Bilo je božićno veče i kuća puna prijatelja. Iako njih dvojica, domaćin i jedan od gostiju visokih zalizaka, nikada nisu baš bili pravi prijatelji. Na dugačkom stolu bilo je hrane za puk vojske što se povlači od Arnema i već se neko šalio o sastavu mafina, a domaćica je skrštenih ruku govorila da nisu uspeli kako je ona želela, kada je zazvonio telefon. Neko je već podigao slušalicu i zanemeo, pa ga pozvao oborenog pogleda. On je prišao mirno, kako se prilazi nesreći koja neće proći i stavio slušalicu na uvo. „Gospodine, sestra vam je preminula“, rekao je stakleni glas sa druge strane. U tri koraka veznog igrača koji je u svoje vreme mogao da preskoči planinu, došao je do kola i pre nego što su počela sašaptavanja okupljenih, noga je već bila na gasu. I tada je počelo…
Fudbalski identitet izgrađen je od pažljivo isprepletenih velikih pobeda, tragičnih poraza i sećanje na fudbal i život zapamćen fudbalom. Splet komplikovanih veza ljudi i njihovih dobrih namera na putu do pakla u koji se sećanje na velikane uvek pretvori. Jer je svaka priča lošija od onoga što su bili i što su umeli. Psiholozi će reći da je proces identifikovanja zapravo proces ravnanja, „poprimanja osećaja drugoga“ i taj će proces – iako su pojmovi identitet i identifikovanje bitno različiti – biti sastavni deo izgradnje fudbalskog identiteta.
Kad prođu porazi i pobede, kada se očiste konfete, kada se prouče dobre namere i njihovo pakleno odredište, igra se identifikuje sa ljudima. Postaje njihov logični produžetak. Postaje posledica njihovog života i uzrok njihovog postojanja istovremeno.
Zato je četvrtfinale Svetskog prvenstva između Argentine i Holandije zapravo bilo rat fudbalskih identiteta, njegova poslednja – ali zaista poslednja – bitka. Ovo je priča o tome.
***
Drugi svetski rat je razvalio Holandiju. I infrastrukturno i finansijski i moralno. Zemlja je ostala u ruševinama pregaženih objekata i principa, sa mrljom bliske saradnje sa Nacional socijalističkom partijom i velikim žrtvama. Naciji je bio potreban potpuni reset, pa je holandsko društvo uvelo nekoliko društveno-političkih tabua: zabrana invazije na privatnost od države, zabrana porasta državne prinude i priznavanje etničkih razlika. Svaki „tabu“ imao je dugotrajan uticaj na holandski kulturni sistem i prožimao je stav da ljudi treba da budu u stanju da se razvijaju, a da ih država ne tretira kao svoju decu.
Usledio je napredak pedesetih godina i veliki uspon šezedesetih, koji je Holandiju učinio „simbolom demokratije“. Tako su igrali i fudbal. Dečak koji je navijao za Ajaks i čiji je očuh radio na stadionu tog kluba, postao je simbol holandskog stila.
Otac tog stila, Rinus Mihels, gradeći svoj „totalni fudbal“, preuzeo je između ostalih i principe River Plate iz četrdesetih godina 20. veka. Huan Karlos Munjoz, Hose Manuel „El Šaro“ Moreno, Adolfo Pedernera, Anhel Labruna i Feliks Lustau inspirisali su ceo klub, grad, čitavu naciju, a ipak su odigrali samo 18 utakmica zajedno. Njihov fudbalski brend bio je vizionarski, jedinstven i naizgled nepobediv, a ipak je River često pobeđivao protivnike sa najnižom razlikom.
Oni su bili prihvaćeni u vreme finansijske krize i čvrste vladavine, ali su bili definisani potpuno revolucionarnim konceptom. Bili bi označeni kao „Caballeros de la Angustia“ – vitezovi muke – zbog frustracije koju su ponekad izazivali kod svojih navijača, samo da pre toga nisu već dobili nadimak – „La Maquina“. Mašina.
Kada je Rikardo Lorenco, urugvajski novinar koji je radio za El Grafico, 12. juna 1942. gledao Riverkako ruši Čakarita Juniors 6-2, bio je toliko fasciniran zamršenom sinhronizacijom igrača koji se na terenu neprestano smenjuju, da ih je označio kao mašinu. U britanskom sportskom govoru, referenca bi sugerisala brutalnu, mehaničku, vrednu efikasnost – ali ovo je bilo nešto sasvim drugo.
„Postoje dve vrste mašina“, objasnio je Džonatan Vilson kasnije. „Tu je rudimentarni mlin; a tu je i sat, koji ima pravu estetsku lepotu svojih mehanizama. Pretpostavljam da je to ono što smo dobijali od La Makine – ideja o prelepom krhkom mehanizmu, sa puno sitnih, pojedinačnih delova koji se sjajno uklapaju.“
U svojoj knjizi „Brilliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Soccer“ Dejvid Viner upravo objašnjava kako je Mihel, prateći taj Riverov princip, kreirao svoj, „holandski etos“.
„Totalni fudbal je, između ostalog, bio konceptualna revolucija zasnovana na ideji da je veličina bilo kog fudbalskog terena fleksibilna i da se može promeniti igrom tima koji na njemu igra. U posedu, Ajaks – a kasnije i reprezentacija Holandije – imali su za cilj da naprave što veći teren, šireći igru na krila i gledajući na svako trčanje i pokret kao na način da povećaju i iskoriste raspoloživi prostor. Kada su izgubili loptu, ista razmišljanja i tehnike su korišćeni da unište prostor svojih protivnika.
Ključni igrač tog modela bio je Johan Krojf. A na istoj poziciji, u drugom timu Ajaksa, igrao je Luj Van Gal. Ali nije tada počelo…
Upravo ta holandska ekipa, povratnom spregom je promenila argentinski fudbalski identitet. Riverova lepršavost nije bila prvi, a naročito nije bila jedini argentinski izbor. Njihov fudbalski šampionat često je bio klanica snova u kojoj je važnije odbraniti se i za to žrtvovati živu glavu – i svoju i protivnikovu – nego igrati lepršavo. Često su birali da budu rudimentarni mlin. I bili su.
Bila je to i posledica škole mišljenja Osvalda Zubeldije, koja je bila logična posledica njegovog uticajnog boravka kao trenera Estudijantesa kasnih šezdesetih. Argentina je zato bila neinspirisana, čvrsta ekipa, fizički moćna, koja zna da igra u polju, ali ne zna da igra za dušu. I taj je tim Gaučosa naleteo na moćne Mihelsove i Krojfove Holanđane. Bio je razbijen te 1974, na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj, rezultatom 4:0.
Na klupu Argentine nakon tog neuspeha seda Cezar Luis Menoti. Kako je napisao neko bolji od nas, da takav čovek sedne preko puta vas u kupeu voza, pomislili biste da je u pitanju univerzitetski profesor. El Flaco je bio očaran brazilskom igrom sa Mundijala 1970. i želeo je da podari „finoću fudbala“ navijačima. Protivio se „anti-fudbalu“ toga doba, nazvavši ga desničarskim. „Desničarski fudbal želi da verujemo da je život borba. Zahteva žrtve. Moramo da postanemo čelik i da pobedimo na bilo koji način. Ja u to ne verujem“.
Menoti je verovao u fudbal kao produžetak snova. Fudbaler je, za Menotija, bio u privilegovanom položaju. Imao je sposobnost ne samo da oduševi i zaslepi hiljade gledalaca radom svojih stopala, već je posedovao jedinstven kvalitet u tome što je, prema Menotijevim rečima, mogao da tumači osećanja i snove. Argentinski navijači su sanjali o slavi, a igrači su ponudili svoje tumačenje tog sna, pobedivši finalu najodvratnijeg Svetskog prvenstva 1978. reprezentaciju Holandije.
Fudbal je dobio svoje Menotiste, kojima je El Flaco postao „vlažni san“. Prozvali su ga Dekartom fudbalske filozofije i slepo pratili njegovu tezu da je „tim pre svega ideja“. Najveći njegov poklonik postao je mladi holandski trener Luj Van Gal.
Tako su paralelno, dok su im se putevi ukrštali i razilazili, počeli da se razvijaju nosioci dva fudbalska pravca, Johan Krojf i Luj Van Gal. Ljudi koji žele isto, uz različite principe i pristup. Sedeli su na istim klupama, osvajali iste trofeje – uvek Johan nešto ranije, uvek za nijansu lepše – i mrzeli uvek istog čoveka. Jedan drugog.
Te božićne večeri, kada je Van Gal posle tragičnih vesti koje je dobio, odjurio iz Krojfove kuće, nastao je problem koji se nikada neće završiti. Luj je novinarima ispričao kako je Johan zapravo jedan bezosećajan čovek koji mu je zamerio, što mu se Van Gal nije zahvalio na pozivu na večeru, kada je odjurio iz njegove kuće. Krojf je bio šokiran: „Ako je taj čovek zaista to izjavio, on nije normalan. On ima Alchajmera“.
Krojf je postavio temelje Ajaksu, bio njegov najvažniji igrač i najvažniji lider, a onda je Van Gal došao da malo promeni ideju. Krojf je postavio temelje modernoj Barseloni, bio njen najvažniji ideolog, a onda je van Gal došao da ostavi svoj pečat. Igrači u Holandiji su rasli na etosu koji je postavio Krojf, ali je Van Gal uvek bio tu da donese nešto svoje, da ospori svog rivala. I da pobedi. To što je gotovo uvek ostvarivao svoje ciljeve, Van Gala je u toj večnoj trci ostavljalo u životu. A Holandiju – i njen fudbal i njenu reprezentaciju – sa identitetom zauvek oblikovanim tom trkom.
Argentina je, sa druge strane, posle Menotija dobila Karlosa Bilarda, čoveka koji nije lako odbacivao „finoću fudbala“, osim kada je to bilo potrebno. On je bio pragmatičan i mnogi su njegove godine na klupi Argentine i njegovu titulu prvaka sveta opisivali kao pragmatično krilo menotijevih ostataka, bliže „desničarskom fudbalu“ nego onome za šta se njegov prethodnik borio. Tako je identitet argentinskog fudbal – i reprezentacije – ostao tačno između desničara i menotista. Između noža u zubima i rapsodije. A na svakog Bijelsu rađao se jedan Čolo Simeone.
***
Takva dva fudbalska identiteta – obeležena velikim istorijskim dvobojima, i 1978. i 1998. i 2014. – susrela su se u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Kataru. Na kraju velikog rata. Dva velika holandska rivala i dve Argentine.
Sa jedne strane Luj Van Gal i njegova ekipa koju su nam kolege iz Holandije opisale kao dilemu između „izdanaka i izdajnika holandske škole“. Sa druge strane najbolji učenik Krojfove ideologije i jedan od najboljih svih vremena – Lionel Mesi.
Dva čoveka za koje je Katar poslednji veliki ples. I dva čoveka koja samo žele da igraju jedan takt duže.
Uvod je upriličio Van Gal, porukama ljutim kao mafini sa čokoladom i čilijem, sa božićne trpeze iz 1989. godine. Rekao je da ima rešenje za Argentinu. Rekao je da ga nisu zadivili. Rekao je da će im svoj plan pokazati u petak na terenu. Sa druge strane, selektor Argentine Lionel Skaloni, poštovalac Van Galovog lika i dela, nije želeo da odgovara. To je uradio Mesi.
U drugom četvrtfinalu Mundijala u Kataru tako je okončan dvostruki rat. Argentina je tokom 120 minuta nenormalne utakmice uspela u sebi da pomiri sebe sa sobom, svoja dva stila. Imala je dovoljno krvi, dovoljno čelika, dovoljno oštre noževe u zubima i imala je dovoljno finoće, dovoljno sposobnosti da tumači osećanja i snove. Imala je za svakog Rodriga De Pola jednog Enca Fernandeza. Za svakog Paredesa jednog Alvaresa. Za svakog Otamendija jednog Di Mariju. I samo jednog Mesija.
On je briljantnim potezom, po principima fudbalske slobode koje je postavio Krojf za takve igrače, jednim potezom usmerio utakmicu u jednosmernu ulicu. Provukao je pasom loptu kroz noge čuvaru i kroz još tri igrača asistirao Molini za gol. Pa je postigao gol iz penala. Delovalo je da je to to, da je to kraj.
Ali Van Gal ne bi plesao četiri decenije da tako lako odustane od tanga. Na svaku Skalonijevu adaptaciju – a selektor Argentine se i pre i tokom utakmice odlično adaptirao – tražio je neko novo rešenje i pronašao ga je na kraju u bunarenju na pola metra više igrače. Pao je jedan gol. Pa u 11. minutu nadoknade, po „Zanetijevom receptu iz 1998.“ i drugi.
Mesi nije dozvolio ekipi da padne. Održao je govor, kretao se u produžecima više nego u regularnom toku, pokazao da je tu, nudio se i pokušao da stvar reši pre penala.
Pošto je ples produžen i na penal seriju, pogodio je prvi penal za Argentinu, a Emilijano Martizen je uradio sve ostalo.
Kada je utakmica završena, najveći Krojfov sin prišao je Van Gal i rekao mu da „mnogo priča“. Argentina je svoj rat dobila ličnim primirjem, Van Gal je svoj rat izgubio na poslednjem plesu.
Mesi će imati makar takt više.
Negde iz oblaka izbija dim cigarete, dim olakšanja.
Tagovi
