U vremenu digitalnih snova, u svom radu, mi biramo da se vratimo oveštalim živopisima romejske umetnosti. Od zabluda o ljudskom glasnomislećih društvenih slojeva 20. veka, klatno zapadne kulture, danas, u trećoj deceniji 21. veka, počinje da se vraća istorijskim modelima postojanja i vrednosnih struktura. Mi to klatno dodatno guramo ka modelima čvrsto vezanim za platonijanski prezir prema iluzionističkom, spremni da istovremeno prihvatimo svoje prezrene sklonosti ka iluziji ljudskog.
Izložba «TA TA TA MA MA MA» predstavlja dela autora Dragana Bibina i Lazara Nikolića, simultano samostalna i sjedinjena, čiji sadržaj se u mnogome nezavisno grana, ali koji ima isti pristup problematizaciji današnjice i pokušaju iznalaženja adekvatnog oblika umetničkog rada, kakav može da odgovori problemima koji se ukazuju. U radovima koji na ovoj postavci nastoje da zakorače u pravcu simultane estetizacije dva suprotstavljena vida ljudskog, ova dva autora predstavljaju napetu celinu savremenog subjekta. Balansiranje između teleologije i nihilizma. Ovde se veruje da se očuvanje retoričke forme pozitivizma može da postigne ukoliko je osetimo kao ljudsku, ona to svakako jeste, ali se istovremeno takvom ne može osetiti u teorijskoj formi. To se napeto balansiranje forme i pratećih emocionalnih rezultata ogleda i u onomatopejskom nazivu izložbe: TA TA TA MA MA MA, aludira na rafalnu paljbu, ubistvo teleologije putem estetizacije.
Uranjanjem u prizore i narative istorijske umetnosti, težište je u njihovom radu pomereno na celinu emocionalnog iskustva. Predeli kultne umetnosti, na ovoj izložbi, dovedeni su u kontekst pozitivizma. Narativ pozitivizma iskazuju formom kultne umetnosti. Oni predlažu da ako bismo da očuvamo retoričku formu pozitivizma, moramo da je osetimo kao ljudsku ona to svakako jeste, ali se istovremeno takvom ne može osetiti u teorijskoj formi. Aproprijacija poezije i njene forme želi da ponudi veselo prihvatanje ove apsurdne igre, odbijanje očaja u susretu sa odsustvom teleoloških kvaliteta sveta. U svetlu determinizma, odignuti pozitivizmom i neurologijom, možemo u punoj lepoti da sagledamo predele ljudskog, koje smo u dvadesetom veku požurili da odbacimo i proglasimo završenim. Ubili smo boga, ali smo zaboravili na mamu, ludu i samu, koja nastavlja da propituje, rešena, čini se, poput Izide, da vrati svog ubijenog supruga. Bog je bio toliko ljubazan da nam dozvoli slobodu izbora prilikom kreacije, te je bogoborački nagon bio fertilniji, utoliko je naša, savremena borba veselija. Nema prostora za borbu, tu je samo želja. Borimo se sa mamom, koja nas budne budi, a uspavane uspavljuje.
Tagovi
