Počelo je kao nada mnoštvu da su bajke moguće (zbog čega su mnogima zasuzile oči), da ljubav može da pobedi i tradiciju, i predrasude, i sve prepreke, i da će princ i obična devojka živeti srećno zauvek. Onda je usledio krvav rat s tabloidima, botovima koji su slali preteća pisma novopečenoj princezi, sukobi s dvorskim službenicima i kreatorima Firminog načina života i imidža, pa i sa samom britanskom kraljevskom porodicom – do pobune i teatralnog odstupanja od dužnosti, odlaskom u miran život u Americi.
Netfliksov dokumentarac „Hari i Megan“, odlagan zbog smrti kraljice Elizabete II, od objavljivanja dostigao je vrtoglave razmere gledanosti. Trebalo je da to bude „njihova istina“ koju im „nisu dozvolili da je ranije ispričaju“, kako je u epizodi objasnila Megan, ali prerastao je u medijsku histeriju. Ne samo zbog „klikbejtova“ već i, kako je shvaćeno, napada na istoriju, kraljevsku porodicu, osećanja i sećanja javnosti. Krenulo se u odbranu monarhije.
„Bilo je očekivano da će dokumentarna serija ‘Harry and Meghan’ izazvati reakcije i pre nego što se pojavio i prvi trejler“, analizira za Nedeljnik autorka i novinarka Duška Jovanić. „Netfliksova produkcija je bukvalno pretila medijskom atomskom bombom, tektonskim poremećajima, ili makar vremenskim nepogodama, koje će izazvati ispovedni video ‘zlatnog’ para, kome je ‘firma’ u kojoj su odbili da rade, sve to smestila.“
Kulturolog i analitičar medija dr Maja Vukadinović kaže da „kada ozbiljni mediji počnu da analiziraju dokumentarnu seriju o odbeglim članovima najpoznatije kraljevske porodice, onda nam to najviše govori u kom pravcu se razvija medijska sfera i koje su potrebe publike“. Svet je postao velika ispovedaonica, a Megan i Hari su po svemu netipični. Njihova životna priča ima ogroman dramski potencijal (u tom smislu, potencijalni igrani film ne bi bio iznenađenje). „Oni su buntovnici koji su rekli ’ne’ kraljevskom dvoru, odrekli se privilegija da bi bili slobodni, predstavljaju se kao žrtve: slavni, bogati, kraljevske krvi – a nesrećni. Publika obožava takve priče“, ističe Maja Vukadinović i nastavlja: „Drugo, tajming za serijal je idealan jer u godini kada je preminula kraljica, britanska Kruna je u fokusu javnosti. Otuda toliko analiza i reakcija. Takođe, u toj porodici bilo je sasvim dovoljno (novijih i starijih) skandala da ima mnogo prostora za svakojake uglove, kontekste, razmatranja… Na kraju, nema više mnogo velikih melodrama koje će interesovati celu planetu i srceparajućih priča koje imaju toliko interesantnih ’začina’ kao ova. Venčanje Dženifer Lopez i Bena Afleka, na primer, uz sav holivudski glamur, jeste dosadna priča u poređenju sa ’megzitom’.“
Melodramatična je priča o neprihvatanju holivudske glumice crnačkog porekla svakako je odškrinula vrata života u zlatnom kavezu.
„Svima je i više nego dobro poznato da je biti deo britanske kraljevske porodice konkretan i ‘krvav’ posao koji zahteva, sportskim jezikom rečeno, ozbiljne visinske i protokolarne pripreme“, ističe Duška Jovanić. „Tako da je zaista reč o firmi, a ne darežljivoj familiji koja ima razumevanja i za zločestu decu. U slučaju Harija i Megan, prema kojima je kraljica Elizabeta zaista bila blagonaklona, stvari su se otele kontroli, iako je ona, naviknuta na dvorske skandale tokom čitave burne istorije britanske monarhije, učinila sve da se svađe reše u kući, pa bila ona i Bakingemska palata, a ne na TV ekranu.“
U toj svađi, britanski mediji su se pak koncentrisali na „laži“ izgovorene u epizodama (npr. kako su se upoznali, da li je Megan dobila pomoć oko učenja kraljevskih dužnosti, o razlozima da njena sestričina ne bude na venčanju, pre svega rasizmu…), zgranuti načinom na koji je njihov princ – kojeg su voleli i žalili – pljunuo na kraljevstvo. Naravno, aludira se i na sam kvalitet priče o dobroj devojčici-aktivistkinji Megan i problematičnom princu koji se pokajao što je pijančio i nosio naci-uniformu.
„I kada smo konačno dobili priliku da pogledamo prva tri nastavka i zavirimo u intimni ljubić nevaljalog princa i ranije sklonog simpatičnim ispadima, i njegove sirote male princeze, umesto roletne, pali su nam kapci“, kaže novinarka i autorka Duška Jovanić.
„Barem meni, a sudeći po reakcijama, kritikama i analizama u engleskoj i svetskoj štampi od ‘Gardijana’ do ‘Njujork tajmsa’ i dobrom delu javnog mnjenja.
Da ne govorim o fanatičnim konzumentima društvenih mreža, kojima cela ta šablonska priča jednostavno nije legla tamo gde treba. Umesto hladne osvete, servirali su nam toplu limunadu.
Takve otužne romantične komedije se ne snimaju još otkako je Meg Rajan otišla u zasluženu penziju.
Hari i Megan su pokazali da su dosadni kao svaki kišni dan, a predstavili su se u najboljem svetlu. Ili im je to makar bila namera.“
Psiholog i psihoterapeut Marica Stijepović kaže da se „čini da su kritike serije ujedinjene u svom preziru prema načinu na koji je snimana, a neke su i surove prema Megan i Hariju, svojevrsnim izgnanicima iz kraljevske porodice: ’ne, nisu najveće žrtve u Ukrajini, ili žrtve od kovida, najveće žrtve su Megan Markl i princ Hari, dvoje površnih narcisa’“. „Ovo je dilema koja se može javiti i među psihoterapeutima: šta je zaista patnja, i šta je zaista trauma koju treba lečiti, a šta su takozvani ‘first world problems’?“, navodi Marica Stijepović.
Vojvoda i vojvotkinja u serijalu su direktno nazvali medije „produženom rukom kraljevske dinastije“ u „orkestriranom rijaliti šouu“, kako ga je nazvala Megan, ostavljajući gledaoce podeljene u besu.
„Nije iznenađujuće da su kritičari i javnost podeljeni, što sigurno nema veze samo s umetničkim kvalitetom serijala, već mnogo više sa suštinskim motivima aktera“, kaže Maja Vukadinović. „Megan i Hari jesu simpatični, ali dokumentarac je za njih pre svega dobar PR. Kao što čitava kraljevska porodica vekovima gradi sliku o sebi u javnosti – a onda se pojave Volis Simpson, princeza Dajana ili sada Megan i Hari da je sruše – tako i ovaj mladi par koji ‘jedini zna celu istinu’ zapravo i kroz dokumentarac komunicira s javnošću da bi se predstavio u određenom svetlu.“
„Ako se govori o dva tabora, dugo sam bila na strani ko bajagi nesnađene Megan, jer se razume u modu i ima stila, ali, ispostaviće se, ne i ‘štofa’ za novu ulogu, a Hari mi je, kao svaki buntovnik s razlogom, koji pomera granice tako što ih prelazi, bio totalno cool“, ističe Duška Jovanić i nastavlja: „Kamera je pak opaka igračka, a oni su baš loši glumci, kojima retko ko može da veruje. Čak i kada on izgovara zaista emotivne reči o majci. Na sve to, Megan se žestoko opekla u pokušaju da bude slatka stand up komičarka.
Na stranu čak i vešta montaža atrakcija i korišćenje arhivskog materijala uznemirujućeg sadržaja, u odnosu na od naroda obožavanu Ledi Dajanu kojoj je Netflix pribegao u nedostatku dokaza, ali njih dvoje kao da su zaboravili na porodičnu istoriju kada je kraljevski kavez drmala princeza Margaret svojim raskalašnim životom, princ Endru predatorskim ponašanjem, dok Čarlsove i Kamiline eksplicite lascivne snimke ’tamponskih’ telefonskih razgovora je pleonazam i spominjati.
Svoju ulogu najbolje je igrala kraljica Elizabeta, krunisana kao vrlo mlada devojka, i držala se čvrsto te role u dvorskom teatru do poslednjeg dana života, dok je na smrt bolesna od raka, što je bila strogo čuvana tajna, pred susret s novom premijerkom razmišljala da obuče suknju od ’tartana’.“
Marica Stijepović podseća da „u nekim trenucima serijala, princ Hari deluje ranjivo i autentično“. „Recimo, kada upoređuje Megan sa svojom majkom; da ima istu saosećajnost, toplinu, da mu je važno da zaštiti svoju porodicu, da ne dozvoli da njegova žena završi kao Dajana, a – neizgovoreno – da njegova deca završe kao on. Princ Hari je ultimativno ‘ranjeno dete’ zapadne kulture; kada je princeza Dajana poginula, malo ko se nije odmah setio da je iza sebe ostavila dvoje dece, koja su hrabro koračala za njenim kovčegom, praćena samo hladnjikavim ocem i dostojanstvenim ujakom. Ko ih je, pitali smo se, zagrlio i obrisao im suze? Sigurno nije Kraljica Majka. Stoga, jedan deo serije, naročito onaj koji se odnosi na Harijev odnos sa majkom i preispitivanje takozvane patnje privilegovanosti, deluje kao autentičan pokušaj da se on izbori sa transgeneracijskim traumama, i nosi priču o autentičnosti sa kojom svi možemo da se povežemo, barem donekle. To je onaj deo koji možda i najbolje komunicira sa publikom, ukazujući na nezadovoljene psihološke potrebe čak i članova kraljevske porodice – na to koliko malo autonomije i nezavisnosti imaju, u biranju sopstvene budućnosti, pa čak i načina provođenja slobodnog vremena i hobija, u načinu tugovanja. Prvom nasledniku potrebno je čak i odobrenje kraljice kako bi sklopio brak (zbog čega će Harijevom ocu trebati više decenija kako bi ozvaničio vezu sa ženom koju voli).“
I ono što se pompezno najavljuje u trejlerima za završne tri epizode, Hari optužuje da su Megan i on „bili žrtve institucionalnog gaslajtinga“, da „su lagali da zaštite mog brata“, što najavljuje ogromnu gledanost.
„Mediji su danas najviše zainteresovani za ono što izaziva neku vrstu šoka, za ono što odstupa od uobičajenog“, ističe Maja Vukadinović. „To donosi klikove i rejting. Zašto se niko ne bavi švedskom kraljevskom porodicom? Nisu srećne porodice, pa ni kraljevske, medijska tema, već ono što izaziva snažne i protivurečne reakcije. Kada su građani s toliko strana bombardovani mnogobrojnim sadržajima, a pažnja je prekratka, većina medija se rukovodi logikom da interesovanje izaziva samo ono što udara u stomak. Sve jeste počelo s princezom Dajanom i tabloidima, a ovo što danas živimo je rijaliti uživo koji se prenosi na društvenim mrežama.“
Privilegovanost dolazi sa cenom; potrebno je zaboraviti na svoje potrebe i želje i brišu se sve granice između članova porodice, nastavlja psiholog Marica Stijepović. „S jedne strane iritira nas kada se bogati ljudi sa privilegijama žale da su istraumirani; s druge strane, želimo da vidimo pukotine u oklopu savršenstva koji se tako brižljivo neguje. Serija nam ovo pruža samo na kašičicu, balansirajući zapravo ona ’dva šešira’ koje Hari pominje na majčinoj sahrani: sinova koji žele da plaču i kraljevski šešir koji teži savršenstvu i nepokazivanju osećanja.
U kontekstu kraljevske porodice, pokazivanje emocija je čista ekskluziva, a priča o Hariju i Megan kao da nudi obećanje da bismo mogli da steknemo uvid u to na koji način najbogatiji i najprivilegovaniji plaču kada nisu pod kraljevskim šeširom. Hari je čak govorio o svojoj borbi sa tugovanjem, što je teško i muškarcima koji ne pripadaju kraljevskoj porodici, kao i o odlascima na psihoterapiju. Takođe, svi volimo priče o onima koji odlučuju da prekinu bolne porodične obrasce koji se prenose iz generacije u generaciju. No, uprkos želji da se skine kraljevski šešir i da se pobegne od paparaca, par ima – opet citat iz kritike – ’patološku želju da dokumentuju svaki aspekat svoga života’; ’nakon što su se oslobodili Bakingemske palate, i dalje su samo objekti’.“
„Ponašanje Harija i Megan u ovom kontekstu nemoguće je razdvojiti od onoga što nazivamo „duhom vremena“ – i mnogo manje popularni ljudi i parovi na Instagramu skloni su da fabrikuju svoju svakodnevicu i pretvaraju svoje živote u rijalitije“, navodi Marica Stijepović. „Međutim, ono što je zanimljivo sa psihološke strane je njihova nemogućnost da se zaista sklone od reflektora, iako insistiraju na tome da upravo to žele. Stoga je pitanje da li je Harijevo preispitivanje na Netfliksu (između ušećerenih fotografija i slika savršene porodice i savršene ljubavi) deo ’razbijanja ciklusa’ ili samo recikliranje starih obrazaca, sve sa borbom protiv rasizma u kojoj je Harijeva majka tako bolno poražena.“
Sve se odigravalo u „orkestriranom rijaliti šouu“, kako ga je nazvala Megan.
„Kada sam pre dvadesetak godina uređivala jedan licencni nedeljnik o poznatima, prvo što mi je palo na pamet bilo je da ukinem rubriku ’Sa kraljevskih dvorova’, ubeđena da to više nikoga ne zanima“, kaže Duška Jovanić. „Uverila sam se da nije baš tako, ali Hari i Megan se ovim (ne)slavnim pokušajem izgleda tržišno dokazuju i preporučuju za rijaliti žanr. Ma koliko sledeći nastavak najavljuje javni napad na princa Vilijama i ostale članove porodice koji su primenjivali surove metode manipulacije, teško je oteti se utisku da ova tužna bajka klizi prema basni u kojoj su njih dvoje ‘bačeni vukovima’. Na dvoru se zasada prave kao da se ništa od ovog nije desilo i da seriju nisu gledali.“
