Prvi put sam došao u London 1967, da predajem književnost na Koledžu Kvin Meri. Do univerziteta mi je trebalo sat vremena metroom, od Erl Korta, i još sat vremena do kuće, pa sam ta dva sata koristio da spremim časove i da ispravim domaće zadatke. Otkrio sam da volim da predajem, da ne radim to loše, i da sam mnogo toga mogao da naučim čitajući, na primer, Sarmijenta, čija je studija o gaučuKirogi jedna od knjiga kojima se od tada stalno vraćam.
Tadašnji London je bio sasvim drugačiji od Pariza, gde sam živeo prethodnih sedam godina. U francuskoj prestonici se govorilo o marksizmu i revoluciji, o tome da Kubu treba odbraniti od imperijalističkih pretnji, da treba staviti tačku na buržoasku kulturu i zameniti je drugom, univerzalnom, koja bi zapravo predstavljala celo društvo. U Velikoj Britaniji mladi nisu bili zainteresovani za političke ideje, kulturni život je sve više određivala muzika, bile su to godine Bitlsa i Rolingstounsa, marihuane, ekstravagantne i upadljive odeće, kose do ramena, a jedna nova reč, hipici, postala je sastavni deo univerzalnog rečnika. Svojih prvih šest meseci u Londonu proveo sam u Kriklvudu, udaljenom i mirnom kraju punom Iraca, a potom sam, nehotice i nesvesno, iznajmio kućicu u samom srcu hipi univerzuma, Filbič Gardensu, na Erl Kortu. Hipici su bili benigni i simpatični, i sećam se iznenađujućeg odgovora jedne devojke koju mi je palo na pamet da pitam zašto uvek hoda bosa: „Da bih se već jednom oslobodila svoje porodice!“
Svakoga dana kada po podne nisam imao časove, vreme sam provodio u prelepoj čitaonici Britanske biblioteke, koja se tada nalazila u Britanskom muzeju, i pisao sam Razgovor u katedrali ili čitao Edmunda Vilsona, Orvela, Virdžiniju Vulf. I, napokon, Foknera i Džojsa na engleskom. Imao sam mnogo poznanika, ali malo prijatelja, a među njima su bili Hju Tomas i Giljermo Kabrera Infante s porodicom, oni su sasvim slučajno živeli na nekoliko metara od moje kuće. Naredne godine sam počeo da predajem na Kings koledžu, koji je bio mnogo bliže kući u kojoj sam živeo, i gde sam imao malo više posla, ali i bolju platu.
Tih godina sam istinski zavoleo Englesku i počeo da poštujem tu zemlju; polako sam prestajao da budem socijalista i malo-pomalo postajao to što i danas nastojim da budem, liberal. Moje osećanje je nešto kasnije postalo još intenzivnije zbog izvanrednih stvari koje je uradila Margaret Tačer dok je bila u vladi. Tada sam već mnogo čitao Hajeka, Popera, IsaijuBerlina, a naročito Adama Smita. Otišao sam u Kirkaldi, gde je Smit napisao Bogatstvo naroda, ali su od njegove kuće ostali samo komad zida i jedna ploča, dok su u lokalnom muzeju bili izloženi njegova lula i penkalo. Međutim, u Edinburgu sam mogao da položim buket cveća u crkvi gde je sahranjen i da se prošetam po četvrti gde su ga komšije poslednjih godina gledale kako tumara ulicama, svojim neobičnim tromimkoracima, rastresen, udaljen od sveta koji ga okružuje, sasvim zadubljen u misli.
Prilikom mog davnog boravka u Londonu, krajem šezdesetih godina, nismo imali televizor već samo radio, i izlazili smo jednom nedeljno, subotom uveče, u bioskop ili pozorište, jer nas je gospođa iz Agencije za čuvanje dece koju smo angažovali za te prilike koštala čitavo bogatstvo, ali uprkos tim ograničenjima mislim da smo bili prilično srećni, čak je moguće da bismo zauvek ostali u Londonu da nije bilo Karmen Balseljs. Moja dva sina i ćerka koja se tada još nije rodila bili bi sada Englezi. A u tom slučaju, sasvim sigurno bih se usprotivio Bregzitu i aktivno bih se borio protiv takve izopačene politike.
Bio sam u veoma dobrim odnosima sa svojim šefom na Kings koledžu, profesorom Džonsom, specijalistom za špansku književnost zlatnog doba. Krajem te školske godine ponudio mi je da od naredne jeseni, jednom nedeljno, zamenjujem profesora španskog jezika na Kembridžu, i ja sam prihvatio. Ali utom je, bez najave, poput uragana, na moja vrata zakucala Karmen Balseljs.
Karlos Baral me je upoznao s njom u Barseloni, objasnivši mi da će se ona baviti prodajom mojih autorskih prava u inostranstvu. Ubrzo potom mi je Karmen lično ispričala da je dala otkaz u izdavačkoj kući Seiš Baral jer je misija književnog agenta bila da predstavlja autore ispred (protiv) izdavača, a ne obratno. Da li pristajem da mi ona bude agent? Naravno. Sve se manje-više na tome završilo.
Otkud Vi u Londonu? „Došla sam da te vidim“, odgovorila mi je. „Želim da smesta daš otkaz na univerzitetu i napustiš Englesku. I da svi dođete u Barselonu, da tamo živite. Kings koledž ti oduzima mnogo vremena. Uveravam te da ćeš moći da živiš od svojih knjiga. Ja ću se pobrinuti za to.“
Verovatno sam se tada grohotom nasmejao i upitao je da li je poludela. Ideja da živim od autorskih prava bila je suluda, jer mi je trebalo dve-tri godine da napišem roman, a ako bih morao da uradim to za šest meseci kako bi moja deca imala šta da jedu, knjige bi mi bile nečitljive. Tada još nisam uvideo da kada Karmen nešto uvrti sebi u glavu čovek mora da uradi to što ona želi, ili da je ubije. Nije bilo srednjeg rešenja. Sećam se da smo se satima raspravljali, da mi je rekla da je Garsija Markes već u Barseloni i da živi od svojih knjiga; da je ona otputovala čak u Meksiko da bi ga ubedila u to. I da neće otići iz moje kuće dok ne pristanem.
Umorila me je, porazila me je. Istog popodneva sam otišao da se vidim s profesorom Džonsom i da mu kažem da odlazim u Barselonu, gde ću ubuduće pokušati da živim od svojih autorskih prava. On je bio lepo vaspitan čovek i nije mi rekao da sam idiot što sam se odlučio na takvu glupost, ali sam video u njegovom pogledu da to misli.
Nimalo se ne kajem što sam udovoljio zahtevu Karmen Balseljs, jer su tih pet godina koje sam proveo u Barseloni, od 1970. do 1974, bile veličanstvene. Tamo, u klinici Dexeus, rodila se moja ćerka Morgana, a Santjago Dexeus mi je omogućio da prisustvujem njenom rađanju. Taj grad je, pre svega zahvaljujući Karmen i Karlosu Baralu, postao prestonica latinoameričke književnosti i godinama su se tamo iznova sastajali i povezivali španski i hispanoamerički pisci koji su se međusobno podržavali nakon Španskog građanskog rata. Mi koji smo u tom velikom mediteranskom gradu proveli te godine nikada nećemo zaboraviti oduševljenje zbog sve izvesnijeg okončanja diktature i prijatan osećaj koji je u nama budilo saznanje da će kultura postaviti temelje novog demokratskog društva. Bili smo opijeni tim snovima!
Španija još uvek nije odala Karmen Balseljs počast koju zaslužuje. Ona je sama donela odluku da Barselona, sa svojim velikim izdavačkim kućama i starom tradicijom negovanja visoke kulture, treba da ujedini mnoge latinoameričke pisce i da ih ponovo sprijatelji sa španskim kolegama, da objedini kulturu jezika na jedinstvenoj kulturnoj teritoriji. Izdavači su, malo-pomalo, počevši od Karlosa Barala, prihvatili njenu zamisao. Baš kao što je dovela mene, Karmen Balseljs je doprinela da se mnogi pisci nastane u Barseloni, gde su tih godina počeli da pristižu mladi Južnoamerikanci, baš kao što su svojevremeno hrlili u Pariz, jer je tamo imalo smisla smišljati priče, pisati pesme, slikati i komponovati.
Dolaskom Bregzita, Engleska se raspršila u mom sećanju i osećao sam duboko razočaranje. Međutim, ovih dana, možda zato što sam star, s nostalgijom se prisećam godina koje sam ovde proveo i iznova protivurečim onom brazilskom pesniku kojeg je Horhe Edvards toliko voleo, a koji je London nazvao „ogromnim i tužnim gradom“, rekavši samom sebi: „Otišao si tamo tužan, a postao si još tužniji.“
London, mart 2019.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Tagovi
