Maša Stanić: Pokušavam da u pravom životu nađem neko ludilo

Sedela je zavaljena u masivnoj, smaragdno zelenoj fotelji, u prostoru koji odražava njen karakter – rustičan, a opet moderan i istovremeno topao. Energični duh fotografkinje Maše Stanić, iako obavijen ležernom alt fasadom, probudio je osećaj da se upuštamo u razgovor koji će se neprimetno prelivati u sate.

Maša je devojka koja fotoaparatom osvaja Evropu, radeći projekte za brendove poput Hennessyja, Alfa Romea, Levi’s/Indie Magazine, Gucci Beauty, kao i za Austrijsku ambasadu i Concrete Graffiti Agency (spsisak se ovde ne završava).

Njena izložba „Jedan je život“ samo je nagovestila ono što se krije iza objektiva – svet u kojem stvarnost pleše sa nadrealizmom, gde su granice maglovite. Fotografija njenog prijatelja Demuša, u jarko crvenoj sobi prepunoj džidžabidža, dočarala je tanani spoj Beograda i Beča, gradova između kojih je Maša odrasla i koji su, u neku ruku, zaslužni za to što je ona danas. O Demušu je govorila s posebnom toplinom, kao da je svaka njena reč ispunjena istom pažnjom i ljubavlju s kojom beleži svoje kadrove.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели maša stanić (@originalmashi)

Njene fotografije su kao komadići slobode, ponekad očigledni, ponekad skriveni, ali uvek tu, na dohvat ruke. Ona živi slobodu. Kroz svoj objektiv beleži trenutke koji su istovremeno i stvarni i sanjivi, koji pokazuju da je život samo jedan, baš kao što sugeriše naziv izložbe, ali da u njemu ima bezbroj svetova koje treba otkriti.

Fotografkinja Maša Stanić za Nedeljnik je govorila o svom prvom kontaktu sa aparatom, o tome koji grad ju je više obgrlio, gde se oseća svoje, gde beži kada traž inspiraciju a gde kada traži utehu, o tome kako ona vidi slobodu, jer je sloboda jedan od njenih glavnih motiva u fotografiji, ali i u životu.

Ovom izložbom koketirala si malo sa nadrealizmom, možemo da vidimo i golotinju u mikro dozama, pa verujem da su mnogi fascinirani ali i da dosta ljudi ostane u “šoku” kada vidi neke od fotki. Šta te je inspirisalo i vodilo ka ovakvoj postavi?

Zanima me život generalno, pošto je već surealan sam po sebi, a ja sam uvek dodatno tražila ludost u životu i sebe sam ubacivala u situacije u kojima bih mogla da nađem takve fotke.  Da li je to moj život – koji je svakako malo ćaknut ili su to životi drugih ljudi, svejedno je. Sve što je između realnosti i nadrealizma, uvek mi je interesantno. Neke stvari jesam na fotografijama fotošopirala, ali najčešće probam u pravom životu da nađem neko ludilo. Ne znam šta je tačno to što me vodi. Mene bukvalno sve zanima, sve što mi nekako upadne u oko.

Imam neke stvari koje me inspirišu privatno. Na primer, imam jednu fotografiju, nije deo postave, ali to je bila neka zelena voda koja izgleda jako apstraktno, kao naslikano. To je slika koja će drugima biti užasno dosadna a meni je brutalna. Nekada postoje lude slike koje su za mene totalno normalne, a za neke “too much”. Za ovu izložbu sam baš dugo razmišljala šta da uradim. Koncept je bio jako otvoren i mogla sam radim šta god, pa sam probala ja da nađem svoj smisao. Ne volim norme.  Ne volim to, taj pritisak, a imam utisak da ih ljudi ovde vole. Znaš ono – “moraš da studiraš, moraš to i to”, sve mora da bude po knjizi, a mene je to uvek užasno nerviralo. Zašto ja moram nekome da se dopadnem, ili zašto moram da se obučem kako neko očekuje od mene da bih pasala u tu neku formu.

Da li se sećaš svog prvog dodira sa aparatom?

Ćale i keva su me uvek gurali da nađem neku strast ili neki hobi, uvek su mi govorili “e moraš da nađeš nešto za sebe”. Tako sam krenula sa baletom, od malena, to me je smorilo posle dve godine, onda krenem sa klavirom, i to me je smorilo posle dve godine, sve me je držalo samo dve godine. Onda sam upala u pubertet pa me svakako ništa nije zanimalo.

U tom periodu sam čak i živela u Beogradu, pa sam se onda vratila za Beč i tu sam osetila da želim da nađem neku svoju strast.  Krenula sam da sviram bubnjeve i onda sam shvatila da nisam muzikalna i da sam previše socijalna osoba da radim tako nešto ne socijalno i u jednom trenutku su oni kupili neku kameru za odmor, mali Soni sajberšot. Počela sam da nosam sa sobom tu kameru i krenem da slikam društvo. To je bilo baš jako bejzik.  Samo sam slikala društvo i prijatelji, bukvalno posle godinu dana sam shtvatila “ok, that’s gonna be it”. To je bilo to, ljubav na prvi pogled, na prvu fotku.

A da li se sećaš prve fotograifje?

Sigurno sam nešto po kući slikala. Kada sam bila klinka kupili su mi analognu Tviti kameru. Meni je to retrospektivno super fascinantno, jer sam još tada došla u kontakt sa fotografijom, ali sam tada bila klinka. Interesantno mi je da to traje tako dugo zato što mene generalno ne drži mesto, uvek moram da budem u pokretu… šta god da me goni – verovatno ta sloboda. Volim ja da imam neku rutinu za sebe ali uvek moram da izbijem iz te rutine da bih mogla da se vratim i da budem zahvalna za  nju.

Stalno spominješ slobodu. Šta je za tebe uopšte pojam slobode?

Uh, sloboda je jako širok pojam, može da bude banalno – čujem neku pesmu u nekoj specifičnoj situaciji. Trenutno me goni jedna pesma koju slušam bukvalno svaki dan kada izađem iz kuće, baš dugo nisam imala taj osećaj. James Brown – The Boss.

Kada je počela pandemija i lock down, đuskalasam na sred ulice jer nije bilo kola nigde. To je meni sloboda. Ona je kao i sreća, nešto što ne može da se svede na dugačak period. U najneslobodnijim momentima možeš da imaš slobodu, U najslobodnijim možeš da nemaš. Ima jedan fotograf, zove se Ren Hang , on je rekao da na primer, nisi slobodan kada želiš da zapališ cigaretu, ali nemaš je kod sebe. Ili kada imaš cigaretu, ali nemaš upaljač. Ili kada imaš upaljač, ali ne radi. Jako je to lepo objasnio i na kraju dana, može da bude sve i svuda da se nađe. Ja mislim kad ga tražiš najviše nećeš ga naći.

Kako misliš da te kulturni kontekst oblikuje u stvaralaštvu? Da li postoji deo tvoje umetnosti koji je posebno oblikovan standardima u Beču i standardima ovde?

Moram da priznam da mene Austrija nije konkretno oblikovala. Ona je meni dala puno slobode u smislu jako dobru kulturu, oni imaju jako dobar sistem za kulturu i to je fenomenalno, tu sam ja dosta profitirala, koliko god da sam ja više odrasla u Beču nego ovde, ja mislim da je to “the beauty in the ugly”, a Beograd je takav.

Beograd je i ružan, ali je lep i ima dušu i to možda ljudi žive ovde ne shvataju uopšte, zato što se previše dugo ovde, ali čim bi izašli malo shvatili bi to. Ludo je jer je paradoksalno – živimo u jako patrijarhalnom sistemu, a moja fotografija totalno nije to. Srbija ima svoj neki šarm ili tu neku svoju opuštenost. Mislim da  mene mnogo više Beograd u tom smislu obgrli.

Jedna od fotografija sa izložbe „Jedan je život“Maša Stanić

Tvoja dela dosta provociraju, gde je granica između umetnosti i provokacije i da li je tvoja umetnost više od izazivanja provokacije ili je ona samo tvoje sredstvo za izražavanje dubljih tema i problema?

Bila sam ja uvek mali buntovnik, ali nikad nisam sa namerom išla da provociram. Ja sam ovde mogla mnogo eksplicitnije stvari da pokažem, ali sam znala gde bi to potencijalno moglo da vodi. Živim dosta dobar život za sebe ali sam morala dosta moje roditelje da naviknem na sve to što radim. Zašto ne slikaš nešto ovako, zasto slikaš to? Bla bla, slikaj…

Cveće?

Da, bukvalno su mi to jednom rekli. Jako je mala granica šta je umetnost a šta je provokacija, jedno raste sa drugim. Za mene umetnost isto može da bude fotograisanje cveća. Robert Mapplethorpe je šezdesetih i sedamdesetih stvarno vrhunski i slikao cveće i onda sam u fazonu – tebra čak i to može da bude dirljivo na jedan način, a može i da bude perverzno čak i cveće. Ne mora to da ima neki sad veliki značaj, ali jednostavno da se ti, ostavi neki utisak, nebitno da li lep ili ružan, da uradi nešto sa tvojim emocijama.

A šta je za tebe lepo, a šta ružno?

Nekako sve to što ima dušu mi je lepo, a sve što nema nije, malo je kompleksno za objasniti.

Hajde da kažemo moderne zgrade – za mene to nema dušu, možda će je imati za 200 godina, ali sve to što dolazi iz teškog kapitalizma je meni nekako… znaš.

Ja volim da gledam lica, takva kakva su, šta ti je mana, jer meni će baš ta mana da bude lepa, da li je neki krivi zub, ožiljak, možda malo preveliki nos… To je meni lepo.

A sta ti je kič?

Možda bi, na primer, neko pomislio da je Demušev stan kič, ali ja kada sam prvi put ušla, ili kada sam dovela prijatelje kod njega, svi smo ostali fascinirani koliko duše ima u toj kućici –to je za mene  prelepo i isijava neku nerealnu energiju.. Ti si uspeo druže moj da izvučeš u najgoroj situaciji nesto najlepše, sa toliko ljubavi.

Demuš u svom stanu, jedna od fotografija sa izložbe „Jedan je život“Maša Stanić

Da li je tvoje viđenje stvarnosti koje prenosiš na fotografiju refleksija tvoje unutrašnje percepcije ili način na koji ti umetnost pomaže da pobegneš od realnosti?

Mislim da je i jedno i drugo na neki način. Zato što ima jedna vrsta te moje fotografije da sam slikala iz tog nekog dešavanja. Desi se neka žurka ili neke lude stvari . Jako je povezano sa mnom privatno. Pokušavam često da izađem iz tih nekih normi, ali je jako povezano isto sa tim šta hoću da izbacim iz sebe.

Kako ti gledas na komercijalnu fotografiju?

I ja se bavim komercijalnim radovima, pošto na kraju dana i živim od toga, i nikad ne bih odbila posao koji je jako dobro plaćen u Nemačkoj i Austriji samo da bih izgurala neki svoj princip.

Da li ima mesta za umetnost u komercijalnoj fotografiji?

Ima ako nađeš.

Postoji jedan hotel malo van Beča, njiov restoran ima Mišlenove zvezde i hotel šuri, a svaka soba drugačije izgleda, baš je fenomenalan i puno umetničkih dela vise u hotelu. Oni su mene pitali da urade projekat sa mnom i ja kao šta ste mislili a oni su mi rekli “radi šta hoćeš”, Govorim im, nemojte to da mi kažete, jer ako je stvarno “radi šta hoćeš”, ja ću pustiti mašti na volju i vi nećete da koristite te slike. I na kraju nije bilo ništa. Čak i verujem da su se njima slike jako svidele, ali su se uplašili, i shvatila sam da je tačno ono što sam rekla, da ti meni kažes nema smernice…. nemoj brate, kaži mi bolje smernice i ja ću po tome nekako da se ograničim, ali za mene nema granica!

Svio te opisuju kao autentičnu, drugačiju, alternativnu. Kako bi se ti opisala?

Mislim da sam u suštini, na neki svoj način. konzervativna, što drugi ljudi nikad ne bi videli i da imam svoje neke konzervative u sebi koje probam. Isto tako je i sa fotografijom, a umem da budem i control freak.

Na koju izlozbu, predstavu i koncert treba da odemo barem jednom?

Bitter Sweet Symphony– all time favorite pesma i The Boss i film Amore perros (španski film), tužan je, sladak je više je negativan nego što je pozitivan, ali me je dirnuo.  Obožavam Charlie & the Chocolate Factory sa Džonijem Depom, kad sam tužna, u pmsu… ali to nekako ide uz moj rad.

Obavezno pogledati predstave Flo Holizer i idite na koncerte gde ne znate muzičara to je meni najinteresantnije, znači uvek manji konceri i od ljudi koje ne znaš.

Ne mogu da se setim ni jedne izložbe, na brzaka.

Onda izložba Maše Stanić “Jedan je život”.