Deset godina je prošlo od izlaska bestselera „Najnormalniji čovek na svetu“ srpskog pisca Ivana Tokina, a nedavno se pojavilo jubilarno reizdanje (Laguna). Zaboravio sam koliko je tačno hiljada knjiga prodao (a dosta je) u ovoj deceniji jer sam u trenutku saznanja otpozdravio njegovoj ženi i njenoj drugarici u dvorištu zgrade. Nas dvojica smo bili na terasi agencije New Moment u kojoj Tokin radi kao kopirajter. U agenciji smo i radili intervju u kojem smo prošli kroz mnogo toga što je Tokin radio i proživeo pre ovog šestog sprata u srpskoj „aveniji Medison“ jer je domaći advertajzing ovde rođen. A proživeo je čitav film koji smo odmotali od samog početka na Hadži Popovcu.
***
Zanimljiva je tvoja porodična priča. Tvoj otac je bio novinar, a deda industrijalac?
Porodičnu priču znam – iz priče. Nisam upoznao dedu, umro je pre nego što sam se rodio. Branko Tokin bio je industrijalac. Imao je fabriku tekstila, porodičnu kuću na Dedinju s velikim imanjem i kuću u Jevremovoj. Bio je predsednik upravnog odbora tekstilnih fabrika čiji je vlasnik bio neki Čeh, nema šanse da se setim kako se zove, a znao sam. Prava predratna aristokratija, bogataši. Moj otac Pavle družio se s kraljem Petrom II, oni su tu negde istih godina bili, to mu je bio drugar. Tad se ekipa oko mladog kralja pravila tako što zovu decu iz viđenijih porodica koja su odgovarajućih godina, na zabave u dvor, i na druženja po Bledu i već gde oni idu, i onda se iskristališe društvo koje se mladom kralju sviđa i to ti je. Ćale je studirao prava, vozio auto po Beogradu kad ih je bilo da se izbroje na prste, bio prvak Srbije u umetničkom klizanju nekoliko puta i planirao da bude ambasador i piše putopise i romane, i to bi se sigurno i desilo, ali je došao rat.
A onaj Čeh je dosta pre početka rata rekao dedi da će biti rata i da treba da se kupe iz Evrope. Dedi nije padalo na pamet. Čeh je otišao u Argentinu i tamo valjao konzerviranu govedinu američkoj vojsci, a deda nije. Ćaleta je za vreme okupacije hapsio Gestapo, pa ga je deda izvadio nekom gomilom zlatnika, posle je mobilisan za Sremski front, i pred polazak neki vodnik dođe i pita ko ima vozačku dozvolu, javi se moj ćale i još jedan tip, i onda ovaj pita ko ima dozvolu kod sebe, i samo ćale je imao i prebace ga da vozi negde, ne znam, neka elektrifikacija negde, to mu je bila vojska dve godine, i priznaju mu učešće u ratu, i priznaju mu i Pravni fakultet, i to je sve bilo okej, samo što je od najperspektivnijeg u državi, pao na dno lestvice, znaš, kraljev drug, to nije bilo popularno u to vreme.
Bio je novinar, urednik, pisao je putopise, radio je u „Politici“ skoro ceo radni vek. On je bio u ekipi koja je krstila Diznijeve junake, mislim da je on baš Paju Patka nazvao tako. Pisao je kratke priče i objavljivao ih pod raznim pseudonimima. Umeo je dobro da vozi auto.
A mama?
Mama mi je bila najveći šmeker koga sam upoznao.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
