Maja Doroteja Prelog: Velika je snaga u tome da dozvolimo sebi da budemo ranjivi

Autor intervjua: Nikola Marković

Nedugo nakon što je osvojio nekoliko nagrada na Festivalu slovenačkog filma u Portorožu, dokumentarni film “100 godina” slovenačke rediteljke Maje Doroteje Prelog stiže u Beograd na Slobodnu zonu. Srpska premijera ovog ostvarenja zakazana je za 7. novembar u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda, u okviru programske linije “Prva dva koraka”. U ovom ostvarenju, nakon što je preživeo dijagnozu neizlečive bolesti, Blaž kreće na iscrpljujući slavljenički Điro d’Italia. Njegova partnerka, rediteljka Maja Doroteja Prelog, ima zadatak da s njim zabeleži trijumfalnu biciklističku turneju. Ono što je prvobitno bilo planirano kao vožnja od Dolomita do Sicilije kako bi povratili kontrolu nad svojim životom i proslavili prevazilaženje njihovog najvećeg straha, ubrzo postaje putovanje samootkrivanja za ovaj par.

Maja Doroteja Prelog, foto: Maja Doroteja Prelog

Vaš film je veoma ličan i bavi se intimnim pitanjima u vezi. U press kitu se i eksplicitno pitate: da li je ovo to što treba da pokažem svetu? Kako ste i zašto odlučili da ovaj film treba da prikažete na ovakav način, otvarajući se ka gledaocima i izlažući im svoju intimu i ranjivost?

Pre svega, morala sam to da uradim za sebe. Kada sam započela projekat pre pet godina, nisam bila sigurna gde će me to odvesti. Ali obećala sam sebi da ću, šta god da se desi, uvek ostati poštena. Ali nije bilo tako lako kao što zvuči. Imala sam velike bitke sama sa sobom, s jedne strane sam prepoznala težinu materijala i potencijal filmske priče, ali sam s druge strane želela da tu priču niko nikada ne vidi. Velika je snaga u tome da dozvolimo sebi da budemo ranjivi i tek tada počinje izlečenje. Za mene je to značilo da ponovo otkrijem sebe i svoj odnos sa Blažom, tražeći razloge zašto smo se, posle svega što smo prošli, toliko udaljili. Verovatno bi sve te potisnute emocije, ogorčenost i nezaceljene rane, pre ili kasnije izašle na videlo, ali film je bio kao ogledalo i nisam mogla da skrenem pogled ako sam htela da ga završim. I morala sam da ga završim.

Počela sam da cenim priliku da se suočim sa neprijatnošću tokom samog procesa stvaranja filma. Kao što je veliki Federiko Felini jednom rekao: “Film je kao bolest koja se izbacuje iz tela”. Koliko god bio težak, film je na mene delovao terapeutski. Umesto planiranog prikaza slavnog trijumfa ljudskog duha nad telom i bolešću, gledalac tako ulazi u univerzalno, ali intimno iskustvo koje dele ljudi u dugotrajnim i posvećenim partnerstvima.

Film je prvobitno zamišljen kao delo o Blaževoj pobedi nad leukemijom i trijumfalnoj biciklističkoj turi. Koji je to trenutak kada ste shvatili da film neće biti baš o tome? Šta vam se u tom trenutku motalo po glavi?

To nije bio trenutak, već proces. Trebalo mi je dve godine da odlučim da ispričam svoju stranu priče. Priča kako je zamišljena na početku ne bi ni uspela, bez obzira na to kakav pristup smo zauzeli u montaži. Iako sam i pre samog biciklističkog putovanja slutila da bi sam proces snimanja mogao da otkrije slojeve našeg odnosa kojima se nismo svesno pozabavili, nadala sam se da to neće biti slučaj. Iskustvo sa Blaževom leukemijom bilo je još sasvim sveže, nisu prošle ni dve godine od postavljanja dijagnoze, a ovaj projekat je zamišljen kao naš zajednički povratak u život. Oboma nam je to mnogo značilo, bio je to naš životni projekat.

Ali kada smo bili na putu i ​​kamere su uhvatile sve ove spontane emocije, bilo mi je jasno da je točak počeo da se okreće u drugom pravcu i to je bila ogromna frustracija za mene, osećala sam se potpuno bespomoćno. Što sam više pokušavala da „spasim” stvari, sve su mi više izmicale iz ruku. Negde na sredini puta sam odustala i odlučila da se prepustim iako nisam znala kuda idemo u pogledu odnosa i filma.

Kada sam počela da montiram snimljeni materijal, morala sam da donesem odluku kakvu priču želim da ispričam i na koji način. Kopanje po slojevima priče, posebno po mojoj, rezultat je višemesečnog rada sa materijalom tokom tri godine, prvo sa montažerkom Olgom Michalik, zatim sa montažerom Urošem Maksimovićem i kreativnom konsultantkom Marijom Zidar sa kojima smo završili film.

Kada sam odlučila da ispričam svoju stranu priče i povedem gledaoca na putovanje kakvo sam ja doživela, suočila sam se sa velikom krivicom, ponekad se to činilo i kao lična izdaja Blaža čiju smo priču u početku želeli da ispričamo. Polako otkrivanje da moram da ispričam svoju emocionalnu stvarnost bilo je zastrašujuće, bolno, ali i oslobađajuće. Ipak sam se trudila da oba lika učinim složenim i višestrukim. Iako su iskrenost i hrabrost bili nešto čemu sam se kod Blaža oduvek divila, da bih prepoznala da je i moja priča važna i da treba da je ispričam, morala sam da se suočim sa svojim najdubljim strahovima.

Kada ste ipak odlučili da snimite film do kraja i to tako da obuhvati i finese vašeg odnosa sa Blažem, naročito se baveći krizama i teškim trenucima u vezi, kako je sam Blaž reagovao?

Blaž se potpuno isključio iz procesa montaže. S jedne strane bio je ljut i razočaran i nije hteo da se i dalje bavi tim filmom, ali mi je s druge strane dao potpunu slobodu da sa materijalom radim šta god hoću. Ovo mi je bilo veoma važno i zahvalna sam što me je ostavio na miru tokom montaže, ali sam istovremeno osećala odgovornost tokom čitavog procesa. Zato sam mu stalno pričala o tome šta se dešava sa pričom i kako se fokus okrenuo na našu vezu i posebno na mene. Bio je to terapijski proces koji je imao direktan uticaj na naš odnos.

Što se tiče samog odabira kadrova i scena, Blaž u tome nije učestvovao. Nije cenzurisao ništa. Mislim da je važno istaći da smo se, pre nego što smo počeli da snimamo, oboje obavezali da stavimo svoje „utrobe na ekran“, kako smo to nazvali. Kada je Blaž video prvu verziju, nije mu se dopala. Nije mu se svidelo kako izgleda u filmu, ali je bio ponosan na film koji sam napravila. Nije želeo ništa da preseče: njegovo gledište je da ako već imate hrabrost da stavite svoje “utrobe na ekran” morate ići do kraja. Samo je sumnjao u prve snimke nas kao mladog para, jer se plašio da ćemo izgledati glupo. Na kraju sam ga ubedila u to.

U jednom kadru kažete kako se „sećate Blaževe leukemije kao nečega lepog“ – verovatno imajući u vidu mogućnost da preispitate sebe, vašu vezu, da se otvorite jedno ka drugom. Kada ste montirali film svakako ste imali u vidu složenost i „kontroverznost“ takve izjave za gledaoce filma: kako je doživljate sa ove distance i na šta ste konkretno mislili?

Tako je, to sam želela – da imamo priliku da preispitamo sebe, svoj odnos, otvorimo se jedno ka drugom. Kada je bila Blažu postavljena dijagnoza, naš svet se okrenuo naglavačke. Bila sam veoma uplašena, ali sam istovremeno bila prizemljena stanjem stvari. Bila sam odlučna da ćemo ovo prevazići. Nikada ranije nisam verovala u nešto tako snažno. Kada je Blaž primljen u bolnicu i kada sam došla kući u prazan stan, legla sam na prostirku za jogu i plakala. Sećam se tačno trenutka kada se moje telo potpuno opustilo, kao da je sto tona palo sa mene i postala sam bestežinski laka.

Nisam mogla da utičem na stvari nad kojima nisam imala kontrolu, ali sam mogla da utičem na ono što sam imala pod svojom kontrolom. Imala sam jedan fokus, kako kaže Blaž u filmu – kada se suočiš sa smrću, život odjednom postaje lakši. Moja uloga za to vreme je bila da podržavam Blaža i to sam uradila sa ljubavlju. Prepustila sam svoj život brizi o njemu i nikada nisam pomislila da radim nešto drugo. Osećala sam se kao superheroj koji pomaže da se spase Blaž. I srećom, Blaž je preživeo, pa me ovo iskustvo osnažilo. Kada u filmu citiram Gabrijela Garsiju Markeza, mislim na to. Znala sam da je ovo kontroverzna izjava koja će naljutiti publiku. U montaži smo ovu scenu čak nazvali “bombica”, ali to sam ja.

Koliko je izazovno, upravo u situaciji gde je jedan partner (bio) teško bolestan, baviti se bilo čim drugim u toj vezi?

Kada se čovek razboli, sa njim obolevaju i njegovi najmiliji. Svakome se život menja jer je potreba pacijenta za izlečenjem na vrhu hijerarhije potreba. Ima dosta odricanja i potčinjavanja, onda je veoma teško baviti se drugim problemima u odnosu. Život se toliko menja da je ponekad teško istrajati i ostati zajedno.

Lično, mislim da je samo po sebi razumljivo da ostanete sa osobom u takvoj situaciji, ali to svakako izaziva podele. Ne znam da li uopšte sebi dozvoljavamo mogućnost odluke u ovoj situaciji. To zapravo nije ni odluka ni obaveza. To je zbirka nekoliko stvari, malo o obavezi, malo o principima, malo o ljubavi. U takvom traumatičnom iskustvu, odnosi moći u vezi se takođe postavljaju iznova. Uvek postoji jedan koji je bolestan, a drugi nije. Zato je toliko važno razgovarati o ovim stvarima.

Važno je da pokušamo da pronađemo ravnotežu u posvećenim odnosima i da se ne plašimo da izrazimo teške emocije. Tek kada nešto artikulišem, partner uopšte ima priliku da odgovori – inače očekivanja “šta treba da razumem” mogu biti nepravedna. Nije jednostavno. Zavisi i od same bolesti, da li je hronična ili akutna, kakav je tok i koliko traje, i tako dalje. Ali čini mi se da bez obzira na specifičnosti same bolesti postoje različite psihološke faze, od nade do očaja. Mogla bih da kažem da vremenom i pacijent i negovatelj steknu neko “stanje”, ali mislim da je važno, i to nikako nije pokazatelj slabosti, istaći psihološku pomoć. I sama sam bila na psihoterapiji, doduše tek nakon snimanja, ali mi je to pomoglo da procesuiram mnoga osećanja koja proizilaze iz uloge Blaževog staratelja, ako mogu tako da kažem.

U filmu su prelepi kadrovi prirode suprotstavljeni teškim emotivnim situacijama. Na koji način ste razmišljali o rediteljskom pristupu?

Priroda kao metafora slobode, života, imala je najvažniju ulogu kada smo počeli da stvaramo film. Blaž je zamislio biciklističku rutu kroz Italiju ne samo zato što je to Meka za bicikliste, već i pre svega zbog čuvenih predela te zemlje, poznatih kao “Belpaese”. Tokom lečenja, nekoliko meseci je bio u sterilnoj bolničkoj sobi bez izlaza, a najviše mu je nedostajao svež vazduh i pogled koji seže do horizonta  – verovatno je to osećaj koji posle kovida nije više toliko stran. Kad god bi došao kući na nekoliko dana, dane smo uvek provodili u prirodi, punili baterije.

Kada smo razmišljali o filmu, posmatrali smo prirodu kao parabolu o višoj sili, o lepoti života, i ta lepota proizilazi upravo iz činjenice da je život prolazan. Blaž i ja smo zaista želeli da snimimo erupciju lave jer smo videli mnoge zajedničke karakteristike sa iskustvom bolesti – lava kao krv, vulkan kao razorna sila i istovremeno sila života, iznenadna erupcija lave kao iznenadna dijagnoza leukemije… Erupciju vulkana, na primer, snimili smo uživo na Eolskim ostrvima, na vulkanu Stromboli gde je krater pristupačniji i erupcije lave su češće od vulkana Etna. Na kraju, ti pejzaži imaju još jednu ulogu u filmu, mislim i nadam se još jaću ulogu, možda još lepšu – postali su simbolični pejzaži, jer predstavljaju unutrašnji svet junaka koji može da bude u suprotnosti ili sinhronizovano sa doživljajima likova, svaki gledalac to tumači na svoj način. Želela sam da ti pejzaži podvlače određenu težinu, širinu emocija i istovremeno simbolizuju prazninu između likova.

Kako ste doživeli reakcije publike na film – da li su one bile u skladu sa vašim očekivanjima, da li ste možda kroz utiske drugih „otkrili“ i neke druge slojeve priče, odnosno moguće doživljaje vaše veze i ličnog života?

Pre nego što su ljudi videli film, bila sam veoma uplašena i postiđena u pogledu toga šta će publika misliti o meni i o našoj vezi, ali sam imala sreću da na filmu radim sa ljudima koji su prepoznali univerzalnost priče i ohrabrili me da prevaziđem te strahove. Očekivala sam da će ljudi imati mišljenje o Blažu i meni i našem partnerstvu. Ali to više nije moja stvar. To je između gledaoca i filma. U filmu sam ostavila otvoren kraj po pitanju statusa naše veze jer jednostavno nisam imala definitivne odgovore, ali i zato što takav završetak više angažuje gledaoca, podstiče na razmišljanje. Verujem da je u filmu otvoreni kraj više rečit nego neka vrsta izvlačenja zaključaka.

Svaki gledalac filmu pristupa sa svojim poljem asocijacija i životnih iskustava, koja ga teraju da se “veže” za određeni aspekt filma. Ako svet vidite crno-belo, i film će izgledati crno-beli, jasno definisan. Mislim da sam uspela da zaštitim taj deo sebe, da me ne povređuju ljudi koji imaju mišljenje o mojoj vezi. Danas znam bolje gde stojim u odnosu, kako smo se Blaž i ja promenili. Posle prve projekcije, premijere na festivalu u Trstu, ogroman Mont Everest mi je jednostavno pao sa srca. Kada sam prvi put doživela reakciju publike, krenuo je put katarze, zahvaljujući kojoj mogu da se ponosim filmom i danas o njemu pričam. Reakcije su generalno veoma jake i mnogo ljudi dolazi i deli svoja osećanja sa mnom, što mi mnogo znači. Uostalom, to je ono što tražimo kada idemo da gledamo film, da nas nešto dirne i možda ostane sa nama neko vreme.