Zažmuri.
(Da, kao u Bajaginoj pesmi. Baš tako.)
Dozvoli da ti misli odlutaju u 1974. Pa u 1982. Pa u 1986.
Nisi bio živ tada? Utoliko bolje. Ubaci imaginarnu vrpcu u video-rikorder – znaš li šta je to? – i uzmi iz kolektivnog nesvesnog šta ti volja.
Sećanja su pokuljala, nisu li? Jesu, zato se smeješ, široko kao stadion Asteka, totalno kao narandžasti dres, lukavo kao Dijego.
U našim reminiscencijama, u planetarnoj imaginaciji, sedamdesete i osamdesete su poslednje viteško doba fudbala. Vreme kada su meteori prolazili iznad naših glava toliko često da se mnogi vrat zauvek iskrivio, ostavši tako kao hodajući spomenik svim anđelima garavih lica. Kada su neka od tih nebeskih tela i zveknula o zemlju, da rasteraju duhove, da unište preostale dinosauruse.
(I hvala im na tome.)
Zažmuri.
Čvrsto zažmuri.
I ne viri, ne otvaraj oči, jer ono što ćeš videti ti se neće nimalo dopasti.
Tu, nadomak prvih velikih reklama, nadomak koka-kolizacije fudbala, tu toliko blizu da mirišu kramponi Paola Rosija i solidarnost Vladislava Žmude, tu gde zuje kamere – jer televizija je sve i više ne moraš da zamišljaš, da maštaš, možeš da vidiš i Linekera i Pižona i čitavu ekipu Dinama iz Kijeva koja se još zove SSSR – tu je nepatvoreno zlo, tu su demoni, tu su skandali.
Najbolji fudbaleri koji vladaju ljudima i najgori ljudi koji vladaju fudbalom.
Sedamdesetih i osamdesetih fudbal postaje uistinu globalna igra; u isto vreme, on dotiče svoje moralno dno.
Dotad je bio iskrivljeno ogledalo koje nam je omogućavalo da – baš tako, kad zažmurimo – u njemu i u sebi vidimo najbolje. Tada postaje kuća bodeža, koja traje samo zahvaljujući zaboravu, samo zato što smo spremni da oprostimo laži sebi i drugima, da negiramo zločine, posebno tuđe.
Sedamdesete i osamdesete, to je udruženi zločinački poduhvat prema fudbalu, baš u doba najvećih majstora. Ili uprkos njima i njima zahvaljujući?
Fudbal iz dve turbulentne decenije koje su označile kraj snova o blagostanju i ideala šezdesetosme, fudbal reakcije na državu blagostanja i pomaljanja ružne gubice neoliberalizma, fudbal vojne hunte i zaljubljivanja u „Dinastiju“, ne može biti fudbal Johana Krojfa, Grema Sunesa, Zika i Franca Bekenbauera. Samo što on to, žmuri i dalje jer isključivo će tako trajati ta grozna prevara, samo što on to jeste.
Otvori oči.
Vreme je da očistimo glavu video-rikordera. Vreme je za otrežnjenje.
Tu je naslovna strana „L’Equipe“, datum 30. maj 1985. „Ako je ovo fudbal, pustimo ga da umre“, piše velikim slovima.
Tu su mrtvi Italijani na Hejselu, tu je 56 izgorelih na stadionu u Bredfordu, tu je 97 duša zauvek zaspalih na Hilzbrou. Tu su ledene stepenice stadiona Lužniki kao generalna proba za laži sovjetske države – ili sistema, jer država podrazumeva da traje, i da se brine o malom čoveku? – o Černobilu.
Tu su betonski stadioni, nebezbedni i ružni, daleko od terena kao što su elite sve dalje od naroda, sa kapijama kroz koje se nekad uđe samo na jednu stranu. Tu su zabrane za domaće, za gostujuće, za sve navijače.
Iako ti je, kad trepneš, u glavi Meksiko u žamor koji može samo da pravi stotinu hiljada fudbalom opčinjenih Latinoamerikanaca, istina je zapravo mnogo ispraznija, kao što istina ume da bude.
Sedamdesetih i osamdesetih broj posetilaca na stadionima širom sveta naglo pada. Svim engleskim profesionalnim ligama tokom 1975. godine prisustovalo je 25 miliona ljudi. Deceniju kasnije bilo ih je manje od 17 miliona – najmanje od Drugog svetskog rata. Slično je i Nemačkoj i Španiji. U Francuskoj sve do Platinija, Žiresa, Tigane, Luisa Fernandeza, fudbal nije nacionalni sport. Oni što obrću velosipede veće su zvezde.
Tamo gde je nekada bila radnička klasa useljavaju se njihova deca, ali izgledaju drugačije. Negde se zovu huligani, negde se zovu firme, negde ih nazivaju ultrasima. Neki su neonacisti. Mnogi nisu ali će ih svejedno tako doživljavati. Navijanje od spontanog postaje organizovano, a organizuju se i tuče i krađe; Svetsko prvenstvo nikada više neće biti domaće, već onoga ko dovede najveću, najrazulareniju masu.
Tu su pare, a gde su pare tu je mafija.
Godine 1982. Paolo Rosi, Bruno Konti, Gaetano Širea, Marko Tardeli i Alesandro Altobeli postaće svetski prvaci. Biće to prva kruna za Italiju, prva titula na Mundijalu – ili treća, ako ste toliko bezobrazni da računate one dve koje im je poklonio Duče. Ali svega dve godine ranije, nigde viteštva, nigde Italije iz naših maštarija o „bel paese“, o „dolce vita“: Italija živi „totocalcio“, skandal sa nameštanjem utakmica u Seriji A.
Godinama pre toga, živela je „totonero“, kada je napuljska Kamora od svakog uplaćenog tiketa za sportsku prognozu imala svoj procenat. Svega dve godine kasnije, Italija živi rat između severa i juga; svega osam godina kasnije, dobija jedini Mundijal koji je mogao da okonča krvave, turbulentne, užasne, divlje i predivne osamdesete.
A kad smo kod Mundijala…
Jedanaestog septembra – koliko će puta morati taj datum da promeni planetu nagore pre nego što ga zabranimo, pa iz desetog odmah uletimo u dvanaesti, da ne čuje zlo, da se ne doseti Nečastivi? – godine 1973. pasdarani generala Augusta Pinočea, uz saglasnost, podstrek, pomoć i aplauze dobrih momaka iz CIA, upadaju u predsedničku palatu u Santjagu. Izabrani predsednik, levičarska nada Salvador Aljende, izvršava samoubistvo, verovatno metkom iz zasede.
Generali zavode strahovladu. Tamo gde se igrao Šeki, tamo gde je Jugoslavija, čitali smo to, sanjala bolji svet, tamo gde je plesao Univerzidad de Čile, klub inteligencije i studenata, otvara se mučionica za sve koji su prokazani kao neprijatelji naroda i sistema. Iz svlačionica, iz utroba stadiona, čuju se urlici, zatomljeni zvukom Bitlsa koje armija pušta sa krkljavih zvučnika.
Petnaest dana od smrti Aljendea, petnaest dana od zavođenja diktature, Sovjetski Savez i Čile na Lenjinovom stadionu u Moskvi igraju utakmicu baraža za Svetsko prvenstvo.
Sve je tada sporije, pa je revanš zakazan tek za 21. novembar. U međuvremenu, zemlje Varšavskog pakta apeluju na FIFA da otkaže utakmicu, ili da je makar premesti sa stadiona koji služi kao kapija koncentracionog logora. Iz Istočne Nemačke stiže ironičan predlog: „Da li bi ova utakmica ikako mogla da se premesti u Dahau?“
Žoao Avelanž još nije zvanično na čelu FIFA, ali ovaj ljubitelj plivanja, vaterpola i skupocenih satova već je promenio način razmišljanja, i FIFA šalje svoje izaslanike u Santjago.
Odatle delegacija šalje telegram:
„Stadion se u ovom trenutku koristi kao prihvatna stanica. Ljudi na njemu nisu zatvorenici, već pritvorenici čiji identitet tek treba da se utvrdi. Stadion čuva vojska, a pristup mu je moguć samo uz specijalnu propusnicu. Unutra sve deluje normalno. Stolice su čiste, a pritvorenici su u svlačionicama. Trava je u perfektnom stanju. Izvan stadiona, sreli smo između 50 i 100 ljudi koji su tražili vesti o zatočenim članovima rodbine.“
Utakmica se odigrala, kao ljaga – tek jedna od – na onome gde bi trebalo da stoji obraz FIFA. Kao ljaga na fudbalu, zauvek. Kao šamar tebi koji žmuriš i maštaš o vremenu meteora i pitaš se kada će opet da zakiši.
Odigrala se, samo što su Sovjeti bili u Moskvi, a Čileanci na terenu. Izveli su početni udarac kao da se ništa ne dešava. Publika je želela da ćuti ali nije smela, jer bi se opet čulo zapomaganje. Čile je na Svetskom prvenstvu, i Svetsko prvenstvo 1974. više nije Rinusa Mihelsa, već Augusta Pinočea.
I najdivniji žuti dres poklekao je tih godina, postao manje bitan, manje u modi od generalske uniforme. Da je to neka druga nacija, recimo Mađarska, nikada se ne bi oporavila od diktatture; ali niko nikada, i zato sve ovo pišemo, niko nikada nije uspeo da pokori musavog dečaka iz favele.
A probali su. Kapetan Klaudio Kutinjo zove se čovek koji je želeo da ubije brazilski fudbal i da ponizi Pelea i Garinču. Sedamdesetih godina, Brazil je mrzeo pobunu i individualizam na svim nivoima, pa za umetnike među fudbalerima – kao da drugi pa i postoje u Brazilu? – nije bilo mesta, ili im nije bilo dozvoljeno da bilo šta (po)kažu. „Dribling je dokaz naše slabosti, dribling je gubljenje vremena“, govorio je Kutinjo, klimali su glavom generali, gledali su u pod Vava, Zito, Zagalo, Žairzinjo, Rivelino, Amarildo, svi heroji iz 1958, iz 1962, iz 1970.
I opet ništa to nije spram Mundijala čiji su domaćini optuživani, otkako im je potplaćivanjem i mahinacijama, dodeljena organizacija, za kršenje ljudskih prava, za gušenje slobode štampe, za ksenofobiju i svaku drugu fobiju. Za to da su novcem mislili da kupe dobar imidž, u čemu im je FIFA – i ne samo ona, već i drugi političari, posebno oni ih zemalja tzv. razvijenog zapada – svesrdno pomogla.
Ne govorimo o Kataru, još smo u sedamdesetim, Argentinom vlada „La Junta“, sistem nosi eufemistički naziv „Proceso de Reorganizacion Nacional“ – Proces nacionalne reorganizacije, je li – iza kojeg se krije ugnjetavanje revolta protiv vojne diktature, kako u argentinskim selima, tako i u urbanim centrima.
Trideset hiljada ljudi zauvek je nestalo u „Procesu“, šminku je obezbedila FIFA, a glanc udarili Sezar Luis Menoti i Mario Kempes.
Bio je to jedan od najboljih timova u istoriji Argentine (iako u njemu nije bilo mesta za jednog sedamnaestogodišnjeg krivonogog dečaka iz Boke Juniors), zbog čega je greh prema njima utoliko veći. Nije im (možda) trebao doping o kojem će se zanavek pričati, nije im (možda) trebalo da ih general Horhe Videla primi noć pred finale 25. juna 1978. i kaže im da moraju da pobede Holanđane, nisu (možda) ni morali da pobede Holanđane, makar ne tako.
Samo su majke i bake iz čitave Argentine, što su se u suzama okupile na Plaza de Mayo da još jednom zamole svetske medije da prenesu poruku o zločinima, samo su argentinske majke i bake navijale tog dana protiv svoje zemlje.
Samo su one želele da Holandija, Holandija Ernsta Hapela, Arija Hana i Johana Neskensa, sruši smrdljivu bajku Hunte i FIFA, iako su znale, i pre nego što je utakmica počela, i pre nego što je Rensenbrink pogodio stativu umesto mreže, da je to nemoguće.
Štampa je ostala nema. Traka iz video-rikordera snimila je samo fudbal. Za sve nas koji ćemo se pola veka kasnije žmuriti i smejati se široko kao stadion Asteka, totalno kao narandžasti dres, lukavo kao Dijego.
Kraj svega, a ponajviše fudbala o kojem ćemo danas maštati čak i ako to ne zaslužuje – ili baš zato što to ne zaslužuje – nije mogao početi nikako drugačije doli prevarom Dijega Maradone, i nije mogao doživeti nikakav drugačiji krešendo sem u najgorem finalu najgoreg Svetskog prvenstva.
Ali bio je to jedan novi svet, onaj u kojem više ni mašta nije mogla da zamisli meteore, da racionalizuje zločine, da sačuva anđele.
Tagovi
