Međunarodni dan Crvenog krsta i Crvenog polumeseca – istorija najvećeg humanitarnog pokreta

Godine 1859. krajem juna, švajcarski trgovac Anri Dinan sasvim slučajno se zatekao u malom mestu Solferino na severu Italije upravo u danu kad se odigrala najkrvavija bitka na evropskom tlu još od Vaterloa. Bio je to sukob između austrougarske i italijansko-francuske vojske. Nakon borbe prsa u prsa po poljima koja su bila poprište bitke, ostalo je preko 40000 ranjenika, umirućih ili već mrtvih vojnika. Dinan je bio svedok teškog stradanja i zbog užasa koji je video nije mogao da ostane po strani, priskočio je u pomoć. Davao je vodu pogođenim vojnicima, zapisivao je njihove poruke koje je trebalo poslati porodici i voljenima, previjao je rane, sam je nabavljao hranu i medicinski materijal, i plaćao iz svog džepa.

Poraženi austrijski vojnici trpeli su ljutnju domaćeg stanovništva koje je rado pomagalo svojim zaštitnicima i pobednicima, a bilo veoma grubo prema neprijatelju. Austrijski vojnici su ostavljani da preminu u krvi i teškoj patnji. Tada je Dinan povikao: Tutti fratelli! (Svi smo braća!) i pozvao volontere da pomažu ranjenima i bolesnima bez obzira na boju uniforme. Mada se to nikada ranije nije dogodilo, ovaj je poziv na nepristrasnost i jedinstvo uspeo. Tako je Dinanov potez doveo do prve organizovane pomoći u svetu. Svi ranjenici bili su smešteni u crkve i kuće meštana i tu su u narednim danima zbrinjavani i lečeni. I hirurzi su vršili operacije (mahom amputacije) svima bez obzira na to jesu li pripadali jednoj ili drugoj vojsci.

Mučen užasnim scenama koje je poneo iz Italije, Dinan je stigavši u domovinu napisao knjigu „Sećanje na Solferino“ gde je do pojedinosti opisivao tragediju kojoj je prisustvovao. „Ovo je borba prsa u prsa, žestoka, zastrašujuća: Austrijanci i saveznici gaze jedni druge, ubijaju se uzajamno preko okrvavljenih leševa, tuku se kundacima, razbijaju lobanje, zamahuju sabljama ili bajonetima; više nema zaklona, ovo je klanica, borba podivljalih zveri, razgoropađenih i pijanih od krvi. Ranjeni se sami brane do zadnjeg časa, onaj koji više nema oružje hvata za grlo svog protivnika i kida ga zubima“, pisao je Dinan. Ali u knjizi objavljenoj tri godine nakon krvavog sukoba, autor i svedok nije samo doneo tok borbe, slike vojnika koji su izgubivši municiju bili spremni da se bore rukama sa neprijateljem, da im zube zarivaju u telo ili da im kamenjem lome lobanje, već je izložio i predlog da se stvore društva koja bi pomagala ranjenicima u ratu a u miru spremala volontere za pružanje pomoći povređenima tokom sukoba. „Zar nije bilo načina da se u vreme mira i spokoja formiraju društva pomoćičiji će cilj biti da za vreme rata brigu o ranjenima vode dobrovoljci, revnosni, spremni da se žrtvuju i unapred osposobljeni za takva dela?… Društva ovog tipa, jednom osnovana i postojana, prirodno će ostati bez aktivnosti u vremenu mira, ali će u potpunosti biti organizovana za slučaj rata: ona će morati ne samo da steknu naklonost vlasti u zemlji u kojoj su stvorena, već će morati, u slučaju rata, da od suverena zaraćenih moćnika izdejstvuju dozvole i olakšice radi uspešnog sprovođenja njihovih zadataka“, stoji u knjizi.

Ideja o organizovanju društava volontera navedena u „Sećanju na Solferino“ polako dobija mogućnost da se ostvari. Godine 1863. u februaru, sastaju se jedan general, jedan pravnik, jedan lekar, jedan hirurg i Dinan u Ženevi. Tada oni osnivaju neslužbeni komitet  i pokreću inicijativu da bolnice, saniteti, ranjenici i dobrovoljci koji pružaju pomoć dobiju status neutralnosti i nepovredivosti. Takođe, kao simbol zaštite biraju crveni krst na beloj podlozi, u čast Švajcarskoj čija je zastava nosila isti amblem samo u obrnutom rasporedu boja osnove i znaka.

U oktobru iste godine održana je prva konferencija, a već naredne godine na konferenciji u Ženevi usvaja se Konvencija za poboljšanje položaja ranjenih vojnika u vojskama u ratu. Komitet petorice konstituiše se u Međunarodni komitet za pomoć ranjenim vojnicima, a 1875. preimenuje se u Međunarodni komitet crvenog krsta. Broj nacionalnih društava raste u vremenu koje sledi.

Budući da su islamske zemlje imale problem sa znakom crvenog krsta, misleći da je on verski simbol, na njihovu inicijativu, kao ravnopravan, usvaja se 1929. godine znak crvenog polumeseca. Tako Međunarodni komitet ponovo menja ime u Međunarodni komitet crvenog krsta i crvenog polumeseca. Pod ovim imenom, on deluje i danas. Istom prilikom, priznat je i znak crvenog lava i sunca koji se ne koristi otkako je Islamska Republika Iran od njega odustala u korist znaka crvenog polumeseca.

Godine 1949, 12. avgusta, ratifikovane su četiri ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata. Prva se odnosi na poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim sukobima u ratu, Druga na poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru, Treća na postupanje sa ratnim zarobljenicima, Četvrta na zaštitu građanskih lica za vreme rata.

Međunarodni pokret vodi računa i o miru. U Beogradu je 1975. godine održana prva svetska konferencija o miru koji se vidi kao razvoj prijateljskih odnosa i saradnje među državama i narodima u ime povećanja opšte bezbednosti u svetu.

Dok je sudbina Međunarodnog pokreta imala uzlaznu putanju, idejni tvorac i osnivač Crvenog krsta Andre Dinan pada u zaborav. Skoro bez novca i sada već star, on dolazi u bolnicu u Hajdenu na severoistoku Švajcarske gde ostaje dvadeset godina. Pažnju javnosti na njega skreće novinar Georg Baumberger koji ga pronalazi u Hajdenu.

Ponovo prepoznat kao veliki dobrotvor i borac za bolji svet, Dinan dobija prvu Nobelovu nagradu za mir 1901. godine. Sav novac on daje u humanitarne svrhe.

Na inicijativu doktora Vladana Đorđevića, vojnog lekara, u Kneževini Srbije osniva se 1876. Srpsko društvo Crvenog krsta, koje je danas poznato pod imenom Crveni krst Srbije. Iste godine ono je međunarodno priznato, a Kneževina Srbije pristupila je Ženevskoj konvenciji.

Međunarodni dan Crvenog krsta i Crvenog polumeseca obeležava se svake godine 8. maja na dan rođenja velikog filantropa Anrija Dinana. Takođe, svake godine Međunarodni dan Crvenog krsta i Crvenog polumeseca ima slogan kojim usmerava aktivnosti svojih volontera i zaposlenih. Ove godine geslo glasi: Sve što činimo, činimo od srca. Namera je da se pažnja usmeri na odnos koji volonteri i zaposleni ostvaruju sa građanima čineći sve da im prema Osnovnim principima pruže pomoć i utehu kad su im oni potrebni, da slave dobročinstvo i dobrovoljnost nudeći zaštitu svima bez razlike.