Filmom Megalopolis, tom bajkom o arhitekti koji prkosi vremenu i, razoren preranom smrću svoje supruge, pokušava da izgradi grad budućnosti, Fransis Ford Kopola vratio se na veliku scenu i na neki način obeležio filmsku 2024. godinu.
Ljubitelje Kopolinih filmova, piše Gardijan, Megalopolis bi mogao da „vrati“ u još jednu bajku o čoveku (ili je možda bolje reći stvorenju?) koji prkosi vremenu i pati zbog smrti svoje drage; bajku o Stokerovom Drakuli.
Vinona Rajder bila je ta koja je Kopoli uopšte i donela ideju o adaptaciji Stokerovog čuvenog romana, u znak izvinjenja jer je naglo napustila treći deo Kuma (na njeno mesto je onda upala Kopolina ćerka Sofija).
Kopolina interpretacija romana krvožednog grofa (kog igra maestralni Geri Oldman) oslikava kao tragičnog heroja koji je – odričući se Boga nakon što je seznao da mu se žena ubila uverena da je poginuo na ratištu – osuđen na prokletstvo večnog vampirskog života. Tek u 19. veku Drakula igrom slučaja otkriva da u Londonu postoji žena potpuno nalik njegovoj nikad prežaljenoj ljubavi.
Kopola je, piše Gardijan, prilikom snimanja Drakule koristio tehnike s početka veka, držeći se praktičnih, jednostavnik efekata, i zbog toga je stvorio jedan od vizuelno najupečatljivijih filmova svih vremena. Poznato je da je uoči filma raskantao čitavo svoje odeljenje za specijalne efekte, zbog toga što je ono insistiralo na korišćenju CGI-a iz 90-ih, i ostao dosledan sebi.
Njegova posvećenost karnevalskoj viziji evidentna je u svakom segmentu filma. U načinu snimanja, produkciji, kostimima, šminki. Posebnu pažnju treba posvetiti gonzo geniju Eiko Išioke, čiji su kostimi nagrađeni Oskarom sami po sebi kompletna scenografija.
Kopolin Drakula čista je demonstracija veštine. Film je prepun suprotstavljenih umetničkih uticaja od slikara Gustava Klimta i Jana Toropa, do filmskih stvaralaca kao što su Marija Bave i F. V. Murnaua.
Objavljen tokom 90-ih, u trenutku kada je talas erotskih trilera bio na vrhuncu, Kopolin orgijastični vizuelni prikazi, piše Gardijan, ekshumiraju potisnutu seksualnost viktorijanske ere. Za razliku od Stokerovog romana, ženski likovi u filmu naprosto žude za Drakulom, a kada ih on najzad ujede, one ostaju zarobljene u paklenom raskoraku između agonije i ekstaze.
„Prešao sam okeane vremena kako bih te pronašao“, kaže Drakula Mini, reinkarnaciji njegove izgubljene ljubavi, i to se smatra jednim od najpoznatijih citata u filmu. Oslikavajući portret grofa Drakule, Kopola zapravo oslikava sopstveni portret, portret reditelja rastrganog silama ljubavi i straha, čoveka koji pokušava da oživi svoju prošlost ne bi li preuzeo kontrolu nad sadašnjošću.
Izgubljena ljubav i izgubljeno vreme, to su teme koje su dominirale u Kopolinim kasnijim ostvarenjima. U filmovima kao što su One from the Heart, Gardens of Stone i Jack (svaki objavljen nakon njegovih remek-dela iz 70-ih), Kopola je na filmskom platnu raščačkao i raskopao sve svoje lične tragedije: i vanbračne veze, i smrt svog najstarijeg sina, i suočavanje sa smrtnošću.
Zadovoljstvo i bol su za Kopolu uvek bili isprepleteni – i Drakula je krunski dokaz toga.
Tagovi
