Mentalno zdravlje mladih: Nisi sam, svi u tišini vodimo svoje bitke

„Sada znam da nisam bila sama, da je oko mene bilo još puno onih koji su se osećali slično i u tišini vodili svoje bitke, jednako mladi i jednako uplašeni. Svesna sam da je bilo i onih sa kojima sam mogla da razgovaram, da pokušam da zatražim pomoć i podršku. Jasno mi je da je sve moglo da bude drugačije. Bio je to još jedan loš dan i falio mu je možda baš jedan iskren razgovor, malo više poverenja i puno više brige o sebi“, reči su Milice Veljković koja je zbog problema sa mentalnim zdravljem pokušala samoubistvo skočivši sa krova zgrade u kojoj je stanovala sa svojom porodicom. Život joj je spasen, ali i potpuno promenjen zbog posledica skoka.

„I to je nešto što se prvo primeti i započne razgovor“, kaže ona, jer je usled pada zadobila povredu kičmene moždine i korisnica je invalidskih kolica. Tek u procesu rehabilitacije i prihvatanja tog novog života i stanja, počela je da prihvata i svoje krhko mentalno stanje, upoznaje se sa depresijom, hipersenzitivnošću, suočava se, kako kaže, sa mislima o suicidu, koje nastavljaju da naviru i tada nastupa period oporavka i rada na sebi koji i dalje traje.

„Ne znam da li ikad postane lakše, ne znam ni da li je uopšte moguće iskreno govoriti o tome, a da ne zadrhti glas i da se u nekom trenutku ne zacakle suze u očima. Ali ono u šta sam sigurna jeste da je upravo to iskustvo doprinelo da danas razumem zašto je važno započeti ovaj razgovor. Razgovor o prevenciji suicida. Razgovor o važnosti mentalnog zdravlja“, rekla je Milica Veljković.

Najmanje jedna od pet mladih osoba uzrasta od 9 do 17 godina trenutno ima dijagnostikovan poremećaj mentalnog zdravlja koji uzrokuje određeni stepen oštećenja, dok svaki deseti omladinac ima poremećaj koji izaziva značajne probleme funkcionisanja. Najčešće mentalne bolesti kod adolescenata su anksioznost, poremećaji raspoloženja, pažnje i poremećaji ponašanja.

Koliko mladi razumeju i da li prepoznaju kada imaju problem, a koliko znaju roditelji?

Ponekad prođe dugo vremena dok osoba ne osvesti da ima problema u funkcionisanju. Nekada simptome kao što su napetost, neraspoloženje, probleme pažnje i koncentracije vezujemo za umor, stres. Kada beznadežnost postane velika ili kada nismo u stanju da odgovorimo na svakodnevne zahteve, pomislimo i na moguće probleme mentalnog zdravlja, objašnjava dečji psihijatar prof. dr Milica Pejović Milovančević sa Instituta za mentalno zdravlje Medicinskog fakulteta u Beogradu.

„Vrlo slično je i s mladim ljudima – nekad su ponosni da priznaju, nekad su slabi da kažu, nekad ne znaju, nemaju iskustva. Kako i dalje živimo u vremenu da je sramota biti slab, imati problem duševnog zdravlja, simptomi se dugo kriju i odlaže se potreba za pomoći. Osoba se oseća usamljena, sama sa svojim problemom. S druge strane, kako deca odrastaju, imaju potrebu da se samostalno suočavaju sa svojim problemima i onda dugo ni roditelji ne primete ili jednostavno im se mladi ne obrate. Takođe, roditelji imaju i svoje probleme i jednostavno, suočeni sa svojim svakodnevnim izazovima, svog sad već omladinca ne gledaju onako kako su ranije dok je bio malo dete – jer sad je veći, hoće sam, sama, pravi se pametan, pametna.“

Roditelji relativno kasno reaguju, dodaje, kada je u pitanju npr. pojava depresivnosti kod dece i adolescenata; pogotovo je to tako kada se radi o mladima u ranoj adolescenciji (od 12 do 15 godina) jer se takvo ponašanje obično vezuje za pubertet i biološke promene. Nažalost, kaže, vrlo česte lične ispovesti dece da im nije dobro, da im ništa ne prija, da nemaju zajednički jezik ni s kim u okruženju roditelji ili drugi odrasli u okruženju ne shvataju ozbiljno i jednostavno to pripisuju godinama. Međutim u današnje vreme kada neko želi da sazna, može veoma lako – postoje brojni dostupni sadržaji na jedan klik – bilo bi veoma važno samo omogućiti dobru selekciju, preporuku, napraviti tako da bude mladima blisko i pitko.

Milica Veljković se seća šesnaestogodišnjakinje koja je pokušavala da se uklopi, devojčice koja nije razgovarala sa svojim roditeljima, koja svoja loša raspoloženja nije želela da deli sa prijateljima, čija su osećanja nekima delovala previše i koja se plašila da ne ume da objasni, niti da artikuliše svoje misli ni ono što ju je lomilo iznutra, te je zato tako udaljena i nepristupačna: „Plačljiva i preosetljiva. Nigde ne pripada. Sećam se i da je pokušala da zavara one koji su bili tu da joj ukažu stručnu pomoć, sećam se laži i još uveravanja da je ipak sve u redu, ali i nemogućnosti da se suoči sa stvarnim problemima. Sećam se bespuća i usamljenosti. I sve to vodilo je do onog trenutka kada sam pokušala da oduzmem sebi život, rešena da prekinem tu teskobnu nit, i oslobodim sve ljude koje volim, a koje sam povredila, sebe i te neizmerne tuge, izgubljenosti i nesreće koju nosim“, opisuje sebe nekad.

Trenutno je tema mentalnog zdravlja prisutna tamo gde su mladi – to su društvene mreže, kao što su Instagram i TikTok. „Ipak, informacije koje na ovaj način dobijaju nisu dovoljne da mladi u potpunosti razumeju i nauče kako da izlaze na kraj sa problemima i kako da podrže svoje vršnjake koji se suočavaju sa tim problemima. Mladi ne razumeju problem i ne razumeju znake kada oni ili njihovi vršnjaci imaju problem“, naglašava Stanislava Vučković, koordinatorka Programa za mlade UNICEF-a u Srbiji, koji je pokrenuo kampanju posvećenu podizanju svesti o mentalnom zdravlju mladih – „Iz mog ugla“.

Mentalno zdravlje često nije u središtu pažnje javnosti, a postoji i značajna društvena stigma u vezi sa traženjem stručne pomoći. Cilj kampanje „Iz mog ugla“ jeste da se podigne svest javnosti o važnosti mentalnog zdravlja i podstaknu adolescenti da se obrate za pomoć, ukoliko im je ona potrebna. UNICEF u oktobru pokreće i platformu na internetu za mentalno zdravlje, kako bi se mladima i onima koji im pružaju podršku (roditelji, nastavnici, škola, socijalni radnici, itd.) obezbedile relevantne i tačne informacije o mentalnom zdravlju. Ova platforma omogućiće mladima da se informišu o postojećim uslugama, kao i da pristupe savetovanju preko interneta.

Čak 75 mentalnih poremećaja nastupa pre 25. godine života i zato je važno prepoznati ih i reagovati. Odgovarajuća briga o mentalnom zdravlju naročito je važna u periodu rane adolescencije (između 10. i 19. godine života) jer se tada ličnost formira i razvija, a često se adolescenti suočavaju sa nebrojenim izazovima sa kojima im je nešto teže da izađu na kraj nego u kasnijem životnom dobu.

Posledice ako se zapostavi, potisne, ćuti o tome, mogu biti veoma loše po kasniji život.

„Nažalost, odlaganje odlaska kod stručnjaka u ozbiljnim slučajevima može ozbiljno da pogorša probleme“, napominje Stanislava Vučković.

Rano prepoznavanje, procena, i upućivanje kod stručnjaka treba da bude dostupno svima, a bolji su efekti dok su simptomi još blagi, dodaje. „Ako kulturološki obrasci ne ohrabre mlade da obrate pažnju na svoje blagostanje, ili ako se pak mladi kritikuju zato što su emocionalno osetljivi, oni će ostati zatvoreni. Strah od osude, od odbacivanja ili od stigmatizacije će ih još više ometati od ispoljavanja adekvatnog ponašanja.“

Kada govori o svom iskustvu narušenog mentalnog zdravlja, Milica govori o depresiji koja se nalazila iza osmeha i glasnog „super sam“ i „nije mi ništa“.

„Govorim o usamljenosti i preplavljujućim osećanjima zbog kojih sam se osećala pogrešno i previše. Govorim o nerazumevanju na koje sam nailazila i sve daljem bežanju od same sebe. Zatim dolazim do potpunog mraka i nečujnih vapaja za pomoć, jer sam bila uverena da me niko ne može čuti. Posramljena. Izgubljena. Niko ne može da zna šta se dešava sa mnom i više ne postoji način da mi se pomogne. Govorim o gubitku sopstvenog bića, nepovratnom i razarajućem“, priča ona.

Upozoravajući znaci mogu biti različiti. Ako traju više od dve nedelje, ili utiču na svakodnevni život mlade osobe, to znači da je njoj verovatno potrebna podrška. Treba reagovati ako se primete sledeći znaci promene raspoloženja ili ponašanja osobe – uporna razdražljivost, tuga, bes ili briga; nisko samopouzdanje ili veoma negativna predstava o sopstvenoj budućnosti, nezainteresovanost za svet koji osobu okružuje ili za aktivnosti u kojima je donedavno uživala, nedostatak apetita ili veliki dobitak u kilaži; popuštanje u školi ili izbivanje ili slabija postignuća na poslu; povlačenje od drugih; teškoće u povezivanju sa vršnjacima; neadekvatan, zapušten izgled; znaci ozleđivanja koje osoba sama sebi nanosi, ili joj druge osobe nanose; osećanje beznadežnosti; izjave da život nije vredan…

Doktorka Pejović Milovančević veruje da kada se pređe crvena linija, onda kada faktori rizika i nemogućnost izlaženja na kraj sa svakodnevicom postanu stalni, tada svakako ili se potraži pomoć, ili se nažalost patnja okrene protiv sebe. Samodestrukcija mladih je, nažalost, relativno česta, pogotovo u populaciji mladih s problemima mentalnog zdravlja (prema nekim podacima u kliničkoj populaciji čak i preko 50%): u velikom istraživanju koje su radili na opštoj populaciji – Studija negativnih iskustava u detinjstvu (ACE studija Srbija) prilikom zadavanja upitnika o nesuicidalnom samopovređivanju (NSSI) koji je korišćen za ispitivanje sklonosti ka ponašanjima poput samosečenja, spaljivanja kože, lomljenja vlastitih kostiju i sl., od svih ispitanika uzrasta 18–65 godina, njih 4,3% je prijavilo NSSI, od čega se kod njih 3,6% to odnosilo na ponašanje pre 18. godine. Učestalost ovih oblika ponašanja pre 18. godine seže od 1 do 50 puta. Suprotno očekivanjima rezultati su pokazali da je NSSI češći kod muških ispitanika.

Stigma koja postoji u vezi sa mentalnim zdravljem je očigledna. Prema podacima anketa koje je radio UNICEF preko U Report platforme, 37 procenata mladih učesnika ankete kaže da je neophodno da se stigma smanji, 53 procenta njih ne zna kome da se obrati za pomoć, a 17 odsto ne zna kada je najbolji trenutak da se za pomoć obrati. „I to pokazuje da je za mlade ljude teško ne samo da dobiju pomoć, zato što mnogi mladi kažu da nije besplatna, već i da učine prvi korak – da zatraže pomoć“, kaže Stanislava Vučković.

Svaki deseti učenik prijavljuje neraspoloženje a oko 21 odsto nervozu barem jednom nedeljno. Razne stvari mogu dovesti do poteškoća sa mentalnim zdravljem, uključujući porodične odnose, ali i okruženje u školi ili na poslu, velike životne promene i izazove (npr. prirodne katastrofe, gubitak bliske osobe, nasilje, preseljenje…), pa čak i nedovoljnu brigu o sebi (npr. nedostatak sna, nezdrava ishrana i sl.), navodi Stanislava Vučković. „Iako svi na određeni način možemo biti pogođeni, dobra vest je da isto tako svi možemo i da se izvučemo, ali i da sprečimo nastanak većine problema. Postoje brojni načini da se unaprede veštine suočavanja sa teškim osećanjima, svakodnevnim i nesvakidašnjim situacijama, a u tome blagovremeno savetovanje sa nekim stručnjakom (npr. psihologom ili psihijatrom) može pomoći. Nije sramota zatražiti pomoć i nema potrebe čekati da se problem pogorša“, priča ona.

Podaci i u svetu i kod nas govore da svaka 10. mlada osoba s problemima mentalnog zdravlja potraži pomoć, te da je mnogo više onih koji se nikada ne obrate za pomoć. „Problem ili sami prevaziđu, ili, nažalost, ostane da tinja dugo u njima i čeka opet neki momenat kada kapaciteti osobe za prevazilaženje popuste ili reaguje telo kroz različite hronične somatske bolesti za koje znamo da se mogu dovesti direktno u vezu s mentalnim zdravljem – bolesti kardiovaskularnog sistema, funkcionisanje štitaste žlezde, dijabetes i druge“, priča doktorka Pejović Milovančević.

I prema nalazima ankete U Report, samo 36% mladih obrati se roditeljima za podršku, a to znači da veliki broj njih i ne očekuje podršku od roditelja, obraća se svojim vršnjacima. Stručna lica su tek treći po redu izbor za traženje podrške.

Doktorka priča da je tek od sedamdesetih godina prošlog veka depresija počela da se dijagnostikuje i tokom detinjstva i adolescencije; do tada, prevladavalo je mišljenje da deca ne mogu da razviju depresiju jer su u biti vesela i bezbrižna. Podaci govore da je jedan od vodećih uzroka smrti kod mladih uzrasta 11–24 godine, a više od 90% pokušaja suicida mladih direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem. Jedan od pet adolescenata tokom perioda odrastanja iskusi depresivnu epizodu. Rizik od depresije se povećava od 2 do 4 puta posle puberteta, naročito u ženskom polu, a kumulativna incidenca na uzrastu od 18 godina iznosi 20%.

„Studije pokazuju da je svaka naredna generacija u višem riziku od razvoja depresije u odnosu na prethodnu, a poremećaj se pojavljuje na sve mlađem uzrastu“, napominje dr Milica Pejović Milovančević.