„Mesto gde sudski procesi odlaze da umru“: Dvadeset godina Gvantanama, problema koji mnogi predsednici SAD nisu uspeli da razreše…

Pre nešto više od 20 godina, 4. januara 2002, američki general Majkl Lehnert dobio je hitno naređenje o raspoređivanju snaga. Trebalo je da okupi malu grupu marinaca i mornara koji bi izgradili zatvorski kamp na enklavi kontrolisanoj od strane Sjedinjenih Država, a smešetenoj na južnoj obali Kube. Ta enklava zove se Gvantanamo Bej.

Lehnert je imao 96 sati da izgradi prvih 100 ćelija za prve zatvorenike koji su pristizali avionima sa bojnih polja Avganistana. Posao je bio završen na vreme. Čelični kavezi okruženi bodljikavom žicom i šest čuvarskih kula sa posadom naoružanom snajperima. Napravljeno je i šest koliba bez prozora za ispitivanje. Ceo projekat je nazvan „Rendgenski kamp“.

Kompleks je napravljen za tri dana, ali se godinama širio i postao veoma težak za rastavaljanje. Oko 780 zatvorenika je bilo držano tamo u prethodnih 20 godina, a mnogi od njih su dovedeni direktno sa bojnog bolja bez ikakvog suđenja. Jedna univerzitetska studija pokazuje da 55 odsto pritvorenika koji se tamo nalaze nije počinilo nikakav zločin protiv SAD i njihovih saveznika, prenosi Gardijan.

Trojica od prethodne četvorice američkih predsednika (Donald Tramp je izuzetak) su pokušali da ga zatvore, ali ova legalna anomalija je još uvek tu, predstavljajući teret američke globalne reputacije.

Kako se dvadesetogodišnjica približavala, Lehnert, sada u penziji, pojavio se na saslušanju u Senatu i na ovaj deo prošlosti pogledao sa pokajanjem.

„Brzina kojom je Gvantanamo nastao i hitnost prikupljanja informacija imali su loše posledice“, rekao je Lehnert senatorima.

„Ja nisam advokat, ali čak i ja znam da kada preskočite generacije pravnih misli, posledice će biti loše“, dodao je.

Lehnert je bio deo grupe generala koji su pokušali da Gvantanamo učine konvencionalnim ratnim kampom, koji bi bio u skladu sa Ženevskom konvencijom, ali su bili nadglasani od strane moćnika iz Pentagona, koji su odlučili da kamp postave „izvan granica zakona“.

„Sećam se da sam načuo razgovore o tome kako bi bilo korisno da se izgradi objekat u Gvantanamu, u kom bi se držali teroristi, zato što nije postojao legalni kontekst i upravo to je bila prednost“, rekao je Danijel Frejd, diplomata koji je radio za Belu kuću u vreme predsednika Džordža Buša Mlađeg.

„Sve što sam u to vreme slušao bile su priče o potpuno novom svetu u kom stara pravila ne važe“, rekao je Frejd.

„Ispostavilo se da je to bila ogromna greška“, zaključio je.

To je bila velika greška koju će Amerika teško ukloniti, što Frejd zna iz „prve ruke“. Za vreme Obamine administracije, on je proglašen specijalnim izaslanikom za zatvaranje Gvantanama. Imao je neke uspehe u prvoj godini rada, kada je i broj pritvorenika smanjen na 41, ali Barak Obama nije ispunio svoje obećanje o potpunom zatvaranju. Njegova administracija je odustala od suđenja u Njujorku, te od slanja zatvorenika u prazan zatvor u Ilinoisu.

Gvantanamo Bej, u američkoj vojsci poznat po skraćenici GTMO, stoga je ostavljen da se „gnoji“. Uslovi se doduše jesu popravili. Zatvorenici se više ne nalaze u samicama, već u blokovima koji su opremljeni frižiderima i ostavama, ali su kazne bez suđenja i dalje uobičajena stvar. U periodu od 20 godina samo je dvanaestorici bilo suđeno, a samo dvojica su proglašena zaista krivim.

Suđenje petorici koji su optuženi za učešće u napadu na Kule bliznakinje, uključujući mozak cele operacije – Kalida Šeika Mohameda, – još nije ni počelo. Njih petorica ulaze u desetu godinu predsudskih saslušanja.

Sa druge strane, trinaest bezopasnijih zatvorenika je dobilo dozvolu za premeštaj pre mnogo godina, ali su i dalje tu. Tavfik al Bihani je građanin Jemena, uhapšen u Iranu 2001. godine, kojem je dozvoljen povratak u otadžbinu. Međutim, republikansko protivljenje, inertnost birokratije i postojanje malog broja zemalja koje su voljne da ih prime, jesu razlozi zbog kojih mnogi još uvek nisu napustili Gvantanamo.

„Čitava generacija sukoba je nestala, a objekti na Gvantanamu su i dalje otvoreni i svaki dan kada su oni otvoreni predstavlja uvredu za naš sistem pravde i naše zakone“, rekao je Dik Durbin, predsedavajući prošlomesečnog saslušanja pred sudskim komitetom, uz to i senator iz redova Demokrata.

„To je mesto gde sudski procesi odlaze da umru“, rekao je on.

To je takođe i mesto gde sve veći broj zatvorenika završava svoje živote. Tokom dvadeset godina, njih devetorica su preminula u kampu, od kojih su čak sedmorica izvršili samoubistvo. Jedan od njih bio je i Jaser Al Zahrani, saudijski tinejdžer koji je uhapšen u Avganistanu 2002. Nađen je mrtav u svojoj ćeliji nekoliko godina kasnije, a njegova porodica veruje da nije sam sebi oduzeo život.

„Mnogo ljudi ne razume kako je to kada se nađete u Gvantanamu“, rekao je Omar Degajes, građanin Libije sa prebivalištem u Velikoj Britaniji, koji je proveo pet godina u kampu, bez optužnice. Danas ne vidi na jedno oko usled, kako on kaže, napada jednog od čuvara.

„Nije tamo onako kako ljudi zamišljaju. Mnogo je gore. Ne razumem zašto je kamp i dalje otovren kada je rat u Avganistanu završen. Pošaljite ljude na suđenje, dajte im da vide dokaze i omogućite im da se brane, ili ih pustite“, rekao je Omar.

Kako vreme prolazi, sve više zatvorenika umire prirodnim putem. Pentagon je zatražio 88 miliona dolara za izgradnju bolnice u koju bi smeštali stare zarobljenike, navodi Njujork Tajms.

Za održavanje kampa godišnje se potroši preko pola milijarde dolara, što znači da jedan zatvorenik u Gvantanamu košta SAD čitavih 14 miliona dolara, za razliku od 80.000 dolara koliko se potroši na jednog zatvorenika u zatvorima sa strogom bezbednošću.

Džo Bajden je poput Obame obećao da će zatvoriti kamp, ali je za sada samo uspeo da smanji broj zatvorenika za jednog čoveka. Taj čovek je Abdul Latif Naser, Marokanac uhapšen u Avganistanu, koji se vratio kući u julu, nakon što je proveo 19 godina u kampu.

Njegov advokat Tomas Durkin sumnja da je Naserovo oslobođenje deo administrativnog plana da se objekat zatvori.

„Nisam siguran šta je njihova strategija. Oni kažu da hoće da zatvore Gvantanamo, ali izgleda da imaju iste probleme koje je i Obama imao… Gvantanamo je izgleda oživeo. On je ogromni politički albatros, a iskreno, Obama je ispustio loptu“, rekao je Durkin.

U 2010. godini, Kongres, u kojem su tada većinu imali republikanci, doneo je zakon kojim su smanjeni prebačaji zatvorenika između zatvora u SAD, i kojim je zabranjen premeštaj iz Gvantanama. Ove restrikacije su obnavljane svake godine.

Bajdenovi kritičari tvrde da se on poziva na Kongres kao otežavajuću okolnost. Oni ga osuđuju zbog toga što nije imenovao specijalnog izaslanika za Gvantamo i što je njegova administracija odbila da pošalje zvaničnike na sasluašanje u Senatu.

Zvaničnici su se branili tvrdnjama da je mnogo posla oko pražnjenja kampa učinjeno iza kulisa bez fanfara, te da usled malog preostalog broja zatvorenika, funkcija izaslanika nije više neophodna.

Ono što se nije promenilo je odbojnost republikanaca prema svim akcijama koje mogu dovesti do zatvaranja kampa. Republikanske vođe u Kongresu sada sve zatvorenike nazivaju „teroristima“, bez obzira na to koji je razlog njihovog zatvaranja.

Republikanski član sudskog odbora Senata Čak Grasli podsetio je na saslušanjima u decembru na to kako je „više od 4.000 ljudi izgubilo živote u borbi protiv terora u Iraku i Avganstanu“.

„Veterani ovih ratova uložili su sopstvene živote kako bi zaštitili Ameriku od terorista, poput onih koji se nalaze u Gvantanamu“, rekao je Grasli.

Sa druge strane, Hina Šamisi, dikrektorka projekta za nacionalnu bezbednost Američke unije za građanske slobode, rekla je da bi najbolja strategija administracije bila da se sudovima dozvoli donošenje presuda koje omogućavaju premeštaj.

Za one koji su osuđeni, administracija bi trebalo da omogući dogovore o izjašnjavanju o krivici, koji bi na taj način ukinuli smrtnu kaznu.

Ali, politička oluja koja bi se podigla oko izjašnjavanja o krivici bila bi veoma opasna. Ona bi značajno doprinela republikanskom viđenju Bajdena kao slabe političke figure u očima američkih neprijatelja.

Međutim, Bernard Harkort, profesor prava koji je takođe zastupao Abdula Latifa Nasera, rekao je da se okolnosti za Bajdena svakako neće popraviti.

„Ovo je vrsta trnja koju morate odmah da izvadite“, rekao je Harkort.

„S obzirom na to da se bliže međuizbori, a nakon toga dolaze i predsednički izbori, pritisak se neće smanjiti, već će samo postati još gori“, zaključio je Harkort.