Skočio je Jusuf En Nesiri i izgledao je kao klinac na ulicama Marakeša koji u falš Air Jordan duksu mašta o tome kako mu se čitav svet divi. Let traje i traje i traje. I svet se zaista divi.
Fudbalska reprezentacija Maroka plasirala se u polufinale Svetskog prvenstva u Kataru, pobedivši u četvrtfinalu reprezentaciju Portugala, rezultatom 1:0. U još jednoj pokaznoj vežbi fanatizma i besprekorne organizacije, afrički tim je bio bolji od svog favorizovanog protivnika i prošao u sledeću fazu turnira.
Ovo je najveći uspeh jednog afričkog tima u istoriji svetskih prvenstava jer nijedan tim sa najlepšeg i najstrašnijeg kontinenta nije uspeo da probije barijeru četvrtfinala. Uvek je bilo i blistavo i strašno. Uvek je falilo malo. A onda se pojavio tim Valida Regraguija.
Odigrano je 100 minuta u četvrtfinalnom duelu, u kom su kladionice davale četiri puta veće šanse Portugalu za prolaz i ne postoji šansa da ćete uz detaljan pregled snimka pronaći jedan minut u kom je Portugal bio bolji protivnik. Maroko je u svakom trenutku radio tačno ono što želi. Kada su njihovi protivnici držali loptu, bili su kompaktni iza nje, kada bi im došla u noge, prosledili bi je do Ambrabata ili Unahija i oni bi prefinjenom tehnikom – kakva u Africi postoji samo na severu kontinenta – izneli u polje protivnika. Ili bi je ćušnuli na desnu stranu gde su Ziješ i Hakimi igrali ševu sa Portugalcima i uvek uspevali da iznesu loptu unapred.
Portugalci su do 82. minuta samo jednom šutnuli u okvir gola i to je bilo u 4. minutu, kada je Žoao Feliks odlično reagovao na centaršut iz slobodnog udarca, ali je Bono bio siguran. Od tog trenutka, Portugal se patio da dođe u priliku da uopšte šutne. Na poluvreme je Maroko otišao sa jednim šutem više od protivnika, iako je tim koji sa klupe predvodi Santoš imao konstantan posed. Maroko bi samo sevnuo, bljesnuo u kontru i bilo bi strašno za Portugalce.
A onda je u 42. minutu u srcu terena jedan od igrača u crvenom uspeo da isčačka loptu – bio je to Ziješ, pokazaće usporeni snimak – i da je oštro uputi na levi bok. A onda centaršut i nebeski skok En Nesirija. Leti, leti i leti. I dok En Nesiri leti, prolaze ispod njega sva potcenjivanja i sav fudbalski rasizam, prolaze svi problemi reprezentacije Maroka, oterani Vaha zbog svađe sa Ziješom, sve male kvote na njihove protivnike, sve povrede pred utakmicu sa Portugalom i prinudne zamene. A onda prođe – proleti tačnije – i golman Portugala i lopta je u mreži.
U drugom poluvremenu Maroko je mnogo ređe imao priliku da bljesne u kontru, ali je za Portugalce i dalje bilo strašno. Nisu uspevali da ostvare dobre pozicije za šut. Polako je Santoš uvodio sve ofanzivnije opcije, dok nije ostao samo sa Dijašom i Pepeom da čuvaju leđa svojoj „navali“. Nije vredelo.
Maroko je Portugalcima dozvolio ukupno tri šuta u poslednjih 35 minuta fudbala i taj podatak je zastrašujuć – on jasno pokazuje da Marokanci ništa nisu dobili na lepe oči. Ni na lepe navijače. Da je u njihovom istorijskom uspehu faktor sreće još uvek neiskorišćen.
Svojom fantastičnom organizacijom i balansom na svim delovima terena, racionalnim odlukama najboljih igrača, nedostatkom panike kod onih manje priznatih i vrhunskim vođenjem sa klupe Regraguija, uspeli su da izbore polufinale i to prešavši jedan od najtežih puteva do te tačke.
Nisu primili gol protiv Hrvatske, protiv Belgije, protiv Španije i protiv Portugala.
Nijedan jedini gol.
I zato su sada u euforiji.
A svi dečaci na ulicama Marakeša, u falš Air Jordanu, sanjaju velike snove, dok se čitav svet divi Maroku.
Tagovi
