Mesec je iz veka u vek odlučno odbijao da oda svoje tajne. Stari Grci i Rimljani smatrali su ga prastarim, glatkim i belim, ali nisu umeli da objasne tamne mrlje na njegovom licu vidljive ljudskim okom. Plutarh je potom, oko 90. godine pre nove ere, zapisao da su te fleke zapravo senke planina i dolina, te da se na Mesecu, po svoj prilici, mogu naseliti ljudi.
Sa tim nikako nisu svi bili saglasni. Iako se živo stvorenje na Mesecu nije pojavilo, mogućnost da se tako nešto ipak dogodi nije zamirala. Po završetku Drugog svetskog rata šuškalo se da su Nemci na Mesecu u tajnosti podigli utvrdu, a govorilo se čak i da je Hitler lažirao svoju smrt i ostatak života proveo ispod Mesečeve površine.
Nova izložba „Apolova muza: Mesec u doba fotografije“ u Muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku predstavlja putovanje kroz malo poznatu istoriju: slike Meseca u rasponu od četiri veka. Ove uporne astronomske potrage su plod revolucionarnog ujedinjenja nauke i umetnosti – 300 fotografija i predmeta (teleskop, dva globusa, Hasselblad foto-aparat koji su koristili Baz Oldrin i Nil Armstrong), uz dodatak filmskih inserata. Postavka prikazuje nezaustavljivu poteru astronoma za znanjem, ali i tehnološki napredak, umetničke odgovore i fantaziju. Ona je svedočenje o ljudskoj žudnji da se spozna i istraži.
Kada je 1608. godine otkriven teleskop, Mesec se konačno činio dostižnim. Galileo je već 1609. iscrtao prve portrete ovog nebeskog tela nakon pomnog posmatranja. Uvideo je da su Mesečeve pege u stvari senke bregova i planina. Objavljeni Galileovi crteži – dva izložena u okviru nove postavke – označili su svanuće moderne astronomije.
Sedamnaesti vek je ljudskom oku približio one ekstremno udaljene, ali i sićušne stvari; teleskopi su napredovali, a moć mikroskopa, osmišljenog krajem prethodnog veka, znatno je porasla. Selenografija Johana Hevelija – atlas geografije Meseca objavljen 1647. godine, nazvan po Seleni, Mesečevoj boginji u grčkoj mitologiji – smatra se prvim delom koje se detaljno bavilo opisom Mesečeve površine.
Astronomi su beležili ono što vide; umetnici su stvarali još bolje zapise. Ipak, brojne slike bile su beskorisne astronomima bez dobrih naučnih tekstova i većinu nije ni videlo mnogo ljudi mimo pripadnika naučne zajednice. Bakrorezi francuskog umetnika Kloda Melana iz 1635. godine nisu bili tek lepi na oko, već i toliko precizni da ih niko nije nadmašio čitava dva veka.
Britanski umetnik i amater u astronomiji Džon Rasel je 1805. godine načinio izvanredni bakrorez pod imenom „Lunarna planisfera, ravna svetlost“ na kojem Mesec nije prikazan onako kako ga vidimo, već pod drugačijim svetlosnim uglom. Rasel je verovao da umetnik ima dužnost da „ispravi“ prirodu kako bi dostigao ideal. Ideju da bi Zemljin tajnoviti pratilac mogao biti naseljen rabili su maštoviti ljudi, oni u zabludi i prevaranti.
Ime ser Džona Heršela, istaknutog britanskog astronoma, Njujork san je 1835. godine lukavo pozajmio za senzacionalističku priču o „velikoj Mesečevoj prevari“ u kojoj je navedeno da je Heršel uočio kuće, puteve i napredne gradove na površini Meseca. Priča je objavljivana širom Evrope.
Nastanak fotografije četiri godine kasnije značio je da će u centru pažnje sada biti precizniji i verodostojniji prikazi Meseca. „Apolovu muzu“ čini, između ostalog, i nekoliko najranijih fotografija Meseca, među kojima se nalazi i upečatljiva dagerotipija Džona Vilijama Drejpera iz 1840. godine.
Drejperova slika predstavlja neuobičajeno dvostruko otkriće koje se može porediti sa Galileovim: dublje razumevanje Mesečeve površine zabeleženo instrumentom koji vidi bolje od ljudskog oka.
Britanski astronom Džejms Nezmit je u pokušaju da zabeleži trodimenzionalnost koju je video u teleskopu izlio figure u gipsu. Fotografije njegovih odliva su 1874. objavljene i smatrane za „najverodostojnije“ prikaze Meseca ikada viđene.
Tehnologija i nauka nikada nisu pronašle dokaze postojanja ikakvih stanovnika na Mesecu, ali je on oduvek bio suviše fascinantan da bi ostao u okvirima proste nauke. Književna putovanja na Mesec postojala su i pre Od Zemlje do Meseca Žila Verna iz 1865. Ilustracije su činili humanoidi i živopisne životinje, ali je naročito šarmantan bio prvi naučnofantastični film, „Le Voyage Dans la Lune“ („Put na Mesec“) Žorža Melijesa iz 1902. godine. Kratkometražni nemi crnobeli film u trideset scena prikazuje grupu astronauta koji uz pomoć velikog topa putuju na Mesec, gde se susreću sa tamošnjim stanovnicima – Selenitima – i jedva izvlače živu glavu.
Početkom dvadesetog veka, Mesec je postao mazan. Portretima su preovlađivali osmehnuti polumeseci na čijim su oblinama – naročito na razglednicama – sedeli prijatelji, porodice, pa čak i goli ljubavnici.
Kada je došla NASA, Mesec je ponovo bio u žiži interesovanja. Pre misije „Apolo 11“ lansirane 16. jula 1969. godine, lunarni orbiteri su skenirali površinu Meseca u potrazi za mestom na kojem će se iskrcati astronauti, ali Nil Armstrong je sam uočio bezbednije mesto za sletanje od onog na koje je bio upućen. U okviru izložbe „Apolova muza“ prikazano je i nekoliko fotografija sovjetske propagande – prvi pas u svemiru, prva žena u svemiru – snimljenih sa ciljem da obezbede podršku i divljenje naroda režimu za izvanredna dostignuća u svemiru dok su se Sjedinjene Američke Države još uvek grozničavo pripremale da povedu u svemirskoj trci.
One su preteča izuzetno uspešne američke kampanje koja je pratila prvo sletanje na Mesec. Slike astronauta iz misije „Apolo 11“ – Baza Oldrina pored američke zastave, na primer – još uvek su relevantne. Njihov uticaj je snažan i posle pedeset godina.
Skeptici su program „Apolo“ isprva otpisali kao traćenje vremena. Neki su po završetku misije čak tvrdili da je sletanje na Mesec lažirano. Amerikanci su misiju, ipak, mahom doživeli kao potvrdu nacionalne uzvišenosti posle tragične decenije i Hladnog rata, a zbog ovog bliskog susreta sa Mesecom bio je uzbuđen čitav svet.
Uticaj NASA na popularnu kulturu predstavlja haljina „Raketa“ Harija Gordona iz 1968. godine. Sačinjena od papira, sa raketom koja eksplodira naviše preko struka lutke, ona bi se mogla okačiti i na zid, a istovremeno jasno ilustruje način na koji se sve, pa čak i istorija, može iskoristiti kao pogon za komercijalni sadržaj.
Američka zastava na Mesecu se 1969. godine nije zavijorila da obeleži satelit kao američku koloniju, već da bude podsetnik na naše dostignuće.
Fotografija Stivena Šejmsa iz 1971. godine koja prikazuje poruku ispisanu crnom farbom na zidu zgrade u Bruklinu govori sve: „MESEC PRIPADA LJUDIMA!!!“
© 2019 The New York Times
Tagovi
