Kada su Crnogorci posle Drugog svetskog rata masovnije dolazili u Beograd, delili su se u dve grupe. Jednu su činili oni zbog kojih će se stvarati stereotipi i pričati vicevi, oni koji su rođeni sa direktorskom foteljom na zadnjici, uvek sa nekim strikom na dobrom položaju, oni zadrti koji će potomke deliti na sinove i decu, lenčuge koje ništa ne rade osim što spletkare, samoubeđene reinkarnacije Njegoša u kafani i Tajsone u svakoj tuči. A drugi su bili Nikšićani.
Da ne bude zabune, mogli su i ovi iz Nikšića da budu sve navedeno ili ništa od toga, uostalom kao i ostali Crnogorci – u ono vreme kada se oni nisu razbrajali na nacije – mogli su i oni da budu oni koji će drukati po studentskim domovima, ili oni koji će na ulici braniti slabije, mogli su i oni da budu erudite i intelektualci.
Nije li uostalom, kada bi se postavilo pitanje kako je Milo pobedio Momira, stizao odgovor – „ali on je iz Nikšića“, baš kao što će kada Brana Mićunovića porede sa novim zalivskim naraštajima „kontroverznog poslovanja“ reći, sve u redu, ali on je iz Nikšića; nije li kult Miladina Šobića, postojaniji od, na primer, Štulićevog – uzmimo za potrebe ovog teksta da jeste, jer tako bi valjalo da bude, iako ga nema decenijama među nama, ili među bilo kojima nama, jer, on je iz Nikšića. A kako je Zdravko Krivokapić uspeo da pobedi Milov DPS iako nije imao jedan dan prethodnog političkog iskustva? Pa, on je iz Nikšića.
Nikšić je i Milo Đukanović i Zdravko Krivokapić, i mafija i intelektualci, i Radovan Karadžić, i Vito Nikolić, i njegov prezimenjak režiser…
Nije, dakle, Nikšić ni alibi ni privilegija. Samo je prosto – nešto drugačije. Drugačije od ostatka Crne Gore, drugačije od cele bivše Jugoslavije.
Proteklog vikenda Nikšić je ponovo – pesnik bi verovatno dodao „ponovo“, iako nikada to nije bio – bio centar Jugoslavije. Jedno suštinsko periferno pitanje iz perspektive „regiona“, periferno ako ne živite u Nikšiću, lokalni izbori ovog puta bili su povod da grad na Trebjesi bude centar sve pažnje od Triglava
Drugi je Nikšić grad po veličini u Crnoj Gori, ali nije to onaj „drugi“ grad, kako bi se pomislilo na relaciji Beograda i Novog Sada ili Zagreba i Splita. Nije to grad koji je u rivalitetu bilo sa kim, bez obzira na brojke u rezultatima popisa. Nikšićani su ionako uvek za sebe govorili da su najurbanija sredina u Crnoj Gori, a onda se zna ko je manje urban.
Nije li simptomatično kako je pomenuti Miladin Šobić, nakratko iz anonimnosti iskočio pre par godina kada ga je jedan Podgoričanin sreo – i o tome se pohvalio na Fejsbuku – kada je iz Podgorice krenuo na rok koncert u Nikšić. Okej, nije neobično da se iz Beograda ode na Exit u Novi Sad (ima i Nikšić svoj „Lake fest“), ali jeste u Crnoj Gori gde svi njeni „izlazi“ ipak vode preko mora. Iako će neko reći da je Nikšić jedini kontinentalni grad koji direktno izlazi na more preko hektolitara piva koje najbolji ukus ima na jadranskoj obali.
Nikšić je u onoj velikoj Jugoslaviji imao najveću opštinu u celoj državi. A opet, bio je i skrajnut, kao i svi njegovi veliki ljudi – bar njegovi beli anđeli – i lice te države. Ako nikad niste bili u Nikšiću, to je verovatno zato što ga je put do mora zaobilazio (kažu da se i to sad promenilo).
Podgorica je nosila Titovo ime, a Nikšić je nosio život (za to vreme) modernog samoupravnog čoveka. I železara, i pivara, i boksit, i jugoslovenska arhitektura u svojoj najraspojasanijoj formi, radnice i radnici… I nedovršeni Dom revolucije koji je zamišljen kao centar slavljenja borbe protiv okupatora. I tranzicija koja je ubijala taj grad, ali ga nije ubila. Jer on je opet bio najvažniji grad u bivšoj Jugoslaviji, iako to nikad nije bio.
A što se tiče izbora, najviše glasova je dobila lista Đukanovićevog DPS-a, ali ne dovoljno da doskorašnja opozicija koja vrši vlast na državnom nivou ne bude zadovoljna i proglasi odlazak u istoriju. Lista DPS-a je, naime, dobila 6.000 glasova manje nego na parlamentarnim izborima. Najveći pobednici su Demokrate predsednika parlamenta Alekse Bečića koji su dobili oko 4.000 glasova više nego u avgustu prošle godine (oko 23 odsto), a tu listu je, doduše ne otvoreno i to se iz njegovih usta konkretno nije moglo čuti, podržao i premijer Krivokapić. Demokratski front (DF) kom mediji lepe etiketu „prosrpskog“ imao je 26 odsto glasova. DF i Demokrate će moći da formiraju lokalnu vlast.
Šta još reći o gradu kom je velika Jugoslavija bila tesna, a ova sadašnja Crna Gora izgleda prevelika?
*Tekst je originalno objavljen u aktuelnom Nedeljniku
Tagovi
akoznam
sjajan tekst. bravo