Preminuo je Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i bivši ministar u Vladi Srbije.
Bio je govorljiv, oštar, a mi podsećamo na intervju koji je dao za Nedeljnik, ne libeći se da priča o kulturi, politici, društvu i sebi u svim tim sferama.
Tasovac će u tom ekskluzivnom intervjuu konačno prekinuti „ćutanje“ za koje su ga optuživali i tako ostaviti rečenice koje će se citirati.
Poput ove iz naslova.
U svom prvom obraćanju za Nedeljnik nakon dolaska u vladu poručili ste: „Kad zataji sistemska podrška kulturi, cveta njen surogat u vidu industrije zabave, mode, stila, lažnih kodeksa i kratkoročnih spektakala, čiji cilj i jeste dominacija nad kulturom“. Ko onda danas dominira u Srbiji?
Nisam ja skroman čovek, ali nisam ni Benito Musolini, koji će reći kako „posle mog dolaska na vlast vozovi u Italiji dolaze na vreme“. Svako ko misli da višedecenijsko urušavanje institucija kulture, umetnosti i medija može promeniti jedan čovek za šest meseci ili ima ozbiljan manjak inteligencije ili višak zlonamernosti. Prema prvima imam osećaj empatije, a ovi drugi me zabavljaju. I jednima i drugima je relativno lako manipulisati, što i čine dežurne narikače, koje svoje stranačke ostrašćenosti i klanovske interese nevešto kriju brigom za kulturu. I, da se razumemo, zarad političke korektnosti narikače nisu rodno, već mentalno određenje. Kako je moj akcenat na institucionalnom pristupu, on, nažalost, isključuje marketinške bravure. Takođe u prvo vreme je podrazumevao i manjak vremena da idem po medijima, žaleći se na probleme koji su prisutni u oblastima za koje sam odgovoran, hvalim se malim pojedinačnim uspesima, a po mogućnosti usput i išamaram par budala koje lažu. E, sad, ako neki to smatraju hendikepom, mene ne uznemirava. Kako god da je stanje loše, verujem da javnost vidi da se nešto menja, makar utoliko da smo podigli zavesu i iskopali rovove, započeli borbu i usmerili reflektore, ali ne prema problemima, već prema rešenjima.
Kad su vas pitali zašto ulazite u vladu koja za kulturu izdvaja samo 0,6 odsto iz budžeta, odgovorili ste otprilike da vam se čini da se ni taj tričavi novac ne koristi kako bi trebalo. Gde je sve išlo tih 0,6 odsto?
Pre svega, mnogo je razloga zbog kojih nikada novac građana Srbije, koliko god da ga je malo, ne bih nazvao tričavim. Ali da sam, dok sam bio direktor Filharmonije, rekao da je budžet kulture bio statistička greška, rekao sam. I bio je 2013, i ne samo te godine.
Kako ste uspeli da ubedite Vučića i Dačića da konačno, ne nešto preterano, ali ipak podignu izdvajanja iz državne kase za kulturu?
To „ne nešto preterano“ povećanje budžeta Ministarstva za kulturu i informisanje u 2014. sa 0,6 na 1,5 odsto ukupnog budžeta jeste pomak, gde više od polovine ide samo za programe kulture. Ako ne možete da predstavite koliko je to, pitajte vašeg pretpostavljenog da vam podigne platu za dva i po puta i pratite izraz njegovog lica. Inače, nisam ih uopšte ubeđivao, ali smo o tome dosta razgovarali. Bio sam izuzetno zabrinut da li će konačno biti prekinuto konstantno smanjivanje budžeta za kulturu i povremeno sam se osećao i ponašao kao „drama ljueen.“
Veći deo prošle godine prošao nam je u preganjanju hoće li biti Nišvila ili Egzita i u onom slavljenju jubileja Milanskog edikta, koji se nije slavio ni u Milanu, i na koji je, najviše zahvaljujući umetnički siromašnoj predstavi „Konstantin“, otišlo i ono malo novca namenjenog kulturi.
Tu stvar smo odavno apsolvirali. Nije posao Vlade Srbije da osmišljava kulturno-umetničke programe niti Ministarstva da se ponaša kao producent, još manje kao estradni menadžer. Uzgred, mislim da je trenutak da to shvate i lokalne samouprave, naročito oko novogodišnjih praznika. Dakle, neće Ministarstvo trošiti pare ni na kakve „umetnički siromašne“, ali jednako neće ni na „umetnički bogate“ predstave i filmove od „nacionalnog značaja“, iako spolja primećujem jak pritisak da radimo upravo tako.
Možemo li da očekujemo i u 2014. neke velike državne manifestacije, čija bi svrha bila da samo nešto slavimo, i na koje će bespotrebno otići taj finansijski kolač namenjen kulturi?
Uprkos tome što tvrdoglavo verujem u svoj renesansni talenat, nešto ne verujem da sam u stanju da smislim bolji program obeležavanja jubileja, uključujući i ovogodišnje, od recimo 370 institucija kulture i umetnosti, koliko smo do sada uključili u program obeležavanja Velikog rata, koji će početi u julu. Držim da je odgovornost i obaveza institucija kulture da same prepoznaju važnost datuma koji treba da budu utisnuti u kolektivno sećanje.
Jedan opozicionar je nedugo posle vašeg stupanja na dužnost prokomentarisao da ste dočekani unisono s radošću i zahvalnošću, ali da nećete moći sami da rešite nagomilane probleme naše kulture. Koliko je bio u pravu? Jeste li ostali sami? I u kojoj sferi srpske kulture je najgore stanje?
Kako, uprkos brojnim nagovaranjima, Sančo Pansa iz opravdanih razloga nije bio u mogućnosti da prihvati poziciju mog pomoćnika, tako nisam ni došao da sam rešavam probleme. Inače ta priča o ministru koji treba da dođe, rešava sve sam i „opravi“ kulturu nije samo rđava nego je i opasna jer se jedino može završiti onim iz Maratonaca – „Al’ ga opravi, svaka mu čast“. Istovremeno, stalno fokusiranje na „sferu srpske kulture u kojoj je najgore“ mogli bi se podvesti pod, na ovim prostorima sveprisutnu, „kulturu kukanja“. Možda je trenutak da se zapitamo na kakvim smo mi to osnovama postavili našu javnost kad je uslov da budeš najgori preduslov da bi bio vidljiv? Moj posao nije da rđave stvari činim nevidljivim, ali jeste da motivišem ljude da počnu da uočavaju i dobre stvari, a njih itekako ima. Veoma sam ponosan na srpsku kulturu i ljude u njoj, uveren da su tokom svih teških godina oni stanje u Srbiji činili podnošljivijim i, vrlo je važno, perspektivnijim.
Poslednjih dana vas sve češće p(r)ozivaju da prestanete sa ćutnjom i reagujete na sve lošije stanje u medijima u Srbiji, uz opaske da reagujete na isti način kao dok ste bili na čelu Filharmonije. Zašto ćutite?
Od mene niko nije tražio da poboljšam stanje u medijima, već da se stavim na jednu političku stranu. Ne pada mi na pamet, jer, kada bih to uradio, to bilo eksplicitno protiv medija. Dakle, neću biti ja taj koji zabranjuje, cenzuriše i propisuje medijima pravila ponašanja.
A šta onda može da bude rešenje?
Za početak, medije moram da zaštitim od sebe. Zatim idemo na stvaranje institucionalnog okvira za njihovo funkcionisanje, što je Ministarstvo i uradilo privodeći kraju medijske zakone. Ni to, naravno, neće biti dovoljno sve dok pred društvo, dakle na prostoru širem od politike, ne postavimo problem medija. Onoliko koliko smo u stanju da to postavimo kao društveni problem, toliko ćemo biti uspešni u rešavanju. Sve ostalo se svodi na to da su mediji dobri kad napadaju vas, a loši kad napadaju mene.
Koliko smo tabloidizirani kao društvo? Ko je odgovoran za to?
Tabloidizacija nije problem, već posledica dugotrajnog istiskivanja kulture u najširem smislu iz javnog prostora, a ne samo iz medija, za račun estrade, trivijalnosti, voajerizma, pa na kraju i kriminala. U bolest smo upali lakomisleno i brzo, a lečenje će biti dugotrajno, mnogo duže od bilo čijeg mandata. Sve drugo je nadrilekarstvo.
A gde se tačno nalazi Srbija između ova dva podatka: prvog ledenog dana februara prodato je 7.000 karata za FEST ili što je glavna vest danima na naslovnim stranama medija bila da je Grand prodat za 15 miliona evra?
Razmislite, da li je to pitanje za mene? Da li bi u Srbiji bilo više kulture i da li bi bila bolja da je Grand prodat za jedan evro? Ne bi. Drugo, da li bih ja bio uspešniji ministar da je FEST prodao tri puta više karata? Ne bih. Treće, da li su ta dva podatka u nekoj vezi? Nisu. U našoj „kulturi kukanja“ često stanje u kulturi ocenjujemo količinom golotinje među kafanskim pevačicama, što je još pogrešnije nego ocenjivati je umetničkim uspehom nekog pojedinačnog projekta. A sve to zajedno je daleko od pitanja na koja ministar treba da odgovara.
Nedavno ste podigli dosta bure rečenicom da smo kao nacija nedostojni svojih predaka. Šta vas je podstaklo da tako nešto izjavite?
Merljivo je koliko smo nedostojni predaka, ali me još više uznemirava koliko ćemo biti nedostojni potomaka ukoliko nastavimo da ih svojim delanjem pripremamo da budu isti kao mi – zaljubljeni u svoje nevolje, puni prezira prema svojim kvalitetima, čekajući da nam donesu gotova rešenja odnekud van nas.
Pozvali ste i građane da se zapitaju šta smo mi kao narod bez Narodnog muzeja.
Jesam.
I šta smo bez najvažnije kulturne institucije?
Bićemo neodgovorna generacija, koja je prekinula civilizacijski kontunuitet između predaka i potomaka. Bićemo generacija brodolomnika, izmeštenih van vremena i prostora, na pustom ostrvu, koja će panično mahati brodovima koji prolaze. Zaboravaljajući da nam je odeća u fronclama, da smo obrasli u brade i da već ličimo na divljake, čudićemo se što niko ne skreće s kursa i ne pomaže nam, nego nam još i mašu, smeju se, i bacaju nam kikiriki u vodu. Eto šta ćemo biti.
Danas, kad se okrenete na Trgu Republike vidite Muzej koji ne radi deset godina i striptiz-bar koji je zatvoren pre nekoliko dana? Da li je to neka nova Srbija u kojoj ćemo živeti? I kakvu poruku šaljemo?
Prema poslednjem istraživanju psihološkog instituta u Biškeku, nije naučno potvrđeno da je broj striptiz-barova u bilo kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa brojem zatvorenih muzeja. Mada sam uveren da većina posetilaca striptiz-bara preko puta zatvorenog Muzeja tu i dolazi iz čistog očaja što ne mogu da uđu u muzej. Uostalom, koliko striptiz-barova ima Amsterdam i da li njihova pojava smanjuje broj muzeja holandskog slikarstva? Ali, ako mislite da ćemo problem kulture rešiti tako što će ministar početi da zatvara striptiz- barove, možda da pokušamo i to?
Jedna od poruka Filharmonije pod vašim vođstvom bila je „u inat svima i uprkos svemu“. Šta ste pod tim sloganom uradili kao ministar kulture ili planirate da uradite?
U umetnosti i menadžmentu inatom se da mnogo uraditi, ali u politici ne. Onaj ko je od mene očekivao za šest meseci rezultate kao za 12 godina u Filharmoniji verovatno veruje da mogu i da hodam po vodi ili je suviše gledao rijaliti programe. Samo na „Farmi“ možete u tom roku postići vidljiv rezultat. U politici vreme teče drugačije. Dobra politika je stvar kontinuiteta malih koraka, veliki i nagli koraci već su dovoljan razlog da prema njoj budemo sumnjičavi.
Insistirali ste na promeni načina izbora čelnika kuturnih ustanova u Srbiji. Koliko ste u tome uspeli?
Insistiram i dalje, a odgovor na to pitanje će odrediti gde će biti srpska kultura za šest meseci, a gde ja.
Jedan od vaših ciljeva jeste da upravo te institucije zažive i da institucije vode kulturu, a ne samo pojedinci. Kakvi su vam rezultati na tom planu?
Institucije, i to ne samo u kulturi, čine temeljnu razliku između države i plemena. Ako nemate institucije, nijedan ministar vam neće valjati. Ako ih imate, svaki koji to razume biće dobar. Naše je da odgovorimo da li ova zemlja izuzetnih pojedinaca može da bude i zemlja izuzetnih institucija. Naša generacija nema veći izazov od tog.
Jednom ste se slikali goli u kampanji protiv trgovine ljudima. Kada biste ovog proleća osmišljavali kampanju protiv šunda i kiča u Srbiji, kako bi ona izgledala?
Ako je to suština pitanja, ovaj put bih se slikao odeven. Ako nije, ne vidim zašto bih se borio protiv kiča, jer ne vidim da bi u Srbiji bilo više kulture ako bi bilo manje kiča. A i ako bih se borio, ne bih to radio kampanjom, koja se ovde ukorenjuje kao puni izraz naše poslovične sistematičnosti.
Zašto su se intelektualci ućutali? Zar svaka vlast ne treba da priželjkuje intelektualnu kritiku?
Da li ste sigurni da su se ućutali? Ili ono što imaju da nam kažu neki od njih nije dovoljno atraktivno za novine i televizije. Ako pogledate ko je sve vidljiv u našem javnom prostoru, valjda je jasno zašto su nevidljivi pametni ljudi, u koje ne ubrajam ni samo intelektualce, ni sve intelektualce. Uostalom, već smo govorili o nevidljivosti pozitivnih stvari.
Imali ste oštre rasprave s Nacionalnim savetom za kulturu. Kako ste izašli na kraj?
Za mene je taj problem rešen, najpre obostranim nerazumevanjem, a onda i njihovim međusobnim. Ako se celog mandata budem vraćao na rešene probleme, neću na njegovom kraju imati boljeg opravdanja za to što sam sve vreme stajao u mestu.
Vaša odluka da ukinete, odnosno zamrznete dodelu nacionalnih penzija izazvala je dosta bure u javnosti. Bilo je stavova da je to poslednji udar na srpsku elitu.
Ako se kriterijum srpske elite svodi na 50.000 dinara mesečno, eno vam je bilo koja sportska kladionica u Srbiji, tamo se sve vreme rešava to dinarsko pitanje, koje ne boli samo intelektuace. Ili da za pripadnost eliti dostojnoj nacionalnih penzija raspišemo tombolu? Mislim da bi bilo poštenije od onoga što smo imali.
Kakva je sudbina tih nacionalnih penzija? Radite li na uspostavljanju novih kriterijuma?
Ne radimo. Postoje i urgentniji i važniji problemi.
Ostalo nam je izgleda jedino da na silu napravimo kulturnu elitu, koja bi zemlju vodila napred. Da li ste svesni kolika je odgovornost na vašem resoru?
Sve naše elite koje je pravila vlast nisu se na delu pokazale. Jer vlast, po definiciji, ne pravi elitu, iako može da sprečava njeno stvaranje. Kulturne stubove zemlje ojačaćemo snaženjem institucija kulture i moja pamet do boljeg rešenja ne dobacuje. Dobre institucije stvaraju dobre kriterijume za dobru elitu. A dobra elita uzdiže institucije navodeći ih da ne postanu samodovoljne.
U vladu ste ušli na predlog SPS, a javnosti ste predstavljeni kao zajednički kandidat Dačića i Vučića. Kome ste danas bliži posle ovih šest meseci u vladi?
Baš me zanima da li biste nemačkog ministra kulture pitali da li je bliži Merkelovoj ili Štajnmajeru? I, naravno, izvinjavam se zbog neatraktivnog odgovora.
Koji koncept može da promeni sve? Kojem političkom konceptu biste se vi bespogovorno priključili?
Koncept čarobnog štapića. Ako se priklonim nekom, budite uvereni da je to taj. Mada, ne biva.
Mediji su spekulisali da ste vi i Lazar Krstić sigurni za vaše pozicije i u budućoj vladi ako je bude formirao Vučić.
Živeći u Srbiji, naučio sam da je najbolje kad su vam planovi dugoročni, a očekivanja kratkoročna.
Imate li ambicije da ostanete ministar, budući da ste se prijavili na konkurs za direktora Filharmonije?
Šta ima normalnije od toga da svaki ministar u tehničkom mandatu razmišlja o povratku u svoju osnovnu profesiju? Pod uslovom da je ima.
Da li ste se koji put zapitali „šta mi je sve ovo trebalo“? Ili, ipak, svi moramo da uđemo u to političko blato i pokušamo da ga promenimo kako se ne bismo ugušili u njemu?
Postoje samo dve stvari u životu posle kojih nema kajanja. Druga od njih je ulazak u politiku i Vladu Srbije. Ne mislim da politika mora biti blato. To je prebrz, ali, ruku na srce, i za sada opravdan zaključak nastao na posmatranju broja onih koji vole da se valjaju.
Koji kulturni događaj vam je probudio osećanje da ima nade za Srbe i Srbiju?
Ne treba mi nikakav kulturni događaj da bih to znao. Rešenost jedne zemlje da se menja, što podrazumeva i promenu celokupnog ambijenta, najbolje se vidi u kulturi. Društvo koje veruje u budućnost najpre se prepozna u kulturi, koja tada prestaje da bude zatvorena u stare odnose, klišee i forme. Kultura je za promene simptom, kao kijanje – ako kijate, zacelo ste prehlađeni. Sad sam vam otkrio tajnu zašto je kultura važna.
Tagovi
