Velika takmičenja obično izbace zvezdu, nekog ko ostane zauvek zapamćen, češće zbog poteza, ređe zbog kontinuiranog doprinosa. Da li je to Maradona i „Božja ruka“, da li su to Ronaldove igre i naročito suze 2004, ili Van Basten i njegov spektakularan volej u finalu Eura 1988, tek redovno su to igrači.
I ovo prvenstvo je zapretilo da ga obeleži Igrač, ali tragično. Na sreću svih, samog prvenstva, fudbala generalno ali najviše njega i njegove porodice, Kristijan Eriksen je danas uspešan rekonvalescent od posledica srčanog udara, a EURO 2020 obeležava neko drugi.
Tokom celog prvenstva, zaključno sa penalima u finalu, nijedan igrač nije iskočio. Kao negativci, to sigurno nisu tri sjajna momka koji zajedno još nemaju 65 godina a na kojima se rasisti i ono najgore u Engleskoj iživljavaju na društvenim mrežama posle promašenih penala u finalu. Sa druge strane, toliko niko nije individualno oduševio da titulu najboljeg igrača prvenstva kući nosi golman Italije, iako je verovatno najbolje branio neko drugi, na primer Pikford. Ali ne ide da pobednik nema i najboljeg igrača, ma koliko to bilo nategnuto.
Ovo prvenstvo ćemo pamtiti po ljudima koji su sa klupa vodili finale. Na jednoj strani pobednik, Roberto Mančini, čovek koji je uspeo da u nizu od 34 utakmice bez poraza Italiji donese titulu evropskog šampiona 2021. Na drugoj strani Garet Sautgejt, ponovo, odnosno i dalje „čovek koji je promašio EURO“, što mu je nadimak već 25 godina. Niko bolje nego njih dvojice ne podvlači razliku između dve velike nacije, dve fudbalske sile, dve kulture.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. jula
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju knjigu o Isidori Sekulić
Tagovi
