Mercedes-Benc je ušao na kinesko tržište osamdesetih godina, ubrzo postajući simbol statusa bogatstva i rastuće ekonomske moći zemlje u to vreme. Nekoliko godina kasnije, umetnik Žao Bandi je napravio delo, na kojem je prikazan automobil kako visi sa krana iznad reke Huanghe, često nazvane „majkom rekom“ kineske civilizacije. Ova reka ne samo da teče pored značajnih istorijskih mesta, već takođe predstavlja određeno svedočanstvo o otpornosti kineskog naroda pred brojnim katastrofama tokom vekova i o kineskom uverenju u moć jedinstva. Rad Žaoa Bandija ilustruje nadolazeći sukob između kolektivne, socijalističke etike Kine i sladunjave ali tako neodoljive privlačnosti konzumerizma. Ali posebno zanimljivo je to što umetnik s izuzetnom preciznošću predviđa konačni pad zapadnih statusnih simbola.
Lično smatram da je kineski svet fascinantan. Ni na koji način ga ne doživljavam kao protivnika, s kojim treba biti u klinču, već kao dinamičan i evoluirajući entitet od kojeg mogu da učim. Gradovi, mesta i institucije u Kini funkcionišu, i to na veoma efikasan način. Kolektiv se može pohvaliti produktivnim ustanovama i ljudima vođenim profesionalizmom i uspehom, bilo u privatnom ili javnom sektoru. Ovaj nivo posvećenosti, rodno mesto Mercedesa danas može samo da sanja.
Zapadni svet je sebi dao sva moguća prava koja je mogao da zamisli – uključujući i pravo na samougašavanje. Zanimljivo je primetiti, kako se to pravo zapravo vekovima nije ni menjalo – samo se terminologija prilagođavala epohama. Od ideje „božanskih“ prava i uverenja da su zapadnjaci misionari cele planete, do današnjeg zapadnjačkog liberalizma, koji svojata sva zamisliva prava upakovana u paket savremenog vokizma – fundamentalno sve ostaje isto, jer bez jasnog moralnog kompasa, Zapad kormilari u okeanu prava, ali bez trunke pravde. Frustracije, bipolarnosti, podeljenosti i isključivosti su u eksponencijalnom rastu – perpetuum mobile društvene neizvesnosti, koja pojedince tera u sve veću individualizaciju – do stepena potpunog odvajanja od sveta. Istovremeno, istočni kolektivizam se označava kao „uniformnost“ ili čak kao pretnja. Ipak, meni sve to u osnovi izgleda kao dečja zavist, jer na kraju krajeva, svi smo motivisani univerzalnom čežnjom da pripadamo nečemu većem. Ljudi nisu ostrva.
Dakle, šta to znači za negovanje naše savremene kulture i promociju srpskog umetničkog tržišta? Povezivati svetove generalno je dobra pozicija. Kao regionalni tigar kada je reč o kreativnim i IT industrijama, Srbija zaista crpi iz istočnjačkog stava koji se fokusira na samoefikasnost umesto na samododeljena prava. Mi smo improvizatori, i u tome smo najbolji. Slabljenje zapadnih tržišta bilo je dugo neminovno, što ne znači da se moramo okretati od njih – ali znači prihvatiti da više ne diktiraju ton. Naravno, za njih je to gorka pilula za gutanje, ali ako neko može da otvori čitavu apoteku gorkih pilula, onda smo to mi – tako da ih možemo savetovati kako da je progutaju, jer budimo iskreni: Mercedes-Land je već odavno potonuo u talasima reke Huanghe. Jedini preostali koji to još nije primetio jeste sam Mercedes-Land.
Tagovi
