„Domovina je čoveka gde god prosperira“, rekao je Aristofan. Kažu da tekstove nije dobro počinjati tuđim citatima, ali ne marim. Ovo i nije tekst, već na papir prepisan razgovor o domovini, sa čovekom koji je prosperirao gde god bi živeo i šta god bi radio, potvrdivši da Aristofan nije u pravu – Manojlo Vukotić, legendarni višedecenijski urednik „Borbe“, „Blica“, „Novosti“, jedan od poslednjih Mohikanaca novinarstva starog kova, ima samo jednu domovinu, samo jedan zavičaj. Cetinje. U svojoj novoj knjizi „Cetinje, kameni presto“, Vukotić piše o svom zavičaju na drugačiji način, upirući prstom u one koji Cetinje unižavaju, koji žele da mu oduzmu zvanje prestonice, ili pak da ga „očiste“. Istovremeno, on ovom knjigom i sklapa svoje dlanove u molbu za pomirenjem. Nova je knjiga, međutim, samo povod za ovaj intervju. Za ispovest čoveka čija je porodična istorija metafora i zbilja istorije jedne države. Crne Gore.
„Rođen sam na Cetinju, ali sam tamo najmanje živeo. Praktično jednu godinu gimnazije. Sve ostalo je bilo na drugim mestima. Taj rani deo detinjstva proveo sam u mom čuvenom selu, Čevu. Tamo sam stigao početkom rata. Moj otac je bio visoki činovnik Zetske banovine, a onda ga je odvukao rat“, kaže Vukotić na početku razgovora, kao da se predstavlja pred starim tužiocima, u slučaju koji se vodi protiv njegovog kućnog praga.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN „ISTORIJA“
Tagovi
