„Mentalni monstrumi“

Kada neki mali zeleni (ili su roze i debeli), siđe na zemlju za nekoliko stotina godina i otkopa dokaze o tome da smo postojali na planeti i 2022. druge godine, biće zbunjen. Prvo će otkopati stare novine, pa mu neće biti jasno kako se isti naslovi ponavljaju, a pišu različiti datumi – leto 1998, leto 2018, decembar 2022. Pa će na nekom skrivenom hardu pronaći kliping Ilona Maska sa Tvitera leta gospodnjeg 2022. i videće da je i Mask stavio tri crvena upitnika pored taga „Croatia“. A onda će, slučajno, tražeći neke potpuno druge podatke, pronaći na nekom zabačenom serveru arhivu svih svetskih prvenstava i ukucaće u pretraživač taj tag i te godine. I sve će mu postati jasno.

Reprezentacija Hrvatske plasirala se u polufinale Svetskog prvenstva u Kataru, izbacivši Brazil u četvrtfinalu, pobedom na penale. Hrvatska je u prvih 90 minuta imala 51:49 odnos u posedu, jasan plan kada ima i kada nema loptu i zasluženo je meč odvela u produžetke. U prvom produžetku je bila pregažena – Brazil je držao loptu 70 odsto vremena, davio protivnika kao zmija žabu i u prvom minutu nadoknade produžetka, uspeo da ga udavi. Nejmar je dao gol za pobedu. Nisu tako mislili Hrvati – preuzeli su kontrolu igre u drugom produžetku i uspeli su da izjednače, iz jednog od dva jedina dobra poteza Bruna Petkovića na ovoj utakmici.

Usledili su penali. Kako je Nedeljnik napisao posle pobede tima Zlatka Dalića nad Japanom u osmini finala – penali nikada nisu lutrija, a pogotovo kada ih igraju Hrvati. Naravno da je i Brazil poklekao.

Reprezentacija Hrvatske je tako nastavila nenormalan niz u 21. veku, da na svim velikim takmičenjima na kojima prođe grupu, utakmice nokaut faze igra isključivo na produžetke. Dakle, Hrvatska nijednom u ovom veku, nijednom od 1998. godine nije meč nokaut faze završla za 90 minuta.

Zato tamo u Maskovom klipingu sa Tvitera, što će ga pronaći mali zeleni i roze i debeli vanzemaljci, za više stotina godina, lepo pišu novinari iz čitavog sveta pored taga „Croatia“ – „mentality monsters“.

Ali će onda, čitajući i gledajući sve što se dogodilo u decembru 2022, i vanzemaljcima biti jasno otkud toliko upitnika u izveštaju koji je dobio ekscentrični vlasnik Tvitera.

Naslovi i komentari u Hrvatskoj i Srbiji, isti su kao 1998, kao 2018. – kao da su ih 2022. samo prepisali.

Srbi pričaju i pišu da je Hrvatska imala sreće. I kada je u osmini finala 1998. pobedila Rumuniju golom Šukera u sudijskoj nadoknadi prvog poluvremena, i kada je nabila Nemačkoj tri komada u četvrtinalu. I kada na penale 2018. izbace Dansku i domaćina Mundijala Rusiju i kada u polufinalu pobede Englesku koja se spremila da trofej „vrati kući“. I kada u penal seriji 2022. rutinski izbace Japan i kada protiv jednog od dva najveća favorita za titulu prvaka sveta odigraju utakmicu iznad očekivanja i reše je na penale. „Uvek je u pitanju samo sreća, ako pitate ove Srbe“, reći će vanzemaljac pa se baciti na hrpu komentara koji uvek imaju istu poentu.

„Ovako smo mogli mi“, „kako oni mogu, a mi ne možemo“, „zašto mi nemamo ovoliko sreće“?

Iako nije u pitanju sreća nego organizacija, jasna hijerarhija, poštovanje plana igre i strategija da se utakmica odvuče tamo gde je Hrvatska iskusnija i od Brazila. Oni mogu, a mi ne možemo (još uvek?) jer igraju gotovo svako veliko takmičenje, jer imaju veliko iskustvo, tradiciju igranja teških utakmica, stručni štab koji ne paniči i igrače kojima su najbolje fudbalske osobine sistemom maksimizirane. Ne, mi baš zato nismo mogli.

Olizaće prst vanzemaljac, pa će prelistati hrvatsku štampu i hrvatske komentare i tek će se tada opaliti rukom po čelu.

Hrvati pričaju i pišu da je ovo sve zbog „gena kamenih“. Da je ovo posledica nacionalne superiornosti, borbe sa tlačiteljima, dokazivanja da „hejteri i Srbi“ nisu u pravu, pobeda „za branitelje“. Isto je i kada se Šuker posle pobede nad Nemačkom 1998. zahvaljuje Tuđmanu. I kada Zlatko Dalić 20 i 24 godine kasnije, pobedu posvećuje braniteljima i hrabrom hrvatskom narodu, a igrači odvrnu Marka Perkovića do daske, koji ne menja tematiku i manir (čuj manir), menja samo godinu izdanja pored iste pesme koju peva decenijama. Kako mrzi Srbe i kroz to bolje od bilo čega objašnjava svoju ljubav prema Hrvatskoj.

Iako ovaj tim zaslužuje poštovanje. Iako bi trebalo ovu pobedu posvetiti samo njima. Iako je Luka Modrić za Hrvatsku uradio više nego svi pripadnici HVO-a zajedno. Iako nije svaka utakmica metafora rata, čak i onda kada je svesno pretvorite u bojno polje i na njemu pobedite protivnika.

Pljunuće mali zeleni i roze i debeli, „hrknuće“ iz dubine svog gađenja na dokaze da smo baš ovako postojali 2022. godine i neće ni stići da pročita čuvenu poruku „oni su nas ubijali, a vi im kažete – bravo komšije“, pre nego što sve dokaze da smo bili baš ovakvi zapali.

I kada ga pitaju da da izveštaj o tome što je pročitao, biće ga sramota da kaže kako su jedan nepojmljiv uspeh, jedni posmatrali kroz vizuru svoje nacionalne veličine i ugroženosti, a drugi su ga posmatrali kroz vizuru svoje nacionalne veličine i ugroženosti.

Reći će samo – fudbaleri reprezentacije Hrvatske bili su „mentalni monstrumi“.

Jer to je, i pored svega, jasno čak i vanzemaljcima.