Okupljanje opozicije iz čitave Srbije najavljeno je za 13. april, a opozicioni lideri najavili su da bi protest tog dana trebalo da bude svojevrsno finale prve faze protesta “1 od 5 miliona” koji su otpočeli u novembru prošle godine.
Gradski očevi i očusi odlučili su da krenu u potpunu rekonstrukciju grada, što su mnogi shvatili kao perfidnu sabotažu najavljenog velikog mitinga. Osim toga, predstavnici gradske vlasti pronašli su i simboličku barijeru održavanju tog skupa.
“Ružno je da organizujete skup na dan kada je Hitler osvojio Beograd, ali očigledno ne i za Obradovića i Đilasa. Pozivamo Beograđane da u tome ne učestvuju”, rekao je gradski sekretar Goran Vesić.
Ta izjava stvorila je određenu istorijsku distorziju, pa je neophodno razrešiti dilemu – da li je Beograd osvojen baš 13. aprila?
Kada je dobio vesti iz Beograda, 27. marta 1941. godine, Hitler je, kako navode izvori, bio neverovatno ljut. Nazivao je Beograd, u izlivima besa , “zavereničkim centrom” i prepričavao saradnicima da je osam godina pokušavao da pridobije Srbe, nudio im čak i Solun, na račun Bugara – i nije mu uspelo.
Vinston Čerčil, britanski ratni premijer, u svojim je sećanjima ostavio da je 4. aprila direktno upozorio generala Simovića o planiranom napadu. Međutim, Britanci u tom trenutku nisu znali da je prvobitni plan za napad 5. aprila promenjen.
Kada su prve bombe odjeknule nad Beogradom šestog aprila, a sirene počele da zavijaju glavnim gradom Kraljevine, britansko upozorenje dovedeno je u pitanje. Međutim, tada već nije bilo važno.
Šestog aprila Luftvafe otpočeo je sa trodnevnim bombardovanjem Beograda, sa više od 500 naleta bombardera, praćenih artiljerijskom vatrom. Nemci su navodno očekivali između 10.000 i 15.000 mrtvih na srpskoj strani.
Pet dana od bombardovanja, 11. aprila, kapetan SS divizije Fric Klingerberg dobio je zaduženje da osmotri glavni grad Kraljevine sa druge obale Dunava. Kiša je padala tog aprila, a sneg na planinama tek počeo da se topi pa su saobraćajnice bile teško prohodne. Jugoslovenska vojska je u povlačenju uništavala mostove, pa je Klingerberg uvideo da je jedini način da dublje osmotri grad da pređe reku. Vojnici u njegovoj pratnji pronašli su motorni čamac i u njemu je osam vojnika prešlo Dunav, prema navodima američkog časopisa “World War II” koji se bavio analizom Drugog svetskog rata.
Navodno je Klingerberg vratio dva vojnika da na čamcu prevezu i podršku, ali je u povratku na drugu obalu čamac potonuo. Tada je Klingerberg odlučio da se probije što dublje može i bio je iznenađen slabim otporom koji mu je pružen. Posle dva sata puškaranja, došao je gotovo do centra grada i tako je nastala legenda o tome da je grad koji se do poslednjeg daha branio na početku Velikog rata, pao pod noge sedam nemačkih vojnika.
Sve se to dogodilo 11. aprila, a nemačke trupe su zvanično osvojile Beograd 12. aprila, popodne. Dakle, ne trinaestog.
Ako se za pad Beograda uzme trenutak kada ga je napustio kralj Petar II, kao simbolički prikaz poraza jedne države, neophodno je analizirati način na koji se tadašnji jugoslovenski kralj povukao iz svoje zemlje.
Grad je napustio već šestog ujutru kada je dislociran na Avalu. Povlačenje je nastavljeno ka Banji Koviljači, odakle jedan broj ministara vozom odlazi u Užice gde Vladko Maček, 7. aprila, podnosi ostavku. Vladu, koja je bila u konstantnom zasedanju danima, put je vodio do Zvornika, gde kralj Petar provodi svoju poslednju noć u Srbiji, u podzemnom, nedovršenom skloništu. Sutradan, 15. aprila, sa nikšićkog polja, jugoslovenski kralj odlazi u emigraciju odakle se više neće vratiti. Dakle, ne trinaestog.
Možda su gradski oci mislili na potpisivanje kapitulacije. Ona se zvanično dogodila 17. aprila. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta piše:
“17. april: General Kalafatović u Beogradu potpisao kapitulaciju Jugoslovenske armije. Ukupan broj jugoslovenskih ratnih zarobljenika iznosi: 344 hiljade.”
Kapitulacija je stupila na snagu narednog dana.
Dakle, ne trinaestog.
Istorijska dilema je razrešena. Jedinu distorziju oko 13. aprila sada stvaraju radovi na Trgu Republike.
Tagovi
