Na 16. izdanju Kondenza – Festivala savremenog plesa i performansa koji se, pod sloganom „Feminističke budućnosti“,od 27. oktobra do 4. novembra održava u Beogradu u organizaciji Stanice Servisa za savremeni ples, biće odigrano osam predstava i performansa, uz brojne radionice, tribine i predavanja. Ovogodišnji festival će pokušati da, kroz rad gostiju koji dolaze sa različitih kontinenata i iz sredina koje su snažno obeležene posledicama imperijalističke i kolonijalne prošlosti, ispita forme neokolonijalizma koje oblikuju društva u kojima i danas živimo. O ovogodišnjem konceptu, saradnjama i performansima koje će moći da vidi beogradska publika, razgovaramo sa suosnivačicom i ko-kustoskinjom festivala Marijanom Cvetković.
Kako se rodila ideja o pitanjima neokolonijalizma, odosno posledica kolonijalnih politika, kao dominantnima u promišljanju o ovogodišnjem izdanju Kondenza?
Ideja da se ovim bavimo kroz kustoska istraživanja rodila se iz brojnih i dugih razgovora sa kustosima sa Islanda i iz Norveške. Iako su naša društva po mnogo čemu različita, ispostavilo se da nas ipak povezuje briga zbog nasilnih procesa ekstrakcije i uništavanja prirodnih resursa, pritisaka multinacionalnih i drugih kompanija na državu da prilagođava svoje zakone i potčinjava zajednički interes privatnom. U Norveškoj je to situacija sa naftom, na Islandu sa mineralnim bogatstvom. Tako smo počeli da razgovaramo i o umetnosti iz te perspektive.
Koja su to iskustva ovih festivala koja su vama bila posebno značajna? Naročito ako imamo u vidu reputaciju Islanda i Norveške kao progresivnih društava, ne samo na polju osnovnog životnog standarda već i feminizma, ljudskih prava, ekologije, i uopšte uzev svega onog što smatramo gorućim problemima (ostatka) čovečanstva.
Sva ova društva suočavaju se sa svojim različitim izazovima i slabim tačkama. Iako ih smatramo progresivnim društvima, oni imaju svoje demone i probleme sa kojima pokušavaju da se izbore. Zbog toga je perspektiva umetničke prakse izuzetno važna, jer otkriva te slabe tačke i nudi drugačije uglove posmatranja. Iz istog razloga neprocenjivo je važna kulturna razmena jer nam osvežava pogled na sopstveno dvorište, daje dragocene prilike da očistimo naočare kroz koje gledamo na svoje probleme. I uvek imamo šta jedni od drugih da naučimo. U našem slučaju, velika inspiracija za kolege i saradnike iz inostranstva uvek su naše nekadašnje jugoslovensko društvo i Pokret nesvrstanih, kao i ovdašnja borba nezavisne kulturne scene kroz samoorganizaciju i aktivizam.
Gde je naša lokalna plesna scena u odnosu na globalna pitanja koja pokreće ovogodišnji Kondenz, a koja nisu nužno aktuelna u domaćem društveno-političkom diskursu?
Naša plesna scena bori se za opstanak, nažalost, i posle toliko godina rada i napora da se uspostavi stabilan teren za rad plesnih umetnika. Kroz tu borbu neprekidno se prelamaju pitanja ličnog i kolektivnog, privatnog i zajedničkog, nasleđa socijalizma, ratnih devedesetih i dezorijentisane sadašnjosti. Zato mislim da se i ova globalna pitanja neizbežno prepliću kroz istraživanja naših umetnika, možda više kao background radova, budući da se ove teme neposrednog preživljavanja dominantne.
Ove godine sarađujete i sa Ambasadom Brazila odnosno brazilskim institucijama, a u ovoj zemlji ste bili ranije tokom godine. Možete li nam reći nešto više o ovim saradnjama i njenim rezultatima koje ćemo videti na Kondenz festivalu?
U Brazilu sam bila ovog proleća u poseti Plesnoj školi Lije Rodriges koja se nalazi u najvećoj faveli Rija de Žaneira. Lija je jedna od najznačajnijih brazilskih koreografkinja i poznata je širom sveta, ali njena škola i kompanija rade u najsiromašnijem i najtežem delu Rija, sa ciljem da se mladima iz favele ponudi drugačiji životni put kroz ples i umetnost. To je njen socijalni projekat koji je zadivljujući.
Poseta je bila deo aktivnosti projekta apap Feminist Futures, čiji je Stanica deo. Ona je bila toliko inspirativna i pokretačka, da smo odlučili da te kontakte ne prekinemo, već da pokušamo da održimo stalnim susrete sa umetnicima iz Brazila. Zato će ove godine na festivalu gosti biti četvorica plesnih umetnika, dvojica iz Rija i dvojica iz Salvadora. Ova druga dvojica, Neto Mašado i Žorži Alenkar, bili su već u Beogradu, u našem rezidencijalnom programu pre 6 godina, i u njihovom radu još uvek je prisutan trag tog beogradskog iskustva, a o tome će i govoriti 3. novembra na Kondenzu.
Ambasada Brazila je u međuvremenu dobila novu diplomatsku ekipu koja ističe vrednost kulturne razmene i koja će, nadam se, i dalje podržavati naše plesne saradnje. Plan nam je da osnujemo poseban fond za razmenu plesnih umetnika iz Srbije i Brazila kako bi ta saradnja bila neprekinuta i intenzivnija jer ima toliko toga što možemo naučiti jedni od drugih: borba, istrajnost, zajedništvo, podrška.
Predstava “Želja da se napravi čvrsta historija završiće se neuspehom” Igora Koruge imala je premijeru ove godine, potom i prikazivanje na Bitefu – kako ste zadovoljni dosadašnjim životom ove produkcije i koliko sama predstava evoluira kroz ovaj višemesečni proces rada?
To je najveća produkcija Stanice poslednjih godina i veoma smo ponosni na nju, jer je Igor u njoj uspeo da objedini mnoge napore i pravce delovanja: od napora da se obezbede bolji materijalni uslovi za proizvodnju novih radova, preko borbe da se otvori dijalog o tome šta je naša istorija plesa, do velikih stremljenja ka konačnom uspostavljanju arhiva savremenog plesa. Budući da je on sam uključen u te procese, uspeo je da stvori arhiv u pokretu, predstavu-arhiv koja na najdirektniji način komunicira sa publikom o svim tim pitanjima i temama koje decenijama opterećuju domaće plesne umetnike. Gledajući predstavu, publika putuje kroz vreme i kroz dramatične društvene i političke promene, dok uslovi rada u plesu gotovo da ostaju nepromenjeni. O tome neposredno svedoči šest pionira i pionirki našeg savremenog plesa koji su i dalje aktivni i koji postaju simboli te borbe i borbene istrajnosti.
Vrlo je interesantno da njene vrednosti prepoznaju festivali po bivšoj Jugoslaviji i nadam se da će imati dugi festivalski život – kad već ne može da se prikazuje redovnije u Srbiji jer scene i kuće za ples – nemamo!
Za festival Kondenz su od velikog značaja su tribine i predavanja koji ovde nisu “prateći program” u klasičnom smislu već imaju ravnopravan značaj sa samim predstavama. Kako vidite tu spregu između teorije i plesne prakse, a posebno kroz dominantni okvir “Feminist futures” koji je u fokusu otvogodišnjeg izdanja Kondenza?
Drugi programi koje organizujemo uz predstave služe da markiraju diskurs koji želimo da otvorimo kroz kustoski koncept i izbor predstava. Zato su oni podrška predstavama, instrumenti za bolje razumevanje i kustoskog pristupa i samih umetničkih radova. Osim toga, oni su i odraz interesovanja koje prepoznajemo kod naših umetnika, ili na međunarodnoj plesnoj sceni i koje želimo da predstavimo domaćoj publici.
Kondenz je od početka zamišljen kao platforma za razmenu znanja, ali takođe i kao prozor kroz koji publika može da proviri u ono što se dešava u bekstejdžu: šta su problemi, teme, prepreke i načini rada koji su dominantni na plesnoj sceni. Kroz te diskurzivne programe činimo vidljivom onu pravu prirodu rada u plesu, njegovu laboratorijsku stranu i njegovu političku stranu. Principi rada koje mi razvijamo kroz Stanicu, Magacin ili mrežu Nomad Dance Academy su feministički principi brige, solidarnosti i zajedništva, zato njih uvek ističemo i kroz programe Kondenza i verujemo da je takva, feministička budućnost moguća.
Koje su vaše ovogodišnje aktivnosti u okviru projekta (Non)Aligned Movements, ne samo kroz festival Kondenz gde se realizuje deo njegovog programa, već i šire?
Ove godine ulazimo u finale priprema regionalnog otvorenog arhiva savremenog plesa koji će biti konačno pušten u javnost krajem sledeće godine. Taj posao podrazumeva prikupljanje materijala iz brojnih privatnih arhiva umetnika koji se zatim digitalizuju i obrađuju, istražuju i pripremaju za arhiv. Osim toga, nastavljamo sa predstavljanjem regionalne plesne scene u okviru Kondenza i predstavljanje naših Nomad praksi samoorganizacije. Nedavno smo u Berlinu organizovali program To Keep in Touch… kroz koji smo berlinskoj publici i, posebno, berlinskoj plesnoj sceni, predstavili umetnike, kustose i načine rada mreže Nomad Dance Academy i njenih članica. To je bio izuzetno uspešan program, sa puno publike i mnogo novih saradnji.
