Savo Manojlović za Nedeljnik govori o „svim etiketama“ koje su za njega lepljene: od odrastanja na Kosovu, preko analiza da je desničar, pa sve do pitanja šta se zapravo krije iza fenomena Savo Manojlović.
***
A kakav je bio prvi susret sa Beogradom?
Došao sam u Blok 45. Moji inače još nisu prodali stan u Prištini, kao i mnogim Srbima nama je i dalje uzurpirana imovina na Kosovu. Iako su tabloidi pisali da je moja porodica sama prodavala imovinu, što prosto nije istina. Nije, naravno, sporno ako su neki ljudi koji su morali da beže prodavali stanove da bi imali gde da žive.
Našli smo preko prijatelja neki stan na Novom Beogradu da se smestimo dok se ne snađemo. Pošao sam tu u školu u osmi razred. Ja sam poznavao Beograd, često smo dolazili ovde. Moj otac je studirao u ovom gradu, kumovi su nam živeli u
Beogradu, to su ljudi koji su nam puno pomogli kada smo došli. Ja se sećam te solidarnosti. Meni su oni bili Beograd, Beograd solidarnosti.
Pošto ste kandidat za gradonačelnika, pretpostavljamo da se osećate Beograđaninom, kada je bio taj trenutak kada ste shvatili da ste to postali?
To je zanimljivo pitanje, primetio sam jedan fenomen kod dece koja su dolazila sa Kosova, ali i kod drugih koji su dolazili iz Hrvatske ili Bosne. Ili bi se potpuno stopili sa Beogradom do mere da maltene negiraju svoju „predbeogradsku prošlost“, možda čak i da se stide toga odakle su; ili bi odlazili u drugu krajnost: žive u Beogradu, a stalno insistiraju na poreklu iz čega proizilazi neka vrsta prezira prema Beogradu.
Meni je to bilo besmisleno. Meni je drago što potičem odakle potičem, ali istovremeno ja sam odmah zavoleo Beograd. Zavoleo sam ga još kao dete sa pet godina kada smo dolazili i kada sam bio fasciniran Zoološkim vrtom ili tramvajem.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 23. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 645
Tagovi
