Za dvadeset i dve godine, koliko traje partnerstvo, Nemačka razvojna saradnja je u Srbiju uložila više od dve milijarde evra. Cilj ove podrške je oduvek bio jačanje ekonomske stabilnosti Srbije i njeno približavanje Evropskoj uniji. GIZ-ova uloga je da kroz stručnu podršku u sprovođenju projekata ostvari taj cilj. Sve to je moguće, pre svega zahvaljujući sredstvima koja potiču iz budžeta nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), kaže o ulozi GIZ-a Marija Bogdanović na samom početku razgovora za Nedeljnik.
Koje su to glavne teme kojima se GIZ u Srbiji bavio u prethodnim godinama?
Od samog starta saradnje Srbija i Nemačka su postigle dogovor o tri oblasti u kojima pružamo podršku – održivi ekonomski razvoj, životna sredina i demokratija, civilno društvo i javna uprava. GIZ kroz različite aktivnosti radi na jačanju sve tri oblasti.
Kada je reč o održivom ekonomskom razvoju, podržavamo projekte obrazovanja ugroženih kategorija građana, odnosno onih koji teško dolaze do zaposlenja, podstičemo mala i srednja preduzeća i razvoj preduzetništva, ali i uvođenje dualnog sistema stručnog obrazovanja. S obzirom na to da ekonomskog razvoja nema bez unapređivanja demokratije, efikasne javne uprave i jakog civilnog društva, ova oblast saradnje je jednako važna za GIZ. Zato pružamo podršku reformi pravosuđa kao i reformi sistema javnih finansija. Takođe, od saradnje sa jedinicama lokalne samouprave građani, sa posebnim fokusom na one iz ugroženih kategorija društva – poput pripadnika nacionalnih manjina i povratnika – imaju direktnu korist.
Kada je reč o zaštiti životne sredine u koju je, kroz različite projekte, Nemačka razvojna saradnja kroz KfW razvojnu banku i GIZ do sad uložila preko milijardu evra – što govori o tome koliko je ova oblast važna – modernizovane su ili potpuno izgrađene javne infrastrukture za vodosnabdevanje, preradu otpadnih voda i upravljanje otpadom, sistema prenosa električne energije, energetski efikasnu sanaciju zgrada, kao i izgradnju elektrana koje koriste energiju vetra, biomasu i sunčevu energiju. Takođe, GIZ pruža javnim institucijama svoju ekspertizu i usluge iz oblasti održivog korišćenja resursa i zelenih politika. Jedan od najznačajnijih sporazuma u ovoj oblasti je svakako klimatsko partnerstvo Srbije i Nemačke potpisano u oktobru prošle godine.
Aktuelni programi GIZ-a u Srbiji koje vi vodite su „Migracije za razvoj“ (PME) i „Migracije i dijaspora“ (PMD). Šta nam možete reći o povratnicima i njihovoj reintegraciji u društvo? Ko čini povratničku populaciju i koliko ih ima?
GIZ u okviru ova dva globalna programa radi sa različitim kategorijama društva, odnosno građanima Srbije koji se u maticu vraćaju iz potpuno drugačijih pobuda. S jedne strane imamo povratnike po sporazumu o readmisiji, u većini slučajeva reč je o pripadnicima najmarginalizovanjih grupa koji se vraćaju u Srbiju u nepovoljnim uslovima. U velikoj većini su to Romi, koji su po povratku dvostruko marginalizovani. S druge strane, pomažemo i visokokvalifikovane građane koji su u inostranstvu radili ili se školovali, i koji su odlučili da se vrate u Srbiju kako bi doprineli matici svojim znanjem i iskustvom.
U okviru programa „Migracije i dijaspora“ pomogli smo povratak 22 visokokvalifikovane osobe. Njihovim poslodavcima, mahom naučnoistraživačkim institutima i javnim institucijama donirali smo vrednu opremu kako bismo obezbedili što efikasniji prenos znanja. Takođe, sarađujemo sa srpskim stručnjacima koji žive i rade u inostranstvu, a koji u Srbiju dolaze kako bi preneli svoje iskustvo i znanje, čime podržavaju razvoj matice.
Izdvojila bih primer Srećka Stopića, inženjera sa Fakulteta za georesurse i inženjerstvo materijala na Univerzitetu u Ahenu, koji je u više navrata boravio u Srbiji i držao stručna predavanja. Zahvaljujući njegovim čestim dolascima uspostavljeno je umrežavanje institucija sa Balkana i stručnjaka dijaspore iz DAH zemalja. Neki od stručnjaka vratili su se u zemlju. Tako Aleksandra Lakić, koja je dolazila prvo da prenese svoje znanje, danas živi i radi u Srbiji. Jelena Perić, pedijatrijska sestra koja je otišla u Nemačku 2013. godine, i koja je kroz program „Migracije i dijaspora“ držala radionice u Srbiji, danas ima uspešan biznis u matici, zahvaljujući upravo njenom angažovanju preko GIZ-a.
Kada je reč o povratnicima po readmisiji, oni se u Srbiju vraćaju često u nepovoljnije uslove od onih zbog kojih su na prvom mestu otišli. Prema zvaničnim podacima KIRS u 2021. se u Srbiju vratilo 518 osoba, a u 2022. zaključno sa oktobrom mesecom vratilo se 486. Veliki broj njih nema neophodnu dokumentaciju, smeštaj, i nisu konkurentni na tržištu rada. GIZ, pre svega u okviru Nemačkog informativnog centra za migraciju, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK), sa partnerima poput Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnom službom za zapošljavanje i Komesarijatom za izbeglice i migracije, radi na njihovom osnaživanju, ali i stvaranju uslova za održivu reintegraciju.
Koliko je važan DIMAK centar i šta u njemu građani mogu da dobiju?
Uloga DIMAK-a u osnaživanju ugroženih kategorija građana je ključna. Centru mogu da se obrate svi kojima je potrebna pomoć, ne samo povratnici, a sve usluge su potpuno besplatne uz poštovanje svih najviših standarda zaštite ličnih podataka korisnika. U okviru centra oni mogu da dobiju pravnu, psihosocijalnu pomoć, profesionalnu orijentaciju, prekvalifikaciju, obuke koje mogu da im pomognu da lakše dođu do posla ili da pokrenu svoj biznis, ali i upućujemo ih i na druge aktere koji im mogu pružiti različite vidove pomoći. Od ove godine, usluge DIMAK centra su pored Beograda dostupne i u Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru, Kruševcu, Kraljevu i Boru, i to jednom nedeljno u okviru Migracionih servisnih centara Nacionalne službe za zapošljavanje.
Kako biste ocenili saradnju sa partnerima iz javnog sektora, kao što su NSZ, Ministarstvo za rad i Komesarijat za izbeglice?
Kao plodonosnu. U 2022. smo direktno i zajednički osnažili na stotine građana iz ugroženih kategorija, pruživši samo povratnicima iz Nemačke preko 3.000 individualnih mera podrške.
Bez saradnje sa ove tri institucije, ali sa partnerima iz civilnog društva ne bismo postigli rezultate kojima možemo da se ponosimo. Sa Ministarstvom smo ove godine potpisali ugovor kojim podržavamo inovativne projekte lokalnih samouprava za zapošljavanje ugroženih kategorija društva u iznosu od 600.000 evra. Naši treneri su ove godine obučavali zaposlene u ministarstvu i civilnom sektoru, kako bi nakon završetka programa nastavili da samostalno rade na poboljšanju javnih politika. Sa KIRS-om smo ove godine radili na izmeni i pripremi lokalnih akcionih planova u 17 lokalnih samouprava, a u narednom periodu biće realizovana kupovina petnaest seoskih domaćinstava za najugroženije povratnike. Kada je reč o NSZ, sarađujemo od 2016. godine i zajedničkim snagama radimo na osnaživanju povratnika i drugih ugroženih kategorija društva – samo kroz obuke za nezaposlene „Aktivno traženje posla“ i „Put do uspešnog preduzetnika“, od januara do septembra prošlo je više od 5.000 ljudi. Pored toga zajedno smo organizovali Prvi Virtualni sajam zapošljavanja na koji se prijavilo 70 kompanija i koji je imao 7.500 registrovanih učesnika.
I ne smemo da izostavimo saradnju sa Privrednom komorom Srbije i otvaranje trening centra u Raškoj u kojoj je obučeno 130 osoba za rad u tekstilnoj industriji – a s obzirom na to da je reč o deficitarnom zanimanju svi oni sada imaju posao. Kada je reč o deficitarnim zanimanjima, podržali smo i obuku za 140 gerontodomaćica i domaćina u saradnji sa organizacijom Helpnet iz Beograda. A radimo i na jačanju mladih koz podršku Centru za integraciju mladih koji vode Svratište za decu, kao i Kafe 16, i kroz mnoge druge projekte.
Koji su to dodatni koraci koje bi država mogla da preduzme kako bi upravljanje reintegracijama bilo bolje?
Srbija ima dobar strateški okvir politika koje pokrivaju upravljanje migracijama i reintegracijom. Međutim problemi povratnika su kompleksni i višedimenzionalni. U reintegraciju moraju da budu uključeni svi akteri – kako oni na najvišem nivou, tako i na lokalnom nivou – što je možda i ključno – kroz povezivanje povratnika, lokalne samouprave, organizacija civilnog društva, malih i srednjih preduzeća, kao i međunarodnih donatora sa ciljem integrisanog pristupa u reintegraciji. Pojednostavljeno – ključna je međusektorska ali i intersektorska saradnja kako bi se poboljšao njihov položaj u društvu i kreirali uslovi za održivu socioekonomsku reintegraciju.
