Nedavno je izašlo reizdanje prvog albuma Pop mašine „Kiselina“, albuma koji je tih sedamdesetih bio mit ali i tabu. Jer se ubrzo saznalo da to nije ona kiselina već „ona“ druga – LSD. Bila je to revolucija, ne samo zbog imena ploče već zbog mnogo toga. Robert Nemeček, basista benda, od tog albuma do danas radio je ono što će reći nešto kasnije u ovom intervjuu. Želeo je da približi svetske trendove Srbiji. Nekada muzikom a mnogo godina kasnije kao urednik filmskog programa TV Politike, Pinka, B92, RTS-a. Muzikom je donosio nove trendove, a kao urednik nastaviće da radi isto sa serijama „Sopranos“, „Simpsonovi“, „Dosije X“, „Prijatelji“… U njegovim mandatima serije su bile u prajm-tajmu.
Na zidu Nemečekove sobe stoji slika koju mu je DHL-om poslao glavni ilustrator iz Diznijevog studija u Americi. Nikakva replika već original crtež u jednom primerku. Na njemu Avalski toranj i Miki Maus. Kaže mi da mu je čovek iz Vornera rekao da je Dizni toliko moćan da se pita i kad se bira šef Stejt departmenta.
Evo, gledam omot albuma „Kiselina“ Pop mašine. I svirka i vizuelni deo je kao da se radi o nekom bendu iz Engleske ili Amerike. Pop mašina je bila mit i nešto sasvim drugačije? Da li si ti od početka bio drugačiji u odnosu na sredinu?
Mene su izbacili iz svih srednjih škola u Beogradu. Na početku iz Pete gimnazije, imao sam problema zbog dugačke kose, a onda sam izgubio pravo na školovanje na teritoriji Beograda pa sam otišao u Zemunsku gimnaziju. Tu su izdržali sa mnom jedno polugodište, do jednog presretanja sekretara škole sa pitanjem zašto se nisam ošišao. Prešao sam u Muzičku školu „Stanković“, i tu mi je pomoglo prezime, jer ja sam stigao u martu, već je uveliko počela školska godina. Primili su me zbog oca i dede koji su bili koncert majstori. Deda je bio i osnivač Beogradske filharmonije. Čim sam završio „Stanković“, odlučio sam da prekinem sa školovanjem i da se posvetim muzici, bavljenju rok muzikom. Prvo je bio bend Dogovor iz 1804, a onda sam prešao u Džentlmene. Sada sam zbog duge kose izašao iz benda. Nisam hteo da idem na svirku u Crnu Goru jer se tada tamo dešavalo da ošišaju nekog dugokosog.
Na jednom sešnu sam upoznao Zorana Božinovića. Video sam da on iz cuga svira sve ono što je i mene zanimalo: Hendriks, Krim… I tako je nastala Pop mašina.
U PGP-u su tada harali narodnjaci i šlageraši. Bio sam potpuno svestan da mi nećemo snimiti nikakvu ploču kao Pop mašina. Ali igrom slučaja smo snimili singl „Put ka suncu“ koji su lokalne radio-stanice prepoznale kao revoluciju, različito od svega. Prodao se u 18.000 primeraka što je bilo neočekivano. Tako je krenula cela stvar.
I stiglo se do albuma „Kiselina“.
Da, u PGP-u nisu znali šta znači kiselina. Menjali smo omote, a prva verzija Jugoslava Vlahovića sadržala je neke LSD portrete. To je bio prvi album u istoriji srpske rok muzike. Niko nije očekivao da to može da se proda i da to ikoga zanima. Odštampali su prvi tiraž u 5.000, i to su 30. decembra ubacili u prodavnice na Terazijama i u Nušićevoj. I odmah se prodalo, pa su ubacivali nove količine i 31. decembra se prodao ceo prvi tiraž samo u Beogradu. Sećam se da sam došao 3. januara u PGP i zatekao ih sluđene s pitanjima „Ko ovo kupuje?“, „Šta je ovo?“. Pa se pojavio Nikola Đorđević iz „Ilustrovane politike“, koji je upravo došao iz Amerike.
On je bio dobronameran i u šali je rekao u PGP-u: „O, postali ste progresivni, izdali ste ploču o LSD-ju.“ Ovi zapanjeni – „Kakav LSD?“, i on im objasni šta znači reč „kiselina“. Jao, oni u panici, ako se provali, svi će da zglajznu. Niko nikada nije rekao da je ta ploča bunkerisana, ali jednostavno, prestali su da je doštampavaju pa je zato ona doživela astronomsku cenu među kolekcionarima.
Negde pre izlaska „Kiseline“, kad smo već imali dva uspešna singla, kažu nam u Radio Beogradu da su iz Centralnog komiteta tražili da Pop mašinu spoje sa njima jer se priprema veliki internacionalni festival na Kubi gde svaka nesvrstana zemlja šalje jednu grupu i oni su zaključili da bi Pop mašina trebalo da predstavlja Jugoslaviju. Javim se na neki telefon i kažu mi da treba da dođemo u zgradu Ušća gde je bio CK da popričaju sa nama. Krenemo Zoran Božinović i ja, onako kosa do pola leđa i garderoba kako priliči.
Čim smo se približili ulazu, istrčalo je neko obezbeđenje i počeli su da viču na nas da se gubimo odatle. Mi smo objasnili ko smo i pustili su nas u lift i rekli na koji sprat da idemo. Međutim, Zoran se glupirao i lift se zaglavio. Pošto je u liftu bio telefon za majstora, ja sam objasnio da se lift zaglavio sam od sebe i oni kažu, sad će da dođe majstor. I stvarno, ubrzo vidimo da se otvaraju vrata iznad nas pošto se lift zaglavio između spratova i neke face se pomaljaju sa izbezumljenim izrazima lica uz krik (doslovce) „Šta vi tražite ovde?“. Odu oni da provere i lift krene i stigne do sprata gde je trebalo da odemo. Obezbeđenje nas dovede do sekretarice tog lika kod koga idemo, koja je takođe imala znakove panike na licu i koja je odmah ušla kod šefa.
Par minuta kasnije vrata su se otvorila i neki tip se pomolio i odmerio nas od glave do pete bez ijedne reči. Vratio se unutra i onda je izašla sekretarica i rekla da ne ide Pop mašina na Kubu. Kasnije smo čuli da je išla grupa „Kamen na kamen“.
Kada je izašla „Kiselina“ 1974, nismo imali nijedan napis u novinama, nijednom nismo bili na televiziji, a punili smo Halu sportova i ostale hale po Jugoslaviji. A onda u maju 1975. odjedanput naslovna strana „Džuboksa“, pa posteri u časopisima, svuda smo, kao da se pojavila nova grupa. Negde je to otpušeno. Ali 1976. odlazim u vojsku.
A posle vojske odlaziš u London.
Želeo sam da naučim kako se radi posao. Počeo sam da se muvam po Londonu, po klubovima. Imao sam prolaz za skoro sve koncerte koji su bili u Hamersmit odeonu.
Učio sam se nameštanju zvuka, taj zanat je bio u zamahu. Najveći događaj u tom svetu je bio dolazak grupe ABBA, njihov koncert na Vembliju. To je bilo čudo opreme koju su doneli. Bilo je u izveštajima na TV dnevnicima jer puni avioni opreme su stizali u London, miksete, čuda. I zvuk koji je bio kao da si pustio ploču. To je bio domaći zadatak za sve iz posla.
Družio sam se sa Džonom Lordom iz Dip parpla. Upoznao sam ga preko Jonija Koena, potpredsednika 20th Century Foxa. Sedeli smo jednom nas trojica i kažem Lordu: „Za mene su Dip parpl samo dok ste članovi bili ti i Rič, a bez vas dvojice to nije to.“ Odem u WC, a Džon Lord kaže Joniju: „Jesi čuo šta je rekao Robert? I ja isto mislim, a neću to da kažem.“
U Beograd sam se vratio 1979, ubrzo napravio bend Rok mašinu, a onda sam 1983. ponovo otišao u London i ostao do 1988. U Londonu sam, između ostalog, pisao za razna Politikina izdanja. Imao sam jako čitanu video-stranicu. A po dolasku u Beograd, osniva se TV Politika, pozvao me je Saša Gajović na sastanak, tu je bio i Žika Minović. Počinjem da snabdevam televiziju muzikom iz Londona. U ono doba sam imao platu tri i po hiljade maraka, što je bila velika cifra.
Čekaj, tada su plate bile tri marke?
A ne, ne… To je još doba Ante Markovića. A kada su plate bile tri marke, ja sam bio kod Željka. Da se vratimo TV Politici, gde preuzimam filmski program, ali stiže embargo, nije moglo ništa legalno da se nabavlja a ja nisam hteo da se bavim piraterijom. I tada je došao Aleksandar Tijanić na Politiku i kaže mi: „Znaš šta, mi ćemo da propadnemo. Ovaj embargo neće skoro da bude ukinut, moramo nešto da uradimo.“ Ostali TV kanali (TV Palma, 3K) puštaju sve iz video-klubova. I ja sednem i napravim konstrukciju. Bavićemo se kontrolisanom piraterijom. To znači, uopšte ne uzimamo kopije iz video-klubova, već novi izvori. A ti novi izvori su bili laser diskovi koji izlaze u Americi. Trebao nam je samo konvertor koji sam ja finansirao i kupio u Engleskoj. Tada je bila razlika šest meseci između filmske premijere u Americi i Evropi. A laser disk je izlazio posle šest meseci.
Tada je išlo ono da su u svetu najavljivali „Film koji Nemeček još nije prikazao na TV“.
Da, ha-ha-ha. To je ono kad su pitali kako Nemeček ima premijeru „Forest Gampa“ pre Evrope. Ja sam u Londonu upoznao neke Indijce koji su ispod tezge prodavali te laser diskove, a iz Amerike su mi javljali kad izlazi koji laser disk, pa kažem šta mi treba. Otišao sam sa Politike jer je došlo do promene kada je zglajznuo Tijanić. Nikoga nije interesovao filmski program već samo informativa, i mene, koji sam držao pola programa, novi glavni urednik ne nađe za shodno da pozove i razgovara. Onda Rada Višić kaže: „Jao, nemoj, Roberte, nemoj da ideš. Daćemo ti stan.“ Treba mi stan, ali nisam hteo da ostanem. Zovem Tijanića i kažem mu da mi sredi da na Studiju B u udarnim vestima jave da sam napustio TV Politiku. Oni to stvarno objave i mene sve televizije pozovu u roku od 24 sata. Ali svi su mi bili onako i ništa mi se nije sviđalo.
Jedan tehničar sa TV Politika mi kaže da neki Željko Mitrović pravi televiziju. Odem, Željko nema pojma o televiziji al’ ima entuzijazam i vidi se da je spreman da širi biznis. Pita me koliko tražim para, odgovorim da ne tražim ništa već „daj mi mesec dana da uređujem program i posle mesec dana ćeš mi reći koliko to vredi“. Meni je bilo najvažnije što sam mu rekao: „Sad traje ovaj embargo, da li možeš da garantuješ da onog dana kad on padne, imam na raspolaganju 100.000 dolara za budžet za legalan program?“
Ko je izmislio da pola programa budu narodnjaci a pola kvalitetan filmski i serijski program?
E tu je cela priča, i na kraju je dovelo sve do toga da odem sa Pinka. Mi smo imali dogovor. Program se deli na pola, polovina sam ja gazda i niko ne može da se meša. I Željko mi se nikada nije mešao u posao. A druga polovina programa je bila šta god on hoće. Onda su s vremenom počeli da mi štrpkaju. Imam premijeru „Tri kralja“ u subotu, reklamiram čitavu nedelju, i u petak čujem na hodniku da će da ide revija Verice Rakočević. Pitam Željka, a on: „Ma ne, ne brini, ide film.“ I bude modna revija, a ne film. Pa su se ponavljale te stvari.
Imao sam termin za ženski film nedeljom, bio je jako gledan, a oni ubace neki sport. Sve je to lepo, ali ženski film ima veći rejting. Onda je išlo sve dalje i dalje. Željko me je podržao u tome da ne emitujemo telenovele. Rekao sam da onog trenutka kad se pojavi telenovela na nivou američkih serija, da ćemo i mi to emitovati. I sećam se, bili smo u Londonu, Željko, Milica i ja, i kažem im u restoranu: „Krećemo idućeg meseca sa dve telenovele.“ Željko kaže: „Ne mogu da verujem da ovo čujem.“ Dodam i da se posle toga vraćamo na američke serije u tim terminima. Tad je oko filmskog i serijskog programa Pinka bila okupljena relativno sofisticirana publika. Puštali smo „Sopranose“, „Simpsonove“, „Dosije X“…
„Simpsonovi“ su bili revolucija?
Znao sam da su „Simpsonovi“ jako popularni ali sam znao i da je pre rata TV Sarajevo pokušala sa emitovanjem i da su propali s tim. Pitao sam se zašto je to propalo, nađem te epizode koje su puštali i ukapiram da je prevod katastrofalan. Za „Simpsonove“ moraš da izmisliš svoj jezik. Znao sam da moram da nađem vrhunskog prevodioca. Kažem Željku, a Milica Mitrović je govorila: „Ko će da gleda ove ružne žute ljude?“
Odem u London, znam da su „Simpsonovi“ najskuplja i najkomercijalnija serija. Kažem im da imam problem – hteo bih da uzmem „Simpsonove“, ali ja ne mogu da platim. Koliko god da mi tražite, za mene je mnogo, jer ja ako ne opravdam to i ne budem imao gledanost, „gubim“ glavu. Sa Željkom sam imao dil – sve se radi po mom dok god sve što stavljam na program pravi profit. A ako počnem da pravim gubitak, onda zdravo, doviđenja. Ovi u Londonu pitaju koliko mogu da platim. Odgovaram, najviše 500 dolara po epizodi. Oni šokirani, to im je baš malo – i Hrvatima prodaju za 3.000 po epizodi. Kažem: „Uzeću sve epizode.“ A kod „Simpsonovih“ za sve mora da se pita kreator – Mat Grening. I Joni Koen iz Vornera mi kaže da je lično razgovarao sa Metom Greningom i da je on rekao da li oni znaju tipa koji će da uzme seriju za Srbiju. I kad je čuo da imam strast, rekao je: „Daj mu.“
I mi se sa „Simpsonovima“ ubijemo od para. Između ostalog daju nam pravo za merčendajzing. Fabrike čokolade su imale junake Simpsona na omotima.
„Simpsonovi“ su imali zanimljiv prevod, prilagođavanje srpskom tržištu?
Čim bih pogledao neki program, znao sam ko će to najbolje da prevodi. Za serije „Alo, alo!“ i „Mućke“ znao sam da to može samo Nebojša Cvetković da prevede koji je u tom fazonu. Kad god sam menjao televizije, vodio sam svoje ljude sa sobom i morali su da budu bolje plaćeni nego prevodioci na drugim televizijama.
U onim mračnim godinama si doneo „Dosije X“.
Prvih nekoliko sezona to i nije nešto išlo. „Dosije X“ se pojavio u ono najcrnje vreme, u dominaciji TV Dnevnika i sličnog. Išao sam na to da nagomilam što je moguće više epizoda i da praktično dođemo u fazu da ne zaostajemo za Amerikom. U zadnja dva serijala emitovala se subotom epizoda u Americi, a mi je emitujemo u ponedeljak. Evropa nije mogla ni da sanja o tome. Dešavalo se i da oni završe epizodu, pošalju DHL-om i u međuvremenu odluče da promene kraj pa šalju: „Nemojte da puštate ni slučajno ono što smo vam poslali pre neki dan već ovu konačnu verziju.“
Zašto baš nekoj zemlji koja je ocrnjena i siromašna?
Imao sam realizatora na Pinku koji je bio fanatik za „X-Files“. Bio je strahovit montažer. Rekao sam mu napravi reklamni spot za „X-Files“, al’ nemoj da gledaš druge. Kad smo Amerikancima poslali taj spot, oni su zanemeli i rekli da je to najbolji reklamni spot za „X-Files“ ikada napravljen. To onda kod njih pravi saznanje da neko tamo ima strast prema njihovom programu i to je onda ono zašto će da ti daju program povoljnije i brže nego drugima.
Ja sam se ljudima iz svetskih producentskih kuća dokazao kao čovek koji zna šta hoće, ali i kao neko ko zna šta neće. Fox je imao seriju „Ali Mekbil“ koja je bila neverovatno popularna u Americi. Kažu mi: „Ti uzimaš seriju“, odgovorim im: „Ne.“ Oni zapanjeni, pa to je najpopularnije. Kažem im da to ne može da prođe kod nas. Ne mogu naši ljudi da se identifikuju sa velikom kancelarijom sa boksovima, to kod nas ne postoji. Drugo, glavna junakinja, mršava, nema grudi, nema dupe, to ne može da prođe u Srbiji, i neće naše žene da se identifikuju s njom. One neće tako da izgledaju.
Prodaju BK televiziji i naravno nisu imali veliki rejting. Pa „Fresh Prince of Bel-Air“ sa Vilom Smitom, rekao sam da nema šanse da prođe kod nas jer sve uloge su crnci. Posle toga mi priznaju da u Evropi samo Poljaci ne prave razliku da li su glumci crni ili beli.
„Sopranose“ si doveo u prajm-tajm subotom?
U Londonu sam dobio VHS kasetu „Sopranosa“, pilot-epizoda. Kažu, nije nešto, ko zna da li će se snimati. Vidim, fenomenalna serija. Kažem – uzimam. Rezervisaćemo ako se bude radila. Tako sam „Sopranose“ rezervisao odmah po pilot-epizodi.
Ti si mogao da nametneš da „Sopranosi“ i ostale kvalitetne serije imaju odlične termine. Posle tebe na našim televizijama su značajne serije prebačene u neke sulude sate?
Suština svega je da za svoj program moraš da se boriš. Glavni urednici po difoltu nemaju pojma o tome i ne treba ni da imaju pojma. Ti moraš da imaš pojma ali da imaš autoritet da se nametneš. Ali isto tako ti moraš i da opravdaš da to stvarno bude prihvaćeno od gledališta koje si targetirao. Kod nas svi gledaju – da ja sačuvam moju foteljicu, imam i simpatičnu platicu. Oni izdaju gledaoca, a ja sve u životu što sam radio bilo je u interesu gledaoca. Da do njega dođe kvalitetan program.
Bile su teorije da ti puštaš filmove i serije, a idu i narodnjaci za šire mase. Da je tako država preko Pinka gasila neraspoloženje. Informativa je uneta posle 5. oktobra?
Siva eminencija Pinka je bio Vučela. On je voleo da se druži s pevačicama, a Željko je imao tonski studio gde su one snimale. I Vučela je rekao Željku da će da mu sredi dozvolu za televiziju i sredio je. Ali u tadašnjem SPS-u je bilo nekoliko struja a jedna od njih je bila protiv Vučele, i da bi napadali njega išli su napadima na Željka. Po novinama se pisalo kako će da mu se oduzme frekvencija. Onda je taj Minja, koji je bio u direkciji JUL-a, rekao da jedino može da ga spase Mira.
Odmah da ti kažem – Mira u svojoj knjizi besprekorno tačno opisuje sve to. Ona je i njega procenila besprekorno, to mora da se prizna. Postoji teorija da pošto je Željko postao popularan, tj. Pink, da su isfabrikovali napad na njega da bi onda zakucao Miri na vrata. I zakucao je i Mira je pred njim okrenula telefon i rekla: „Ovog dečka da ostavite na miru.“ Ništa nije tražila od njega, ali šest meseci kasnije je trebalo malo da pomogne i on to nije mogao da odbije. To je bilo to.
Kada se osnivala TV Pink, mi smo u njegovoj kancelariji, koja gleda na Brankov most, i on kaže: „Mi se nikada nećemo baviti informativom. Mene to ne zanima. Mogu tenkovi da prelaze preko tog mosta, mi nećemo imati informativu.“ Ali posle je imao. Kada je uveo informativu, njemu se osladilo to što su počeli da mu kucaju na vrata važni ljudi i tu je on osetio moć, i to je ta zaraza.
Tijanića si znao još od doba Pop mašine i koncerata u Hali sportova.
Mi smo probali da sviramo u Hali sportova, ali davali su nam uslove koje nismo mogli da ispunimo. I meni je palo na pamet da idemo preko omladinske organizacije. Ko je glavni? Saša Tijanić. Nađemo se i kažem mu da želimo koncert i da oni budu koorganizatori. On kaže nema problema, i stvarno je sve završio. Dobili smo Halu sportova za koncert. I bilo je puno tih koncerata u Hali sportova. I sad, pošto je Saša tu bio praktično organizator, on i njegov brat su držali kasu. Onda je Saša otišao u vojsku i javio da će doći na odsustvo za Prvi maj da pravimo koncert. Sve je delovalo normalno, počeo koncert, ali nema Saše, nema njegovog brata, nema para. Niko ne može da ih nađe.
Sutra čujemo da se Saša vratio u vojsku, a njegov brat nestao. Ovi drugi nemaju pojma, nemaju veze s tim. Nikada se nije razjasnilo ko je uzeo pare, a ja za njegovog života nikada nisam hteo da ispričam tu epizodu. I Hus iz Parnog valjka je svirao na tom koncertu ali nije se ljutio što nije dobio honorar. Rekao je: „Nema veze, nije važno, bitno da je bio koncert.“
Sarađivali ste sa Tijanićem na Politici i na RTS-u…
Saša je bio pametan i znao je da držim važan deo programa. Uvažavao me je. Na Politici sam imao sreće da je na njoj bio Bogdan Tirnanić. Pametan tip i podržavao me je u stvarima koje Saša nije mogao da ukapira. Izašao sam sa idejom da se u četiri sata po podne prikazuje crnobeli film. Saša kaže da to nije dobro, to treba noću da ide. Tirke mu kaže: „Saša, on je u pravu, treba da ga poslušaš.“
Kada se osnivala BK televizija, zvao me je da dođem da pijemo kafu. Hodnikom ide mala žena, dere se na neke ljude u montaži. Kažem „Ko je ova?“, kažu, pusti, to je tetka od Zoranove žene. Već vidim sebe kako u roku od 24 sata pravim s..nje. Ali sam mu pomogao. Tijanić mi je dao sve emisije i da napravim programsku šemu.
Sa RTS-a sam otišao u aprilu, ali video sam za Novu godinu šta se događa. Sedimo Tijanić i ja u kancelariji i on me pita: „Je li, kako stojiš s parama?“ Odgovorim „Slabo“. Kaže i on. Budžeti moraju da se smanje. Para nema nigde. Odobre mi budžet za godinu i ja napravim nekoliko ugovora a nijedan neće da mi overe. Shvatio sam da je to mrtvo slovo na papiru i da su spremili pare za nešto drugo. Tada je počeo Radoš Bajić da visi tamo svakodnevno. Video sam šta se sprema i u kom pravcu to ide. Shvatio sam da ne mogu više da radim jer nemam s čime.
Pošto sam dobro poznavao Tijanića, da sam mu rekao da idem, odmah bi mi dao otkaz, pošto nije mogao da dozvoli da neko ode od njega. Napisao sam ostavku na sve funkcije, arhivirao u arhivu RTS-a i primerke poslao svim urednicima. I Saši Tijaniću sam poslao. Odgovorio mi je kratko: „Baš si ispao buzdovan.“ Pokušali su da serviraju priču da sam dobio otkaz. I meni je drago što sam se na vreme izvukao.
Objektivno, za mene je blamaža to sa Radošem Bajićem, pored toga što je to bila pljačka, to mi je bila ravan Pinka sa Grandom. Gledao sam par delića serija Radoša Bajića i to je ispod svakog nivoa. To nije bilo za RTS. A Tijanić je na početku pričao kako će da napravi BBC, kulturološki nivo, ali ništa od toga.
Mitovi su govorili „Robert Nemeček je satanista koji na srpske verske praznike pušta horor filmove“?
To ima dozu neobjašnjivog sinhroniciteta. Ta priča je nastala još na TV Politici gde su u četiri sata po podne išli stari crnobeli filmovi. Za Novu godinu pustio sam piratsku kopiju „Drakule“ sa Garijem Oldmanom. Onda sam se nadovezao na to, i od prvog januara sam počeo da puštam sve filmove o Drakuli. I baš je palo da na pravoslavni Božić ide film „Drakula je ustao iz groba“ koji počinje time kako se Drakula oslobađa iz pećine, ustaje, gazi krst i izlazi napolje.
Tu je bio neki tip Miša Radević koji je bio zavidljiv zbog toga što imam bolje poslove i što sam bolje plaćen od njega. On je prvi pokrenuo tu priču a onda je dalje išlo svojim tokom. Proglašavali su za satanističke filmove neke potpune gluposti. Na RTS-u sam pravio program dva meseca unapred a ne razumem se u verske praznike. Stavio sam „Alien“ na neki verski praznik. Potrefilo se. Imao sam kolegijum RTS-a i pokazao im da na Božić u Engleskoj ide film „Isterivač đavola“ i kažem im da je to zato što tu dobro pobeđuje zlo. Nije film afirmativan za crne sile.
Najsmešnija stvar se desila kad sam bio kod Željka na Pinku i tad je bio Milutinović predsednik Srbije. Kaže Milutinović: „Reci onom tvom Mitroviću da obuzda onog njegovog. Nemoj opet da mi pušta za praznik neke horore.“ Tako su se svi primili na to. Čak su i za „Baywatch“ govorili da nije slučajno što se to prikazuje baš u tom i tom satu.
