Ako je na nekom prvenstvu bilo fudbalskih meteora – onako kako ih je nazvao Uroš Jovičić, fudbalera koji bi bljesnuli na Mundijalu, doživeli svojih vorholovskih pet minuta slave, a potom nestali u sivilima fudbalske globalizacije koja je nadirala devedesetih, onda je to bilo na najšernijem prvenstvu ikada.
Legenda kaže da je Bora Milutinović na prvom treningu kao selektor Sjedinjenih američkih država morao svojim novim domaćinima i budućim domaćinima Svetskog fudbalskoig prvensta da objasni jednu veoma važnu stvar u vezi sa fudbalom: to je igra koja se igra na terenu iscrtanom belim linijima. A u Americi je sve bilo šareno. Aut linija u jednoj, šesnaesterac u drugoj, krug na polivini igrališta u trećoj boji… Mnogo toga je moglo da bode oči i Bori Milutinoviću i bilo kom fudbalskom navijaču kada bi gledao utakmicu sokera. Ali, takav je bio i fudbal koji se igrao u Americi, šareno i samo da bude veselo…
Takav je bio i Mundijal 1994. godine.
Znalo se, drugačije nije ni moglo da bude, da će to biti najšareniji Mundijal koji je postojao od kada se čovečanstvo dogovorilo da će šutrianje okrugle (a ne nekog drug oblika, na primer jajaste) lopte biti „najvažnija sporedna stvar na svetu“. Znalo se da će biti šareno, a sve ostalo je bilo – čista neizvesnost.
Utakmice na stadionima koji ne znaju šta je to soker, domaća publika koja ne poznaje dinamiku sporta i veličinu Svetskog prvenstva, utakmice preko celog kontinenta u četiri vremenske zone. Ali, ako je nekada Svetsko prvenstvo moralo da se održi u SAD, onda je to bilo te 1994. godine.
Jer, to je bio jedan od najvećih apsurda savremene ljudske civilizacije – kako je Amerika izašla kao pobednik u Hladnom ratu, a nije imala ni fudbalsku ligu, a kamoli reprezentaciju koja je mogla da osvoji Svetsko prvenstvo?
Nije znao Henri Kisindžer, čak ni on, kada je upro iz sve snage, prvo da nagovori Amerikance koliko je važno da ovladaju sokerom i da organizuju Svetsko prvenstvo (još za 1986. godinu), a potom i lobiranjem po svetu, da će baš te 1994. kada se Fifina kuglica zaustavila na američkom polju biti prvo prvenstvo na kom neće biti Sovjetskog Saveza.
Pad Berlinskog zida i slom SSSR-a iznenadio je sve. Možda, da je Kisindžer znao – a jeste znao da je soker poslednja kapisla neophodna u američkom naoružanju ako hoće da defitivno savlada Sovjete – da će rezultat na nefudbalskom terenu biti kakav je bio, možda, ali samo možda, ne bi ni oko fudbalskog gubio toliko energije.
Tek, fudbal se te 1994. godine preselio u SAD.
U Americi je sve, dakle, bilo šareno. Videlo se na utakmicama da publika nije navikla na igre koje se rešavaju jednim potezom ili jednim poenom. Ali, nije im falilo entuzijazma i želje za učenjem. Doduše, bilo bi smešno, ponekad i tragikomično, kada bi štoper prebacio loptu beku, koji bi tek za metar prešao na protivničku polovinu a sa tribina se čuo huk kao da je šansa iz redova onih novinarskih „stoprocentnih“.
I američki dresovi su bili šareni. Nisu oni to izmislili – ko se ne seća Kamposa, meksičkog golmana i treba da živi uverenju da su cirkus u soker doveli Amerikanci te 1994. godine. Ameri su se tu samo lepo uklopili. A u tome im je pomogao Bora Milutinović.
Bilo je to, dakle, prvo Svetsko prvenstvo u novom svetu, nije bilo blokova i sila, nije bilo ni Jugoslavije, što je posebno bolna tema. Danas se pamti i kao prvo svetsko prvenstvo na kom je nastupila Grčka, ali se ne pamti da se Grčka progurala kroz kvalifikacije jer je u grupi nedostajao nosilac – Jugoslavija.
Bilo je to prvenstvo u kom su se istakle zemlje istočne Evrope, svaka na svoj način, i baš pokazale šta mogu kada osete slobodu.
Zato je Rusija ispala u grupi (i oni su imali sreće da budu u toj kvalifikacionoj grupi bez Juge), a Rumunija i Bugarska su bili hitovi prvenstva.
Simbolički je to bilo jako, u najboljoj deceniji čovečanstva za naših života srpski fudbal se saživeo sa sudbnom zemlje – najbolja generacija za naših života propustila je najbolje vreme kada je trebalo da bude prvak sveta.
Ima u istoriji onih stvari koje se nisu desile – za njih kažu da se nisu desile sa razlogom, a ima i ovih koje nisu mogle da se dese – pa je i mala hiperbola dozvoljena. Ali, nema baš ni jakog dokaza da ta generacija ne bi bila najbolja na svetu. Posebno na tom prvenstvu 1994. koje će – kada se objektivno posmatra i uporedi sa generacijom iza i generacijom posle – od svih velikih imena ipak ostati najviše upamćeno po Dženifer Lopez. Šakira 2010. je u Južnoj Africi bila već iščekivani folklor, a Dženi from the block je 1994. bila revolucija.
Ni na jednom drugom prvenstvu, osim te šarene 1994. godine u Americi, Aleksi Lalas – ko se seća kako je igrao blago njemu, ko se ne seća kako je igrao blago njemu – ne bi mogao da bude zvezda. Sa dugom kosom i električnom gitarom – izgledao je više kao dečko iz grandž benda, ponekad je tako i igrao, a samo pola decenije ranije ne bi mogao da zamisli da dobije vizu kao fudbaler za neku evropsku zemlju, a kamoli da dobije ugovor u Seriji A, kao što je dobio posle.
Tek, bio je to tranzicioni period u svakom smislu. Ne samo što se iz Hladnog rata prelazilo u neko novo šarenije doba, ne samo što se tek zakoračilo u globalizaciju i iščekivala internet revolucija – dakle vesti su putovale brzo, ali ne dovoljno brzo; slike su stizale svuda, ali ne baš svuda i ne baš uvek. U iščekivanju revolucinarnih civiliazcijskih promena, očekivala se i fudbalska tranzicija. Svetski fudbal je bio u tranziciji, čekao da Maradonu (koji je još bio tu, ali nije to više bio onaj Maradona), Mateusa (I Mateus će još dugo biti tu, ali to neće biti onaj Mateus – bukvalno, postao je štoper i produžio karijeru), Van Bastena (on zaista više nije bio tu), zamene Ronaldo (R9), Zidan i Dejvid Bekam, kao kulminacija globalizovanog fudbala u kom dribling i centaršut (koje je on imao, da ne bude zabune) nisu uvek u prednosti u odnosu na broj naslova, uskoro i klikova koje ime fudbalera i njegove lepše polovine donose.
I baš zato, tako se namestilo, ako je na nekom prvenstvu bilo fudbalskih meteora – kako ih je nazvao Uroš Jovičić, fudbalera koji bi bljesnuli na Mundijalu, doživeli svojih vorholovskih pet minuta slave, a potom bi nestali u sivilima fudbalske globalizacije koja je nadirala devedesetih, onda je to bilo u Americi 1994. godine.
Što se fudbala tiče, SAD 1994. ima veliku sreću što je prvenstvo došlo posle Italije 1990. Niže valjda nije moglo.
Tek, živeći u izolaciji i limbu istorije devedesetih, srpski navijači su to prvenstvo živeli pomalo kroz jedan selektorski autoritet Bore Milutinovića, i malo više kroz autoprojekciju na bugarske i rumunske navijače sa dubokim uverenjem da smo to mogli i morali da budemo mi.
I bilo je mnogo utakmica na kojim smo sekli vene kao da igraju naši, ali ima jedna potpuno nezanimljiva koja se izdvojila od svih utakmica na tom prvenstvu. Ne, nije to finale koje je nezasluženo okrnjilo veličinu Roberta Bađa u italijanskom fudbalskom panteonu i verovatno ne do kraja zasluženo izdiglo Romarija i Bebeta u brazilskom. Romario je završio kao bog tog prvenstva i ubedljivo najveća zvezda, a njegovo mesto u istoriji igre je ipak za stepenicu ispod Ronalda i na primer Maradone.
Dakle, da se vratimo na tu jednu utakmicu koja se izdvojila.
Ne nije to ni ona na kojoj su Amerikanci pobedom nad Kolumbijom obezbedili plasman u drugu rundu, a nesrećnog Andresa Eskobara posle autogola, po povratku kući ubili. Nije ni ovo prvenstvo bilo imuno na mračne strane fudbala.
Ta utakmica?
Ne, nije to ni ona na kojoj su Stoičkov i Lečkov uradili Nemcima ono što su Nemci decenijama unazad radili svima, a posebno Jugoslaviji. Kada su blizu kraja utakmice za pet minuta sa dva gola preokrenuli i poslali Nemce kući u četvrtfinalu. Ta Bugarska je bila fenomenala, a ispred svih je naravno bio Stoičkov.
Stoičkov nam je tih dana zapravo svima (istina samo Miroslavu Iliću), ali kao da je svima bio nacionalni kum. Kao što smo se decenijama kasnije svi držali za jedan reket Novaka Đokovića, tako smo se na tom Svetskom prvenstvu svi držali za mikrofon Miroslava Ilića, samo da bismo se osetili kao rođeni sa jednim od najboljih igrača na svetu.
Nije doduše Stoičkov bio baš najbolji na tom prvenstvu, ali nije to bilo ni toliko važno, što je recimo za pedalj bolje od njega prošao Tomas Brolin. Švedska je deklasirala Bugarsku u utakmici za treće mesto – 4:0.
Ne, nije ni to ta utakmica koja se izdvojila.
A ko nije gledao Mundijal u Americi, sasvim je legitimno da ne zna ko je Tomas Brolin. Ko je bilo kada posle Svetskog prvenstva video Tomasa Brolina ne bi pomislio da postoji ijedan razlog zašto bi znao ko je Tomas Brolin, a posebno ne da postoji neki fudbalski razlog. Ali, ko je video onaj slobodnjak u četvrtfinalu svetskog prvenstva koji nije izveo Tomas Brolin mislio je godinama kasnije da ga je bog plavokosog poslao na zemlju da napravi ravnotežu sa Maradonom.
Ta ekipa Švedske je imala nešto što nikada posle – da, ni kada je došao Ibra – nije imala. Anderson i Henrik Larson u napadu i Tomas Brolin iza njih u žutim dresovima na američkom suncu su igrali božanski kao da nikada više tako neće igrati. Baš kao što nisu. Tomas Brolin je postigao tri gola na tom prvenstvu. A u četvrfinalu u žestokom okršaju su dobili Rumuniju.
A tek Rumuni što su igrali u žutim dresovima na američkom suncu kao da nikada tako više neće igrati, kao što nisu…
Čelična zadnja linija, pored Dana Petreskua (Čelsijevog Baneta Ivanovića pre Baneta Ivanovića), Georgija Popeskua koji je par godina rovario teren Kamp Noua, bundesligaša Lupeskua, Danijela Prodana… i vižljasti štoper koji je tri godine pre toga bio prvak Evrope sa Crvenom zvezdom i koga smo mi znali kao Miodraga Belodedića, a potpis na grafici je poručio neku malo izmenjenu verziju njegovog prezimena – Belodedici.
I stožer ekipe legendarni Georgi Hadži.
Formalni redosled najboljih fudbalera na tom prvenstvu odgovarao je uspehu njihovih reprezentacija – Romario, Bađo, Brolin, Stoičkov, Hadži.
Te godine su se u jednom klubu (Barseloni) okupili njih trojica – Romario, Stoičkov i Hadži. Barsa nije osvojila titulu.
Bađo je posle prvenstva i promašenog penala krenuo u silaznu putanju. Ubrzo je u potrazi za trofejima prešao iz Juventusa u Milano gde nije mogao da dobije desetku (pored živog Savićevića!?) – a što je u to vreme bilo veoma važno i gde će ostati upamćen po jadikovanju da bi ga bolje tretirali da se preziva Bađović.
A Brolin? On je tada imao 24 godine, a posle tog prvenstva nije nakupio ni 50 utkamica u Parmi, Lidsu, Kristal Palasu…
Nego, kao što rekoh, ima ta jedna utakmica koja se izdvojila…
Zapravo, bilo je to takvo prvenstvo – nije se nijedna izdvojila, ali jedan fudbaler jeste.
U grupnoj fazi, u trećem kolu, jedna potpuno nebitna utakmica ušla je u anale. Rusija i Kamerun su igrali za utešnu nagradu i Rusija je pobedila 6:1. Neko će reći da je utakmica ušla u anale zato što je Oleg Salenko postigao pet golova i osvojio zlatnu kopačku na prvenstvu, a neko će reći da je to zato što je gol za Kamerun postigao Rože Mila i potvrdio svoj rekord kao najstariji strelac na Mundijalima. Ko se ne seća Olega Salenka nije mnogo propustio. Ko se ne seća Mile, taj je propsutio svetska prvenstva osamdesetih i devedesetih. Taj je propustio meteore.
Tagovi
