Objavljujemo prvi deo feljtona, izvoda iz memoara Vuka Draškovića „Ožiljci života“, koja za nekoliko dana izlazi iz štampe, u izdanju Lagune. Prvi deo je objavljen u Nedeljniku br. 555, a u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 15. septembra čitajte sećanje Vuka Draškovića na razgovore sa Miloševićem. Tekst možete da čitate i u digitalnom formatu na Nstore.rs
***
Na samom početku 1990, kad sam zakoračio u političku arenu, imao sam četrdeset i tri godine i bio najčitaniji pisac u državi osuđenoj da umre u krvi i ruševinama. Deceniju celu predvodio sam otpor bezumlju, čiji je epicentar bio u Srbiji. Udario sam na Zlo, a Zlo na mene.
Ovako se završava nova knjiga Vuka Draškovića „Ožiljci života“, u izdanju Lagune.
Memoari jednog od najpoznatijih srpskih pisaca i političara, svedoka i učesnika prelomnih trenutaka novije istorije, svuda bi bili događaj prvog reda. Kako će proći u zemlji koju je zahvatila putinizacija, kako on sam definiše ovo u čemu danas živimo, ostaje da se vidi.
Ova praktično testamentarna knjiga, u kojoj se nalaze sve priče o njegovom odrastanju, razočaranju u komunističku Rusiju, novinarstvu, „Nožu“, nacionalizmu, počecima višestranačja u Srbiji, kontaktima sa najvažnijim liderima sveta, susretima sa Miloševićem, bombardovanju, Kosovu, atentatima, Ðinđiću, Vučiću… predstavlja istorijski izvor prvog reda i Nedeljnik će u narednim brojevima, uz dozvolu izdavača, objaviti najzanimljivije delove u nekoliko nastavaka.
U prvom prenosimo nekoliko najvažnijih delova o raspadu zemlje, za koji autor iskreno kaže da – „ni on nije bio nevin“.
Nisam želeo smrt Jugoslavije, ali nisam ni nevin
Kada sam 1990. poveo stranku Srpski pokret obnove i kandidovao se za predsednika Srbije, režim Slobodana Miloševića bio je u panici. „Nož“ im je postao glavno propagandno oružje protiv mene. Proglašen sam za „čoveka noža“!
Rukopis romana „Nož“, pre objavljivanja, dao sam na čitanje samo piscu Miodragu Bulatoviću Buletu.
„Maestralno, zagarantovana ti je NIN-ova, možda i Nobelova nagrada za književnost, ako prihvatiš samo jednu malu moju sugestiju“, rekao mi je.
„Koju sugestiju?“
„Da koljači budu četnici, a poklani muslimani… Umetnici pribegavaju lukavim podvalama. Kod Mirka Kovača ustaše ne pucaju u Srbe, nego u psa. Pisac je zasut pohvalama.“ Često ću se prisećati ovog Buletovog saveta kao nekog crnog proročanstva.
„Nož“ me je, nepripremljenog, gurnuo u veliku huku i buku, što je najčešće put u stradanje i nevolje. Gromovite i osvetničke reči pokuljale su iz mene.
Nisam želeo smrt Jugoslavije, ali nisam ni nevin. Doprinosio sam histeriji koja je podsticala ubistvo te države. Ne abolira me istina da sam verovao da je Jugoslavija večna, da je neprobojna i neuništiva, i da joj moje pakosti ne mogu naneti nikakvo zlo. Ne aboliraju me ni priznanje krivice niti naknadno kajanje.
On i na ekranu zrači zlom
Anatema bačena na mene zbog „Noža“ uvela me je u klub ondašnje disidentske elite u Beogradu. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Tanasije Mladenović, Žika Stojković, Danko Popović, Brana Crnčević, Milovan Ðilas, Ljubomir Tadić, Veselin Ðuretić, Matija Bećković, Vladimir Dedijer, Gojko Ðogo, Rastko Zakić, Slobodan Bobe Filimonović, Rajko Ðurđević, Miodrag Skulić…
Sastajali smo se i debatovali najčešće u antikvarnoj knjižari, preko puta zgrade SANU, i u stanu čuvenog profesora neuropsihijatrije Veselina Savića.
Sve je filovano doskočicama i crnim humorom.
– „Nemanjin mač, a ne krst nam je potreban…“ – „Hrvati nikada nisu imali državu, a znaju gde su joj granice. Mi smo uvek imali državu, a ne znamo joj granice…“ – „Dva moderna auto-puta su nam preko potrebna, od Sarajeva do Stambola i od Prištine do Tirane, oba jednosmerna…“
Profesora Savića smo u svom krugu zvali Ludi Vesko. Nije se ljutio.
Po izlasku Vojislava Šešelja iz zatvora u Zenici, profesor me je zamolio da ga dovedem u njegov stan da ga upozna. Doveo sam ga. Profesor se zagledao u njega, dugo ga skenirao. Za sve to vreme ispružena ruka njegovog gosta, ispružena da se rukuje, visila je u vazduhu. „Ti si, sine, jedna velika budala!“, rekao je profesor i odbio rukovanje.
Te večeri TV Dnevnik bio je posvećen Slobodanu Miloševiću, njegovom govoru Srbima u Kosovu Polju. Njegovom slavnom pokliču: „Niko ne sme da vas bije!“ Niko od nas, koji smo taj govor pratili u profesorovom stanu, nije skrivao oduševljenje novim voždom Srba i Srbije. Ludi Vesko je ćutao, ćutao, skenirao televizijski snimak govornika. Iznenada, počeo je da galami i da psuje.
„Majku vam komunističku i slepačku, zar ne vidite da je on moralni autista? Da ne razlikuje dobro od zla i da će nam, upamtite ovo, naneti najveće nesreće, ubeđen da nas usrećuje, apsolutno neosetljiv na pogibije i neslućene patnje miliona ljudi!“
„Upoznaj ga uživo, popričaj sa njim, pa onda sudi“, odgovorio sam.
„On i na ekranu zrači zlom“, rekao je profesor Savić…
Cepanje leopardove kože
U Srbiji su krajem 1989. i početkom 1990. osnivane prve stranke opozicije. Nisam ni pomišljao da i ja zagazim u te vode. Stranačka trka za vlast bila je daleko od mene. Mnogo je privlačnije bilo da ostanem svoj, samo svoj, slobodan i neukaljan. Da posmatram močvaru, da talasam perom, da žigošem i presuđujem, debatujem kod profesora Savića i u Milanovoj knjižari.
„Napisaću program, razmisliti o nazivu stranke, i ništa više od toga“, rekao sam. Srpske zemlje, proširena Slovenija i zbog ustaškog genocida nešto umanjena Hrvatska. Trojna federacija ili konfederacija. Srpske zemlje bi obuhvatale Srbiju sa njenim pokrajinama, Crnu Goru, Makedoniju, skoro svu Bosnu i Hercegovinu, Kninsku Krajinu u Hrvatskoj. Srpske zemlje da budu kraljevina, a i cela država, ako to prihvate Hrvati i Slovenci… To je bila i potka i osnova programa stranke kojoj predložih ime Srpska narodna obnova, u slavu Mihajla Pupina.
Još iste večeri pokajao sam se i uplašio svojih reči. Na religijsku leopardovu kožu, o kojoj sam govorio u zagrebačkom Startu (čuveni intervju napravio je Darko Hudelist, danas dopisnik Nedeljnika iz Zagreba, prim. prir.) i na novu etničku stvarnost u Jugoslaviji navukao sam magle mrtve prošlosti.
Želeo sam i nameravao da se udaljim. I da se vratim u svoju radnu sobu. Ali, ali… Širom Srbije zasut sam podrškom i oduševljenjem, što je prijalo mom samoljublju. Hvalile su me najglasnije hiljade i hiljade onih koji su u meni videli „velikog Srbina“, hrabrijeg i luđeg i od Slobodana Miloševića. Režimska propaganda me je rastrzala. Bio sam dimna zavesa za prepredeno lukavstvo i zle namere novog vožda Srba i Srbije. On se pripremao za rat, za smrti, za neslućeno zlo, a ja sam bio taj čijim je „monstruoznim namerama“ i hajkom na mene prikrivao svoje namere. Na meni su oštrili zube i prvaci opozicije u nastajanju.
Naročito sam bio kivan na ljude iz Demokratske stranke. Mnoge od njih smatrao sam svojim prijateljima. Kosta Čavoški, moj kolega sa Pravnog, prišao mi je u Domu omladine, gde se održavala nekakva njihova tribina, i zatražio da napustim salu! Nimalo slučajno, taj čovek, budući srpski akademik, i danas odapinje strele laži i mržnje u mene, a brani, ostrašćeno, Slobodana Miloševića i sve strašne zločine njegove kamarile.
Da li sam iskren? Jesam, a i nisam. Jesam jer sam sedmice provedene u Srpskoj narodnoj obnovi, upoređene sa mojim nestranačkim delovanjem pre toga, doživeo kao pad sa vrha solitera u podrum. Jesam i zbog toga što sam, kao pisac, tragao za zabranjenim istinama, satanizovan od većine, ali svoj i slobodan. Nisam iskren zbog toga što su stotinak hiljada čitalaca mojih romana u meni podsticali mesijanske strasti, i to do granica da sam se sebi obraćao kao nekome ko, bez obzira na sve, nema pravo da se, kao Arhimed, kad je njegova Sirakuza bila napadnuta, skloni pod stakleno zvono.
Pozvan sam da govorim na nekoj političkoj tribini u Domu inženjera. Među pozvanima je bio i Vojislav Šešelj. Bez prethodnog razgovora sa mnom, zatražio je, pred prepunom salom, da se ujedine njegov Slobodarski pokret i Srpska narodna obnova, čiji član ja više nisam ni bio.
„Nisi član, ali članstvo je za tebe. Ujedinimo se i budi predsednik ujedinjene stranke.“
Proročki govor koji će na kraju priznati i Milošević
(Miloševićevo priznanje u sledećem broju)
U Sićevačkoj klisuri, u hotelu Sićevo, gde sam i prekonačio, dobio sam napad teške glavobolje. Migrena iz detinjstva. Bolovi su me činili nervoznim i razdražljivim. Trudio sam se da, pred sutrašnji miting u Nišu, nešto koncipiram, ali se um zapetljavao, ubrzo i paralisao. Ljudi iz niškog odbora SPO-a javili su da je interesovanje za miting ogromno, da u gradu nema trga koji će moći da primi desetine hiljada ljudi, i da su oni binu i ozvučenje postavili na Niškom polju. Šta – uplašio sam se – ako zbog migrene ne budem mogao da govorim? Kako to saopštiti narodu, kako će to narod razumeti i kakve će sve biti glasine o mome zdravlju?
Dan je bio sunčan i vetrovit, 11. oktobar 1990. Iz svih pravaca, slivale su se kolone na Niško polje. Nešto posle podneva, sa ostalim govornicima, a nikom ne govoreći kako mi je, popeo sam se na sklepanu pozornicu i poljubio zastavu Srbije bez petokrake, sa krunom umesto nje. Celivao sam i plavu zastavu SPO-a i zastavu srpske vojske iz Velikog rata. Procenio sam da je na Niškom polju više od stotinu hiljada ljudi. Taj prizor mi je pojačao migrenu, nisam slušao šta drugi govore jer nisam znao ni šta ću ja da kažem i kako ću da počnem kad budem najavljen. Masa je uzvikivala moje ime. Skamenjen, smeškao sam se narodu i mahao sa tri uzdignuta prsta…
Deo mog niškog govora toga dana biće proglašen za „proročki“. Istinu govoreći, reči su spontano potekle iz mene. Nisam za njih bio pripremljen, nisu bile planirane.
„Šta će biti“, upitao sam taj svet, „ako na parlamentarnim izborima, 9. decembra te godine, pobedimo SPO i ja?“ I odmah sam odgovorio na to pitanje. „Neće biti ni rata, ni razbijanja Jugoslavije. Nisu“, rekao sam, „pogašene sveće razuma ni u Hrvatskoj, ni među muslimanima u BiH, ni među kosovskim Albancima. Jugoslavija će biti demokratska federacija ili konfederacija, po uzoru na Švajcarsku, sa kantonima, autonomnim oblastima i pokrajinama…“ Dalje nisam smeo da pojašnjavam da ne razočaram narod koji me je slušao. Začuo sam i gunđanja kada sam rekao da bih, kao predsednik Srbije, bez ikakvih uslovljavanja, otišao u Zagreb, u Ljubljanu, u Sarajevo, u Prištinu.
„A šta će biti ako na izborima ostanu u sedlu Slobodan Milošević i komunisti, preimenovani u Socijalističku partiju, sa petokrakom i crvenom ružom?“
„Jugoslovenska narodna armija će se raspasti, a srpska vojska neće biti formirana. Ratovaćemo kriminalno i na sramotu tradicionalne časti srpskog vojnika. Miloševićev režim će sve naše istine pretvoriti u neistine. Svet će zaboraviti da smo postradali u Jasenovcu, narod žrtva ustaškog genocida biće proglašen za dželata. Svi će biti protiv nas, čak i Rusi. Izgubićemo Prvi svetski rat i oba balkanska. Bićemo od sveta prezreni, izolovani, a na kraju ćemo biti meta i neke međunarodne ratne oluje!“
Oduševljenja slušalaca nije bilo. Neverica, zbunjenost, sašaptavanja. Začuđeni su bili i čelnici SPO-a. Još na pozornici, po okončanju mitinga, pitali su me zašto sam rekao to što sam rekao i uplašio okupljeni narod.
Isaković: „Da se
ponovo rodim, ubijao
bih vas četnike!“
Već sutradan, oglasio se i Slobodan Milošević.
„Srbijom idu ludaci i lažni proroci!“, rekao je u kamere državne televizije i najavio svoj predizborni skup u Nišu.
Izloženi smo divljoj kanonadi: „Prorok noža! Bradato čudovište! Ludak! Koljač!“
„Nećeš proći, nećeš klati!“, kaže mi, posle tribine u Studentskom gradu, pisac i akademik Antonije Isaković.
„Lule, zar su i tebe obespametili?“, upitao sam, u čudu, tog čoveka sa kojim sam drugovao tolike godine.
„Zbog tebe sam, da znaš, prišao Miloševiću i Socijalističkoj partiji“, podigao je kažiprst u znak pretnje. „I ja bih, kao Dobrica, da se ponovo rodim, ponovo otišao u partizane da ubijam vas četnike!“
Još jedan prijatelj javlja mi telefonom da je i on mobilisan za obračun sa SPO-om i sa mnom. Samo koji mesec unazad, pisac Miodrag Bulatović petokraku je nazivao „krastavom žabom“, a Miloševića „satrapom“. Tog poslepodneva, kaže mi da je on, kao poslanički kandidat Socijalističke partije Srbije, dobio nalog da me „žestoko napadne“ i moli da gledam TV Dnevnik, da čujem kako je „vešto zavrnuo Miloševića“.
„Šta nam možete reći o vašem kolegi Vuku Draškoviću?“, prinela mu je novinarka mikrofon.
„Vuka sam ja učio pisanju. Pre nego što je mene upoznao, Novi Sad pisao je sastavljeno, a Beograd rastavljeno“, zakikotao se moj prijatelj Bule, a nasmejao sam se i ja njegovom odgovoru…
„Uhvatiš me za ku…!“
Izborna kampanja bližila se kraju. Na kladionicama mnogih prognozera SPO je označavan kao pobednik izbora.
U selu Grgurevac, u Sremu, aktivisti Socijalističke partije organizovano su cepali izborne plakate SPO-a. Mladić Dragoslav Eraković popeo se na električni stub da tamo izvesi zastavu svoje stranke. Ubila ga je struja. Imao je samo dvadeset godina.
U Vranju, u selu Dubnica, kurir u mesnoj kancelariji vadi službeni pištolj i hladnokrvno puca u glavu članu
SPO-a Slobodanu Ivanoviću, Gigi Moravcu, kako smo ga zvali.
A u TV Dnevniku, koji gleda i sluša cela Srbija, novinarka Mila Štula puca u mene.
„Vuk Drašković nije služio vojsku, pa ne zna šta je to rat. Vuk Drašković nema dece, pa ne zna šta je to strah za njihovu sudbinu. Vuk Drašković ne zna šta znači biti podstanar jer ima vilu na Ženevskom jezeru. Vuk Drašković ne služi svojoj zemlji jer je agent CIA, koja mu je i poklonila tu vilu!“
Posetio me je Leon Kojen, tada mladi profesor teorije književnosti i čest gost u Milanovoj knjižari.
„Vuče, prijatelju, hoću da ti čestitam.“
„Na čemu?“
„Sigurno pobeđuješ Miloševića. Sva istraživanja i ankete to potvrđuju. Bitka za poslaničke mandate biće odlučena tek u drugom izbornom krugu. SPO i ostala opozicija osvojiće većinu.“
Otišao sam na Neurološku kliniku da posetim profesora Veselina Savića. Borio se sa kancerom pluća. Pokušao sam da ga odobrovoljim i okuražim.
„Genije, pobedićeš ti boljku. Došao sam po savet. Šta da radim ako pobedim? Šta da radim ako izgubim? Imaš li savet za mene?“
Klimnuo je glavom na bolesničkom jastuku, pogledom me pozvao da priđem bliže.
„Uhvatiš me za ku…!“, prošaputao je. Ništa više nije rekao. Umro je dva dana kasnije. Govorio sam na njegovoj sahrani.
Koliko li je još Udbinih agenata i „žestokih momaka“ u stranci i oko mene?
Nikada se nisam toliko razmetao snagom i hrabrošću, a nikada me nije tako mleo strah. Procenjivao sam da je SPO bio slabiji zbog izgubljenih parlamentarnih izbora. Razočarani zbog izmakle pobede, neki su već napuštali stranku. Upravo smo bili otkrili i zaveru koju je vodio Dejan Lučić, predsednik Beogradskog odbora SPO-a. Prišao nam je u leto 1990, sa nalogom vojne tajne službe da se probije u vrh stranke i da bombastičnim antimiloševićevskim govorima zadobije, pre svega, moje poverenje. Uspeo je. Uspeo je i da, uz moj blagoslov, „za zlu ne trebalo“, prikupi i neke „žestoke momke“. Pitao sam se: koliko li je još Udbinih agenata i „žestokih momaka“ u stranci i oko mene?
Ðorđe Božović Giška mi je priznao da je i njega i Belog Udba uputila u SPO, sa zadatkom da mi se približe i „čekaju instrukcije“. Obojicu, a naročito Gišku, pratile su tada mitske priče o njihovim podvizima i hrabrosti. „Kad smo ušli u SPO, već smo bili za SPO, a tebe smo, Čiča, zavoleli čim smo te upoznali“, rekao mi je Giška. „Zato što te volimo, odali smo ti, evo, službinu tajnu, raskinuli sa njima i postali, i Beli i ja, njihova meta i neprijatelji!“, spustio mi je ruku na rame, a onda me zgrabio onim svojim kleštima od šaka, privukao sebi i poljubio. Taj zagrljaj, te poljupce i otvorene duše Giške i Belog neću nikada zaboraviti. Njima dvojici sam poverio da budu uz mene 9. marta. Njima i Zvonku Osmajliću, Vučku Rakočeviću, Draganu Vušuroviću i Raju Božoviću, momcima kao planine, šampionima države u borilačkim veštinama.
Čija majka crnu vunu prede
„Budite svi u sali za sastanke, da se dogovorimo šta ćemo, stižem za sat vremena“, telefoniram šefu Poslaničkog kluba SPO-a u Skupštini Srbije. Da ću doći za sat vremena kažem ciljano da bi Udba postavila prislušne mikrofone.
„Svaki od vas neka pažljivo, u sebi, pročita ovo“, dodajem Slobi Rakitiću list papira koji kreće od jednog poslanika do drugog. Na papiru je pisalo: „Prisluškuju nas, govoriću vam neistine, podržite me, lažite žešće od mene!“ I krenuo sam sa obmanama namenjenim Udbi.
„U subotu će poteći krv ako Milošević pošalje policiju da rastura naš protestni miting, čije je održavanje zabranio. Većina demonstranata biće naoružana. Na napad policije uzvratićemo kontranapadom. Po odborima SPO-a mnogi traže da se u subotu, u Beogradu, ponovi Bukurešt!“
„Još je gore od toga“, rekao je Mihailo Marković. „Šumadija otkopava četničko oružje!“
„Znam, znam“, trudim se da mi glas zvuči veoma zabrinuto. „I ključ i brava su kod Miloševića.“
„Slobo, prenesi poslanicima da ne brinu“, telefonirao sam Slobodanu Rakitiću. „Na njegov poziv, sastao sam se sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Amerika će žestoko reagovati ako Milošević, u subotu, posegne za silom!“ Sve sam izmislio. Mnogo godina kasnije saznaću da je moja laž bila dojavljena Miloševiću kao „provereno saznanje Službe državne bezbednosti“. I da je on rekao: „U subotu će i Amerika i njen agent Vuk Drašković videti čija majka crnu vunu prede!“
„Ju-riš!“, pa zabrana
ulaska u Skupštinu
Košava, a sunčano. Giška, Beli, Zvonko, Gaga, Vučko… stigli su na Labudovo brdo po mene.
Ulice puste. Zaplašili narod, pomišljao sam. U sedištu stranke i pred njim nekoliko stotina najborbenijih članova SPO-a. Stižu vesti da je Trg pun i da policija počinje da napada. „Idemo!“, kažem, ali nemamo kud. U rvanju i gušanju, razbijamo obruč i, skoro trčeći, jurimo ka larmi sa Trga, koja je sve bliža i sve gromoglasnija…
Dolazeći na prepuni Trg, ušao sam među policajce, u parku ispred Doma JNA, i zatražio da, za pet minuta, povuku svoje snage. Učinilo mi se da su poslušali. Govorili su Mihiz, Komnenić, Jokanović, Paroški… a mir je trajao i dalje.
Došao je red i na mene da nešto kažem. Od svega što sam rekao, vredela je i ostaće upamćena samo jedna reč. Usred mog govora, sa svih strana, krenula je policija. Udaraju, gledam, pendrecima i čizmama, eksplodira suzavac, vodeni top baca debele mlazeve, idu borna kola, pojavi se i konjica… jauci, vriska, ljudi se spotiču o ljude i padaju jedni preko drugih… Pogled mi se zaledio na nekom seljaku koji se rve sa policijskim vučjakom… Napadaju iz svih pravaca, iz Francuske, Makedonske, Kolarčeve, Vasine, Čika Ljubine, od Ruskog cara. Hoće, vidim, da demonstranti, koji se povlače i bivaju sabijani ka sredini Trga, gaze i ubijaju sami sebe. I tada izgovorim tu, spasonosnu, reč.
„Ju-riš!“, dreknem u mikrofon. „Ju-riš! Ju-riš…!“, ponavljao sam komandu i gledao kako se sabijena opruga ljudskih tela i gneva odapinje u suprotnom smeru, a napadači bezglavo beže bez kapa, bez šlemova, bez otetih pendreka, bez cisterne sa vodenim šmrkovima, bez bornih kola sa mitraljezom na krovu… Bacih mikrofon i sjurih se pred pozorište, da se pridružim poteri…
I danas, posle toliko godina, u svađu i gorke reči prelaze sva glasna sećanja na te odsudne trenutke. Zašto nisam rekao Giški da pusti narod u zgradu Skupštine? Branim se strahom od intervencije vojske i, verovatnog, granatiranja zgrade Skupštine. Nije malo onih koji misle da sam i na takav rizik morao pristati jer je veliki trenutak zahtevao i žrtve, a baš od mogućih žrtava ja sam pobegao. Dugo se lomio, pa prelomio kad mi je javljeno da su ubijeni učenik Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović.
Sendvič Nasera Orića
„Čiča, specijalci ulaze u Skupštinu!“, panično mi je saopštio Zvonko Osmajlić. Zatekao me je iznad lavaboa, dok sam vodom ispirao oči krvave od suzavca.
„Pođite sa nama!“, rekao je jedan iz buljuka njih koji su me čekali u hodniku i odvojili Zvonka od mene. „Idete u Centralni zatvor. Prije toga, morate na ljekarski pregled.“
Pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine upita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt.
„Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra. Do zatvora ćete u ‘marici’. Biću pored vas…“, pričao je još nešto, a ja sam se naprezao da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude. Da je negde otuda, odavao ga je njegov govor.
„Odakle ste?“, upitao sam ga u vožnji ka Centralnom zatvoru.
„Iz Srebrenice“, odgovorio je i rekao, čini mi se, i svoje ime i prezime, ali sam ja to prečuo.
„Čitao sam ’Nož’!“, prošaputao je i naglo zaćutao.
Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji kao ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića! I saznaću da je pištolj koji je nosio kad me je hapsio bio poklon njemu od Slobodana Miloševića!
Pred zatvorom, dao mi je i svoju paklu cigareta…
Poslednja ponuda
iz Amerike
„Nikada u svojoj dugačkoj političkoj karijeri nisam sreo takve samoubice!“, rekao mi je u Vašingtonu, u leto 1992, američki državni sekretar Džejms Bejker, opisujući svoju posetu Beogradu, u junu 1991, kada je „molio, podmićivao i pretio“ kako se ne bi raspala Jugoslavija.
Razgovarao je duže od deset sati, u Palati Federacije, sa predsednicima svih šest republika, sa saveznim premijerom Antom Markovićem, predsednikom Predsedništva SFRJ Stjepanom Mesićem i ministrom vojnim generalom Veljkom Kadijevićem. Hrvatska i Slovenija već su bile najavile proglašenje državne nezavisnosti. Bejker je od Franje Tuđmana i Milana Kučana ultimativno zatražio da odustanu od te namere. Od Slobodana Miloševića je zahtevao da povuče svoju odluku da Srbija ne priznaje odluke ni savezne vlade ni saveznog predsedništva, koje je bilo ustavni vrhovni komandant JNA.
„Sjedinjene Države i Evropska zajednica neće priznati secesiju vaših republika!“, rekao je Tuđmanu i Kučanu.
„Sjedinjene Države i Evropska zajednica su i protiv svake upotrebe sile u rešavanju jugoslovenske krize“, rekao je Miloševiću i generalu Kadijeviću.
Bejker je ponudio donaciju od pet milijardi dolara za demokratizaciju države i najsnažnije podržao ubrzano priključenje Jugoslavije Evropskoj zajednici i NATO-u. Tuđman i Milošević su to sve odbili. Kučan je rekao da Bejker nudi iluzije jer su i Srbija i jugoslovenska vojska strateški protiv Zapada. „Slovenija će ući u NATO i Evropsku zajednicu samo kad napusti Jugoslaviju“, ponavljao je uporno.
Poslednji razgovor
sa Mesićem
Pre nego što je Džejms Bejker stigao u Beograd, u Palati Federacije razgovarao sam sa Stjepanom Mesićem. Televizije, i beogradska i zagrebačka, kao da su se nadmetale u prikazivanju ratnih užasa, iako rat zvanično još nije bio počeo. Mrtvi, ranjeni, izbegličke kolone, raznete i popaljene kuće…
„Prekidajmo ovo ludilo i nesreću, gospodine predsedniče!“, rekao sam Mesiću.
„Prekinite vi agresiju na Hrvatsku!“, odgovorio je. „Pobunili ste i naoružali Srbe u Kninu, Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji. Iz Srbije u Hrvatsku odlaze bande pljačkaša i ubojica… Ove vaše martovske demonstracije bile su zračak svjetla u tunelu. Nažalost, Milošević i njegovi generali su za ratnu opciju.“
„Predlažem vam malu promenu avnojevskih granica Hrvatske i BiH da bi prestao rat, a Jugoslavija opstala kao federacija, asimetrična federacija, konfederacija ili unija suverenih država“, izvadio sam mapu iz torbice i raširio je pred njim. „Zapadnu Hercegovinu pripojiti Hrvatskoj, a Kninsku Krajinu Bosni i Hercegovini. I Hrvatska sita i Bosna na broju!“
„Mnogo lijepo“, iz Mesićevog smeha izbijala je ironija.
„Lukavo smišljeno.“
„Zašto lukavo?“
„Ovo je, također, mapa Velike Srbije. Na fini, Vukov, način… Nisu krive sadašnje republičke granice, nego Milošević i njegovi generali. Oni brane opstanak komunizma, a ne Jugoslaviju…“
Čim je Bejker otišao iz Beograda, Stjepan Mesić je podneo ostavku. Predsedništva SFRJ više nije bilo.
Hrvatska i Slovenija su istoga dana proglasile državnu nezavisnost.
„Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema!“, rekao je Mesić u Hrvatskom saboru.
Savezni premijer Ante Marković još je verovao da Jugoslavija može biti spasena. Naredio je da JNA zauzme granične prelaze sa Italijom i Austrijom. Teritorijalna odbrana Slovenije suprotstavila se vojsci. Rat je počeo. Obe strane brojale su mrtve i ranjene.
Pod pritiskom SAD i Evropske zajednice, i Slovenija i Hrvatska zamrzle su odluke o secesiji. Zračak nade ukazao se u beznađu.
I taj zračak ugašen je u Beogradu. Milošević i njemu odani generali naređuju da JNA, sa celokupnom bojnom opremom, napusti Sloveniju!
Poslednji razgovor s Adžićem
Preko poverljivog kurira, poslao sam pismo načelniku Generalštaba, generalu Blagoju Adžiću. Odmah mi je otpisao i predložio da se vidimo istoga dana, tajno, uveče, u jednom stanu blizu hotela Ekscelzior.
„Došao sam da vam kažem da se ponašate kao udovica!“
„Ja se ponašam kao udovica? Kakva udovica?“, prostrelio me je pogledom.
„Ne vi, lično, nego vojska kojom komandujete. Svaka vojska je supruga, a država je njen muž. Povlačenjem iz Slovenije vojska je izgubila muža, svoju državu… Samo je luda pamet, gospodine generale, mogla da od Slovenaca, koji su nas uvek voleli, stvara neprijatelje, da im zavodi sankcije, da ih naziva Germanima, da pokreće JNA na njih.“
„Mrze Srbe, neka idu, srećno im bilo. Srbi su im stvorili državu i Srbi su im dali sve… Hrvatska je druga priča, moj zemljače. Oni mogu da se otcepe od Jugoslavije, ali bez srpskih krajina. Nikada više Srbi neće živeti u ustaškoj državi.“
„Oteravši Sloveniju iz Jugoslavije, otvorili ste zapadna vrata secesiji Hrvatske. I to, ne zaboravite, u njenim avnojevskim granicama. Put im je otvoren i otvorio ga je Slobodan Milošević, a ne Franjo Tuđman… Ustaštvo je manjina u Hrvatskoj. Mnogo je više razumnih Hrvata, koji preziru ustaše i koji su za očuvanje Jugoslavije.“
„To vi pričajte sebi, a ne meni“, poskočio je u fotelji.
„Komandant vazduhoplovstva mi je Hrvat, mnogi generali, admirali, vojnici. Ja ne ratujem sa Hrvatima, nego sa ustaškim ološem koji mora biti slomljen.“
„Vojska da otkaže poslušnost Miloševiću, to je najpreče i najvažnije. Šešelju i takvima zabraniti da deluju i da govore. Ako ovo uradite, ubrzo će splasnuti strasti mržnje i u Hrvatskoj, a i Slovenci bi se vratili u Jugoslaviju. U ovo sam prilično ubeđen, generale.“
„Vi ste opsednuti Miloševićem. Zašto ga toliko mrzite?“
„Zato što je on naša najveća nacionalna greška i nesreća.“
„Jeste li ga ikada sreli?“
„Nisam, i ne želim.“
„Grešite. On nije nacionalista, za razliku od vas… da, da, za razliku od vas. On je Jugosloven i komunista. Oprostite, ali meni se čini da gubimo vreme, ja sa vama i vi sa mnom“, digao se i pružio mi ruku.
Poslednji razgovor s Izetbegovićem
Sa advokatom Strahinjom Kastratovićem, koji je član Predsedništva SPO-a, idem na razgovor sa Alijom Izetbegovićem, predsednikom Predsedništva BiH. U hotelu Holidej in, gde smo odseli, sačekuju me desetine Sarajlija. Među njima je dosta i mojih drugova iz gatačke gimnazije. I pravoslavnih i muslimana.
Na zgradi pošte je grafit ispisan krupnim slovima: Ovo je Srbija! Ispod njega je drugi grafit: Budalo, ovo je pošta!
Izetbegović nas dočekuje ljubazno i sa osmehom. Sa njim je i njegova kćerka, koja mu je šef Kabineta.
„Je li vam žao Jugoslavije?“, upitah ga posle uvodnog ćaskanja.
„Duša me boli“, odgovorio je.
„I mene.“
„Nadam se, ipak, da Jugoslavija može oživjeti. Sa puno napora, sa puno mudrosti i na novim osnovama.“
„Kako to zamišljate?“
„Razmišljam o novom udruživanju“, otpio je, meraklijski, gutljaj kafe i produžio da objašnjava.
U saglasju sa dobrim namerama lorda Karingtona, osnovati asocijaciju ili tržišno-monetarnu uniju šest nezavisnih jugoslovenskih država. Između njih, na granicama, ne bi bilo ni vojske, ni policije, ni carinskih prelaza, kao i za „srećnog zemana“, kako je rekao. Ljudi bi nosili samo lične karte, a ne pasoše. Ovakva zajednica bi, veoma brzo, dobila status pridruženog člana Evropske zajednice, kakav imaju Mađarska, Poljska i Čehoslovačka.
„Šta sa sadašnjom JNA?“, upitah ga.
„To pitanje bismo riješili tako što bi svaka od šest država imala svoju vojsku, a najskuplji rodovi, kao što su vazduhoplovstvo i raketne jedinice, bili bi zajednički i pod zajedničkom i paritetnom komandom. Dobijamo poruke iz Brisela da bi nam, u tom slučaju, Evropa dala novac za profesionalno ustrojstvo vojski i za časno zbrinjavanje viška oficira i građanskih lica u sadašnjoj JNA.“
„Nešto od toga je moguće, a ponešto i nemoguće.“
„A šta je to nemoguće?“
„Hrvatska i Slovenija su otišle. Neće prihvatiti bilo koji oblik zajedničke vojne komande niti ma kakvo udruživanje sa ostatkom Jugoslavije. Pre dva meseca su to hteli i prihvatili plan lorda Karingtona. Više to neće. Sada je kasno. Zato se, gospodine predsedniče, okrenimo ovome što je ostalo i što je još zajedno.“
„Četvoročlanoj federaciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore? Na to mislite?“
„Da, ako je federacija sada moguća.“
„Nije moguća. Sve donedavno bila je moguća takva federacija u labavom državnom savezu sa Slovenijom i Hrvatskom. Predlagali smo je Kiro Gligorov i ja. Zagreb i Ljubljana su htjeli, a Milošević je odbio. U ovim okolnostima moguća je samo zajednica ove četiri suverene republike. I to u njihovim postojećim granicama.“
„Onda tu zajednicu i učinimo zajednicom“, požurih sa svojim predlogom.
Neka, kažem mu, svaka od ove četiri države ima svoju vojsku, ili svoju gardu, a elitni i najskuplji rodovi armije da budu zajednički. Naravno, pojašnjavam, da mislim na novu i neideološku armiju. Zašto, pitam ga, da ta zajednica, po ugledu na Evropski parlament, ne bi imala i svoj parlament i svoj savet ministara, koji bi, po godinu dana, zasedao u Beogradu, Sarajevu, Skoplju i Podgorici? Otvorene granice, zajednička moneta i jedinstveno tržište. Ovako uređena, četvorna zajednica bi stupila u carinsku i ekonomsku uniju sa Hrvatskom i Slovenijom. I trebalo bi, naglasih to, potpisati lanac novih istorijskih sporazuma. Najpre, između Srba i Hrvata jer je tu epicentar svih lomova. Zatim između Srba i muslimana, Srba i Albanaca, Makedonaca i Albanaca…
„Veseli me što isto želimo i što slično mislimo“, spusti on ruku na moje rame. „Selameta i merhameta, samo toga da bude. Nadam se da ste razumjeli?“
Tagovi
