‘gubitnika’, što je nepravedno jer ne može sve samo da se gleda kroz pobede i trofeje. Oba trenera su došli u klubove koji su tada bili druga kategorija evropskog fudbala i idejama, hari- zmom, radom i vizijom su stvorili timove prve klase. To mi je najromantičniji detalj finala. Klop i Poketino su uspeli. Sad je kucnuo čas da neko od njih skine tu etiketu i da kritičarima odgovori najvredni- jim peharom, koji već dugo sanjaju mnogo veći i skuplji projekti poput Sitija, Juven- tusa, PSŽ-a, pa i Barse, Bajerna ili Atletika koji su opsednuti Ligom šampiona i imali su veće resurse.“
Fudbal jeste, kako piše i džonatan Vilson u Gardijanu, postao mnogo više napadačka igra nego što je bio ikada pre.
Murinjovština jednostavno ne prolazi, dani kada je Oto Rehagel sa Grcima mo- gao dekadencijom da izbuši loptu teško bi mogli da se ponove na nekom turniru (što je pokazalo i prethodno Svetsko prvenstvo), ali sigurno ne u takmičenjima sa sistemom poput Lige šampiona. Gvardiola, Klop, Poketino, Zidan su vesnici i glasnogovornici novog fudbala, onog u kojem su posed, presing i ritam važniji od pozicioniranja, od krutog pridržavanja taktike i stava da je 0:0 u gostima sasvim dobar rezultat. Kolektivizam i timski duh podsetili su nas, u eri jednokratnih zvezda, Instagram generacije, zašto je fudbal velika igra. Ne pojedinac, ma kakav superstar bio, ma koliko pratilaca imao, ma koliko lopte znao, već zajedništvo; ujedno, ovo su bile i utakmice koje se ne mogu spakovati u trominutni klip na Jutjubu. Da biste ih doživeli (i preživeli), morali ste da ih gledate od po- četka do kraja, netremice.
Ovu sezonu nije kidnapovao jedan igrač, zvao se on Mesi, Ronaldo ili Salah, već neki novi klinci ili neki dosad zapostavljeni fudbaleri. Ljorente, Origi, De Jong, De Liht, Son…
Nekada je važilo pravilo da se igra dok ne pobede Nemci; za najveće preokrete, ali i za svest da su oni mogući, sada su zaduženi engleski klubovi. Junajtedov trijumf u Barseloni protiv Bajerna – da, baš Bajerna pa neponovljivo finale Liverpula i Milana u Istanbulu, sve su to utakmice koje su omogućile veru učesnicima ovogodišnje Lige šampiona da ništa nije nemoguće sve dok sudija ne uzme pištaljku između usana, pa ni tada.
Ali, da li je ovo možda labudova pesma Lige šampiona, ili priprema za nju? Tek što su se završila polufinala, tek što su Ajaksova deca obrisala suze, a Englezi počeli da rezervišu karte za Madrid, Njujork tajms je došao do, kako tvrde, jedinog konkretnog plana za restrukturiranje Lige šampiona, koji će se uskoro možda naći pred čelnicima UEFA.
Od Lige šampiona se, na inicijativu najbogatijih klubova, pravi (polu)zatvoreni sistem takmičenja, u kojem bi 24 elitna tima imala praktično zagarantovano učešće, bez obzira na plasman u domaćim ligama.
To je totalna kontra u odnosu na hvalospeve koje je, recimo, učešće Crvene zvezde ostavilo na strane novinare, koji su na stadionu „Rajko Mitić“ videli zaboravljenu strast, ali najplatežniji za to ne haju.
Bilo bi i razlika u odnosu na aktuelni sistem, pošto klubovi ne bi bili podeljeni u osam grupa sa po četiri tima, već bi ih bilo šest ili čak osam. (O tome je ovih dana govorio i predsednik Barselone Đozep Bartomeu: „Zašto bismo čekali toliko dugo da ponovo ugostimo Junajted ili Liverpul?“) Postojao bi i drugi rang, takođe sa 3 kluba, ali i treći sa 64 kluba, koji bi okupljao one siromašnije i nesrećnije.
Da li bi ovo uništilo baš dušu fudbala? Ili bi donelo spektakle?
„Nisam pristalica zatvorene Lige šampiona i silovanja spektakularnosti zarad većih prihoda od TV prava, marketinga i davanja kredita velikim klubovima koji promaše sezonu ili nekoliko sezona. Naravno da bih voleo Milan, Inter ili Mančester junajted u Ligi šampiona. Ali ne n silu, već kada zasluže i kada budu konkurentni“, objašnjava Mozzartov ekspert za inostrani fudbal.
On navodi i da bi se obezvredila nacionalna prvenstva, skoro eliminisao faktor iznenađenja. LŠ bi bogati praktično kidnapovali od većeg dela klubova.
„Ajaks i Totenhem su primeri da klubovima nije potrebno više novca nego što gaimaju trenutno. Spektakl ne može da se dešava planski. Dobili bismo neku vrstu NBA u fudbalu. A NBA je do plej-ofa spek-
takl na silu u kojem se ne oseća strah od poraza. A to je jedan od glavnih uslova da bi nešto postalo istinski spektakl.“
Najviše ove promene žele Španci i Italijani, gde su i prihodi od televizijskih prava nešto manji. Englezi su, makar zvanično, zasad uzdržani. (Reč „Englezi“ uzeti sa rezervom, pošto su doslovno svi najjači klubovi u vlasništvu stranaca, bilo da se radi o Amerikancima, Arapima ili Rusima.)
U Engleskoj se šale, ili uopšte ne, da njima „Superliga“ ne treba, jer je već imaju.
U čemu je tajna Engleza? „Finansijska nadmoć je svakako jedan od najbitnijih uslova. Iz te nadmoći je jedne godine moralo i ovo da se desi. Jačina i izjednačenost lige doprinose da engleski klubovi u Evropi igraju do poslednjeg atoma snage i sa fanatičnom upornošću“, kaže Aleksandar Gligorić.
Sem stranih gazdâ, ključ su i strani treneri i igrači.
„Svi treneri četiri engleska kluba u finalima su stranci, baš kao i svi ključni igrači u nokaut fazi: Mane, Van Dajk, Alison, Vajnaldum, Son, Ljorente, Eriksen, Loris, Moura, Obamejang, Lakazet,
Leno, Azar, Žiru, Žoržinjo, Luiz, Kepa… Jedini Englezi koji su odskočili u Evropi bili su Trent Aleksander Arnold i Ruben Loftus-Čik“, navodi Gligorić.
On smatra da je ovo izolovani incident, pre nego prekretnica.
„Već sledeće sezone će opet favoriti biti Barsa, Juve, PSŽ, pa i Real i Bajern. Naravno, i Siti, koji u najboljoj sezoni u istoriji gleda četiri engleska kluba u finalima.“
Samo, da li će i onda biti ovako lepo, nadahnjujuće, plemenito i strastveno?
Tagovi
