Mitropolit Amfilohije rođen je na Božić 7. januara 1938. godine, od oca Ćira Radovića i majke Milene Radović. Bogoslovsku školu upisao je u vreme kada su vera i sveštenstvo bili proganjani od komunističkog režima, što se posebno osećalo u Crnoj Gori.
O tome kako je došlo do toga da upiše bogoslovsku školu u takvim uslovima, mitropolit Amfilohije je govorio u intervjuu za Nedeljnik, jednoj od retkih prilika kada je govorio o svom odrastanju.
„Došlo je do toga blagodareći mome čestitome ocu Ćiru Radisavljevom. On je mene podstakao i vaspitao u tom duhu. Predlagao je i mojoj starijoj braći. Međutim, bilo je takvo vreme, oni nisu, a ja prihvatim taj njegov predlog.
I evo, do danas, ostao sam, hvala Bogu, veran tome.
U to vreme, kada je majka bila mnome noseća i sa mojim ocem 1937. išla peške na poklonjenje od Morače do Svetog Vasilija Ostroškog, pa kad se vratila otuda, moj đed koji ju je mnogo voleo – bio je sam, imao je sina jedinca, a ona mu napunila kuću decom – joj kaže: „Nevjesta, ako to što nosiš bude muško, to će biti moj pop.“
To je meni majka kazala kad sam bio na kraju studija.
Pita me: „Šta ćeš ti sad, dijete?“
Kažem: „Idem u kaluđere.“
Još nisam bio rešio, ali sam to kazao.
Kaže ona: „Nećeš, ne dao Bog, ti u kaluđere, šta ćeš u kaluđere?“
Rekoh: „Slušaj, imaš još šest sinova i dvije kćeri, pa će ti oni potomstvo roditi.“
„Bogumi, majci je milo od svakoga“, kaže majka. „A i znaš šta je tvoj đed rekao.“
I tek mi je onda to kazala. Kažem ja: „Mama, ima pop ženjen i neoženjen…“
Ispostavilo se ovako, hvala Bogu.“
A da li ste osećali pritiske države i Udbe tih godina?
Imao sam mnogo nevolja. Bio sam smatran, kako kažete, opozicijom od 1953. godine, evo čitav život.
Zbog toga sam morao da idem u inostranstvo. A s mukom sam išao. Prvo mi nisu davali pasoš. Jedva sam uspeo, i to preko nekih udbaša, mojih rođaka, koji su mi to omogućili, da odem u Švajcarsku, pa u Rim, Grčku… Jednom sam bacio pasoš. Bio sam deset, dvanaest godina lasse passe, što se kaže. Bio sam bez pasoša. Bio sam tako u Grčkoj, posle u Francuskoj. Posle sam tražio da se vratim i vratio sam se.
To je bilo zaista gonjenje jedno. Sećam se, imali smo to i na fakultetu. Ja sam bio predsednik studenata našeg Bogoslovskog fakulteta, pa su bili neki iz Udbe koji su pokušavali, a mnoge su i zavrbovali u to vreme. Čuli ste za ovog u Crnoj Gori, Dedeića, takozvanog mitropolita te lažne sekte plemensko-partijsko-ideološke koju su ti neokomunisti stvorili. Oni su vrbovali ljude, pogotovo u vojsci. Tako su i ovoga zavrbovali, tako da je on ostao do danas da služi Udbi. On je sad prihvatio da bude neki lažni mitropolit i skuplja oko sebe te otpatke naše crkve i stvara svoju sektu, ali narod je to već prozreo i ta stvar je propala. Nema nikakve sumnje, bez obzira na to što ima podršku ove vlasti…
Od devedesetih ste dolazili u kontakt sa raznim političarima, a da li ste upoznavali funkcionere u vreme komunizma?
Pošto sam otišao na Bogosloviju, bili smo na Bjelasici tokom jednog leta, moji su izdizali stoku na katun, Vranjak se zove. Svake godine tamo je bio sabor na Ilindan. Pokušavali su to da zamene sa 13. julom, ali narod je ipak dolazio na Ilindan.
I obično se sjurimo mi momci ispod Troglave – ima tamo jedno brdo na Sinjajevini – pa smo tamo skakali udalj, bacali kamena s ramena, rvali se…
Ja sam dobro skakô u dalj. I sad, skačem ja, a imao sam neki slamnati šešir, onda su bili u modi. Bio je tu neki Medenica, on mi doskoči, pa mu ja preskočim. A tu su Blažu Jovanoviću, ondašnjem predsedniku Crne Gore, napravili jednu vilu iza Vranjaka. Dođe on i kaže: “Mladiću, smeta ti šešir”, i skine mi šešir. Nisam ni znao da je on tu došao sa svojom svitom. Ne smeta meni to, skočim ja i preskočim onome za pola stope, a svi povikaše “Bravo, pope! Bravo, pope”. Vrati on meni šešir, i posle pita što me zovu „pope”. Kažu mu: “To je sin Ćira Radovića, ide na Bogosloviju”, a on kaže: “Zar još ima takvih koji idu u Bogosloviju?”
I onda je idućeg dana imao sastanak komiteta partije u Kolašinu i kaže kako je video otresitog mladića i tražio da mi se da najbolja stipendija da me maknu iz te škole. I pošalje on predsednika opštine, moračke u to vreme, Bakića, pa oni meni upute pismo i ja odem kod njega kući. Ispriča mi da je drug Blažo obećao da mi daju stipendiju. “Pa što da mi date? Ako mi date da završim Bogosloviju, ja ću da primim”, rekao sam.
A on kaže: “Pa hoćemo da te maknemo odatle.” On je bio prost čovek, preko partije i rata je postao vlast. On jednu, ja tri, pričamo o Bogu… On kaže “crkva je propala, neće tu više biti crkve”. Na kraju pita on: “Dakle, od tebe nema vajde?” Kažem: „Dragi moj, zasad je ovako. Ako promenim pamet, a nadam se da neću, možemo da nastavimo razgovor.”
Posle godinu-dve dana sam maturirao i poslali oni nekog Perovića, sekretara komiteta iz Kolašina kod mene u Bare Radovića, tamo smo mi kosili. On došao da čestita kako sam završio Bogosloviju i pita: šta ćeš sada? Ja rekoh, pa na Bogoslovski fakultet.
Želeo sam da nastavim studije. Rekoh, ako me ne prime na Bogoslovski fakultet, onda bih studirao medicinu. On kaže – odlično. Ponovio sam: ako me ne prime. I otišao sam kod vladike Hrizostoma i upišem se na fakultet.
Tagovi
