Rekonstrukcija lica, rekonstrukcija duše: Kako se škole u svetu „oporavljaju“ od masovnih pucnjava?

Nakon što je trećeg maja Srbiju u neverici ostavila tragedija masovnog ubistva u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, usledilo je procenjivanje toga da li je reakcija „sistema koji nije zakazao“ bila adekvatna. Srbija od tada svake nedelje izlazi na masovne porteste „protiv nasilja“, a kao jedan od prvih zahteva (i jedini ispunjen) istaknuta je ostavka ministra prosvete. Utisak  je da je ostavkom ministra i sve ostalo ostavljeno nedovršenim u procesu rekonstrukcije škole i društva nakon masovnog ubistva.

Ipak, u četvrtak, 6. jula, objavljeno je da je rekonstrukcija škole započeta.

Od samog početka, sporan je bio povratak đaka na nastavu i, recimo, za mnoge haotičan plan da ko želi i jeste spreman – krene ponovo u školu, a ko nije, da mu ne slede sankcije. Premda je ovaj potez viđen kao konfuzan, u SAD koje iza sebe imaju dugu istoriju masovnih pucnjava u školama  – to je viđena praksa.

Stručnjaci ocenjuju da je važno da se o merama za svaku školu odlučuje lokalno, ali i da one ne treba aa čine da se mesto samo prividno izgleda bezbednije

Nadalje, simptomatična je bila i sreda – dan povratka na mesto traume. Baš sedam dana nakon tragedije, odlučeno je da đaci mogu nazad. Neki su sredu nalazili simbolom onog dana kada je stalo sve, postavljajući logično pitanje – a što ne ponedeljak (kao i svi počeci)? Mišljenja onih koji su govorili da je nedelju dana prekratko vreme za povratak možda su bila varka, jer stručnjaci iz tragedijom iskusne Amerike ocenjuju da je najbolja strategija što brži povratak u klupe. Kao objašenjenje u prilog tome naveli su da je jedan od najboljih načina da se smanji uticaj takve traume upravo uspostavljanje prirodnog sistema socijalne podrške za učenike i učitelje.

No, neke škole ne „staju na noge“ tako brzo, već neko vreme bivaju zatvorene, a osnovni razlog za to jeste što lokacija odmah i automatski postaje mesto zločina, te zgradu stavlja pod kontrolu lokalnih organa za sprovođenje zakona. To je Ribnikar.

Zato je započeta rekonstrukcija.

Ribnikar je triger čija se duša – kao i duša Beograda i srpskog društva – zauvek promenilo 3. maja, a devet sreda kasnije, započeta je promena lica. Škola se neće rušiti, deo će biti preuređen, kako radovi ne bi sačekali 1. septembar. Govori se i o rekonstrukciji čitave škole, ali ništa od toga nije dovoljno transparentno objavljeno. Predviđa se i formiranje memorijalnog centra za koji će završnu reč, kako je rečeno, dati roditelji nastradale dece.

Sreću se sumnje i razmišljanje o tome – da li je moglo drugačije?

Da li je rušenje bilo najbolje rešenje?

A kako su to rešavali drugi?

ISKUSTVO SAD

Ako u obzir uzmemo najčešće korišćenu definiciju masovne pucnjave, kao incidenta u kojem četiri ili više osoba ubije jedna (ili ponekad i više) počinilaca, studije su otkrile da deca i tinejdžeri (pojedinci mlađi od 18 godina) čine iznenađujuće visok procenat žrtava poginulih u ovakvim tragedijama. Tome svedoče upravo masovne pucnjave u školama, naročito viđene u SAD. Tamo su u 2019. godini, deca činila 22% stanovništva i činila su približno 25% žrtava u svim masovnim pucnjavama.

Škole bi trebalo da predstavljaju najsigurnija mesta za decu, jer – to je okruženje u kome ona treba da se osećaju bezbedno kako bi bilo uslova za rast i učenje. Kada dođe do pucnjave na takvom mestu, šeta može ići dalje od samih žrtava. Zašto? Tada se pretpostavka o bezbednosti razbija, a mentalno i emocionalno zdravlje učenika izloženih nasilju postaje ugroženo. Postoji mnogo mogućih intervencija za sprečavanje ovih napada, ali i onda kada do njih dođe.

Ministarstvo pravde SAD 2020. godine je uložilo više od 87 miliona dolara za jačanje bezbednosti u školama, podršku onima koji prve odgovore koji stignu na mesto pucnjave u školi ili drugog nasilnog incidenta i sprovođenje istraživanja o bezbednosti u školi.

U SAD, kako su izjavili iz Centra za prevenciju nasilja pri Dečjoj bolnici u Filadelfiji, škole u kojima su se događala masovna ubistva bile su potpuno ztvarane ili renovirane (bitno je da po povratku u školu nema vidljivih tragova nasilja).

I tamo su viđene prakse okončanja školske godine pre predviđenog  roka, kao što je to bio slučaj u jednoj osnovnojo školi 2022. godine, kada je nastradalo 19 učenika i dva nastavnika. Tada je predsednik Džo Bajden izjavio da će „gledati da se ta škola sruši i izgradi nova“.

„Sandy Hook“ osnovna škola

Američka škola u kojoj je prilikom masovne pucnjave odneto 26 života (od toga 20 dece uzrasta šest godina i šest odraslih osoba) – Sandy Hook Elementary School – srušena je nakon tragedije. Četiri godine nakon masakra, novoizgrađena osnovna škola otvorena je za učenike – uključujući učenike četvrtog razreda koji su bili u vrtiću tokom krvoprolića.

„Columbine“ srednja škola

Škola koja je u masovnoj pucnjavi imala 13 žrtava (12 učenika i nastavnik) bila je zatvorena do kraja školske godine. Četiri meseca kasnije, na početku nove školske godine, veći deo škole je ponovo otvoren – osim biblioteke, gde je sproveden najveći deo masovnog zločina. Srušena je i zamenjena novoizgrađenom školskom bibliotekom, pod nazivom Biblioteka Nade.

„Marjory Stoneman Douglas“ srednja škola

U ovoj srednjoj školi u masakru je na Dan zaljubljenih stradalo 17 osoba (14 učenika i 3 zaposlena u osoblju), a rad je nastavljen dve nedelje kasnije. Međutim, školska zgrada, gde je većina žrtava ubijena, bila je zatvorena trakom za hitne slučajeve sa pokrivenim prozorima. Nova zgrada je kasnije zamenila privremene učionice koje su učenici koristili nakon tragedije.

Manje-više, sled je sledeći: kratko zatvaranje škole, memorijalna manifestacija za dobrodošlicu učenicima i njihovim porodicama, a zatim pojačane mere bezbednosti tokom letnjeg raspusta učenika.

Primera radi, škola je nakon tragedije pojačala sigurnost povećanjem broja sigurnosnih kamera (52) koje nije imala pre, a posetioci su od tad mogli da uđu samo kroz jedan ulaz, gde ih na vratima prati video interfon sistem. Stručnjaci ocenjuju da je važno da se o merama za svaku školu odlučuje lokalno, ali i da one ne treba aa čine da se mesto samo prividno izgleda bezbednije. Upozoravaju da se ne instaliraju skupe tehnologije bez pratnje potrebnih kadrova i politika koje bi takav korak učinile i praktično bezbednijim, bez stvaranja lažnog osećaja sigurnosti.

„Santa Fe“ srednja škola

U školi u kojoj je stradalo deset ljudi (osam đaka i dva nastavnika) na ulaznim vratima povratnici su dočekani sa detektorima metala i sigurnosnim vratima od neprobojnog stakla, a svaka učionica je imala i „panik dugme“ za aktiviranje alarma. U hodnicima je bilo mnogo više policajaca nego pre.

Jedanaest dana nakon pucnjave, studenti i njihovi roditelji su dočekani nazad u kampus uz komemoraciju u čast preminulih, nakon čega su se učenici vratili na čas (učionice pogođene pucnjavom bile su zatvorene novoizgrađenim zidovima.)

NZS

Ako postoji nešto zajedničko u tome kako škole reaguju na pucnjavu, to je jačanje bezbednosti. Kada se učenici vrate u školu odmah nakon tragedije, bezbednost je najbitnija. Često škole pojačavaju prisustvo službenika obezbeđenja i roditelja volontera, a pošto često imaju veći broj ulaza i izlaza, prema objašnjenju stručnjaka, zaključava se više vrata kako bi se ograničile moguće tačke ulaska uljeza.

Mnoge škole planiraju svoju bezbednosnu strategiju u dve faze: prvo smisle šta da rade do kraja tekuće školske godine, a onda šta će raditi trajno. U oba slučaja, neke dodatne mere bezbednosti se ponavljaju, kao što je povećanje broja službenika za školske resurse (SRO) – policajaca dodeljenih da patroliraju školom sa punim radnim vremenom.

Jedan od, prema stručnjacima, ključnih elemenata u dobrom ponovnom otvaranju škole, jeste priznanje od strane školskih administratora da se stvari neće „vratiti u normalu“ još dugo, možda čak i nikada – i da će biti dana kada će se izostanak nastradalih osećati među učenicima.

Bezbednost je, zaključuju stručnjaci, ključna za povratak onome što je činilo dušu jedne škole i to je mnogo važnije od promene njenog lica. Ipak, bez promene lica, kao prvog koraka, taj je proces znatno teži.