Brka je prebacio krpu preko ramena, zapalio cigaretu i naslonio se leđima na štok vrata od kuhinje. Sto je spreman. Samo da krenu da pristižu. Svake četiri godine, mesec dana pred veliki dan sednu i razgovaraju i nikada nije uspeo da shvati koji od njih rezerviše sto, kada su pozvali, ko ih je upisao, ali u debeloj svesci za rezervacije piše samo jedna reč, čitko, starinskim rukopisom, onako kako se nekada pisalo kada hoćeš da impresioniraš – „meteori“. Prvi put je tu sedeo sam onaj lepotan, što kada začkilji, vez na suknji sam krene da se rasparava. Pa je sledeći put kada je samo za njega postavljeno rekao da donesu još jedan tanjir, da nekoga čeka. Tužan. Pa je ušao jedan sitni, hromi tip, sedeli su čitavu noć zajedno, jeli, pili i ćutali. Još su pet puta njih dvojica rezervisali sto za sebe, svaki put kao da nekoga novog čekaju, kao da se nekome nadaju, a taj neko ne dolazi. Pa je šesti put na vrata ušao visoki plavušan, svetle kože i oni su poskakali, kao da vide rođenog brata, pa ga je onaj hromi izgrlio i propeo se da ga uhvati za obraze, kao što uhvatiš druga iz vojske ne verujući da ste se konačno ponovo sreli. Ali nije seo sa njima, već za sto pored. Još će dva puta oni tako sami sedeti, dok na vrata ne uđe čovek isti Klerk Gebl. Zna Brka, dolazio je Klerk kod njega u kafanu, svaki put sa nekom drugom pod ruku, nije čovek mogao izmeriti koja je bolja. Onaj se hromi u početku nešto nadundurio, nije hteo ni ruku da mu pruži, ali su zoru dočekali zajedno, u flaši ruma. I taj je, što liči na Gebla, seo za sto pored. A ovaj je put neko u debelu svesku za zakazivanje dopisao da se postavi za trojicu. Dolazi neko nov, za njiho sto…
Nema dogovora oko toga kada se fudbal najviše promenio. To je kao sa lošim brakovima i onim prototipskim svađama o tome kada je sve pošlo po zlu, kada je čovek prestao da bude ono što jeste i postao „neki drugi“. Kada je to pošlo za rukom fudbalu? Najčešća će, a verovatno i najtačnija teorija, biti da je fudbal novo lice dobio kada je u fotelju predsednika FIFA zaseo Žoao Avelanž. On će fudbalu doneti neraskidivu aferu sa velikim kompanijama i još većim novcem, sa životom u kome se živi za jednu zvezdanu epizodu i u kome se živi od toga kako tu epizodu monetizuješ.
Napisani su, međutim, naučni radovi o tome da je čak osam godina pre Avelanžovog dolaska u FIFA, došlo do prelomne tačke u istoriji fudbala. Mundijal održan 1966. godine u Engleskoj, na kom će upravo Englezi postati prvaci sveta, bio je prvi na kom će televizija predstaviti fudbal oku kao kaleidsokop zadovoljstva.
Prenosi uživo u Evropi, ali i preko okeana, uređaji najnovije tehnologije koji kvalitet prenosa podižu lestvicu iznad svog vremena, velika ulaganja, novca, energije – sve ono što danas podrazumevamo pod praćenjem Svetskog prvenstva u fudbalu, svoju početnu tačku dobilo je 1966. godine.
U knjizi povodom stotog rođendana FIFA Kristijane Ajnsberg će napisati da je „Svetsko prvenstvo kao globalni događaj, rezultat rasta i razvoja odnosa fudbala i medija“. Televizija je svakako, naročito od sredine sedamdesetih, kada je dobar broj navijača čije su reprezentacije igrale na Svetskom prvenstvu mogao da je gleda u svom domu, napravila najveći zaokret.
Paralelno sa njenim razvojem, otpočeće priče o tome da je „fudbal pre bio bolji“ i te će priče biti potpuno tačne. Bio je bolji, pre televizije.
Kada je vrhunac fudbalskog ugođaja bio trenutak kada točkićem između kažiprsta i palca bude pronađena prava frekvencija, kada više ne krči, peskirani glas radio voditelja najavi timove, a u pozadini se čuje graja stajaće publike koja čeka gol, vrhunac igre. Oni što sa „ove“ strane malog zvučnika, prislonjenog na uvo, slušaju fudbal, vrhunac doživljavaju kada god radio voditelj podigne ton.
Za klince rođene odmah posle Drugog rata, ostaće tranzistor omiljeni prozor u svet. Dovoljno mali da u njega stanu čitavi stadioni, ispunjenih tribina, svi šeširi koji lete u vazduh i fišeci iz kojih ispadaju semenke od bundeve i svih 25 ljudi koji trče terenom. I dovoljno veliki da se u njega sakrije dečačka radoznalost i san da će sve to jednom videti uživo.
Tako će o fudbalu nastati priče. Najbolji eseji. Tako će fudbal, domaštan, biti najbolji na svetu.
Možda jer su priče, od sedenja na krpenjači u dvorištu zgrade, do kariranih stolnjaka i karafindala, preživljavale dug životni put, možda jer nije bila važna samo jedna zvezdana epizoda i jer niko nije verovao da se bilo šta epizodno može dobro naplatiti, njihovi glavni junaci nisu bledeli. Možda zbog toga što mimo mašte nisu mogli biti katapultirani u zvezde, njihova su prizemljenja manje odzvanjala. Može da razočara samo onaj u koga verujete, a klinci (i oni koji su to bili i oni koji su to želeli da ostanu) mogli su da veruju i da se zaklinju u one za koje su navijale, u one o kojima su slušali, u one koje su gledali kao svetitelje.
Tako su meteori pedesetih i šezdesetih godina bili ređi nego pre 30 godina, ili danas, kada je svaka utakmica dostupna, kada se o svakom može slušati, za svakoga može navijati i svako se može gledati – kada je nastupila inflacija epizodnih heroja i devalvacija glavnih junaka fudbala.
Ovo je priča o njima.
Meteori
„Ne može čovek minut da uzme“, psuje i nabraja Brka u bradu dok zakopčava šlic, a drugom rukom kuca na vrata kuhinje. Onaj bradonja u ćošku, što očekuje da mu se bezgranično veruje, ali ne daje objašnjenja, taj što je njegov i patos i tavanica i svaki stolnjak i svaka pepeljara, što je kafani dao oblik i ideju, pucka li pucka prstima.
I ne puckao. Počeli su da pristižu. Prvo je za onaj sto levo od glavnog stigao visoki plavušan, tako je sa Šveđanima, uvek su tu na vreme. Pa onaj sa geblovskim brčićima, sa kacikog od starog motora, pod miškom, pa zagrljeni Lepotan i Ćopavi, kao da se nisu ni sreli četiri godine. Toliko decenija kod njega sede, da može da im tepa kako mu je volja.
Pet konobara, u uštirkanim belim košuljama, sa finim, mekim krpicama preko ruke, iznose kao na traci poslužavnike i drvene pladnjeve, bokale i čaše, a jedan iz podruma na šank samo ređa rizling, rum, viski… Na stolovima se puše „chivito“ i „asado“, sendviči sa govedinom, pa sveže upecane i pečene rečne ribe, one mišićave rođene da uteknu, pa ćufte i krompir i pun lonac gulaša što se crveni kao krv zveri na samrti, pa „feijoada“, od crnog pasulja, paradajza, slanine, pa ćevapčići na kajmaku i brizle u testu.
I dok se stari drugovi smeju i pune čaše hladnim pićem, na vratima se pojavljuje oniži, sedom kosom star, a pogledom dečački mlad, krivonogi čovek.
„Garavi…“, pokuša pogrdno da prokomentariše šanker, ali ga prekinu Brkina nadlanica preko usta.
Prepoznao ga je, taj se stav ne zaboravlja. Svita za stolovima ustaje da ga pozdravi, neki mu se poklone, neki ga zagrle uz osmeh, a onda sedne i kao zalutali srndać gleda oko sebe.
Ne prođe malo, reč uzima „lažni Gebl“. Dok lupa nožem po čaši, stara ekipa za stolom se hvata za glavu: „Nećeš valjda opet“.
„Još kako hoću,“ kaže im Alsides Giđa, a Brka počinje da priča šankeru.
Od ujedinjenja Italije sve do šezdesetih godina 20. veka sa Čizme je, procenjuje se, otišlo celih 25 miliona ljudi. Mnogi od njih, iako je ujedinjenjem ukinut feudalni poredak, nisu imali zemlju za obrađivanje, nisu imali zrno soli, pa su seli na brod i otišli u svet. Latinska Amerika bila je njihov svet i tako je bilo i sa porodicom Alsidesa Giđe.
Legendarni urugvajski fudbaler rođen je sredinom dvadesetih godina u Montevideo, a njegovi će koreni biti i kvrgavi koren njegove životne tragedije.
Kada se pojavio na prvom treningu Sud Americe, gradskog kluba, izgledao je kao samo jedan od klinaca koji svakoga dana prolaze klupskim terenom, ali je ubrzo svima postalo jasno da mali Giđa ima u sebi vatru velikih igrača. Nije kod njega bilo Montijeve tehnike, kojom je legendarni argentinski fudbaler, italijanskih korena, komandovao veznim redom sveta. Ali je bilo dovoljno osećaja za ritam, za fudbal kao ples južnoameričkog tla, za trenutak kada ubrzati do iznemoglosti i kada usporiti ritam kao san.
Takav će se savršeno uklopiti u tim Huana Lopeza. Nije to bio predratni Urugvaj, najbolji tim na svetu. Bio je to tim koji mora da poznaje ritam, koji mora znati kada je potrebno pretvoriti se u vihor, a kada u san.
Kao vihor, prošli su Boliviju u grupi D, u kojoj je od učešća odustala Francuska, dali su Boliviji 8 golova, a Giđa je postigao osmi. A onda su u Sao Paolu dobro počeli protiv Španije u finalnoj grupi, Giđa je otvorio mrežu Španaca, ali su jeftino prodali kožu, Furija je čak povela 2:1, ali je završeno remijem. U drugoj utakmici finalne grupe – Švedska. Šveđani su postradali od Brazili 7:1 i želeli su da se iskupe. Poveli su 1:0, a Giđa je izjednačio. Ponovo su poveli Šveđani u 40. minutu i delovalo je da će Urugvaj završiti svoje učešće i pre poslednje utakmice, protiv mrskog Brazila. Ali su uspeli da preokrenu u poslednjih 15 minuta i zakazali duel sa Kariokama, timom koji je deklasirao i Španiju (6:1). Predsednik FIFA Žil Rime dan pred poslednji meč, pred koji su Urugvajci imali teorijske šanse, već je čestitao Brazilu titulu šampiona sveta.
A onda je počela utakmica, Urugvaj je igrao disciplinovano, posvećeno odbrani i koristio činjenicu da je za finale selektor Brazila odlučio da vrati tim u formaciju WM. Leva strana odbrane je zvrjala prazna. Prvih 45 minuta 0:0 i već posle nekoliko minuta drugog dela Brazil vodi. Frijasa je epicentar erupcije na Marakani. Kako se utakmica približava poslednjem zvižduku, tako na Marakani počinje karneval. A onda se pred golom Brazila ukazuje Skijafino. Tek je 65. minuta, Brazil još ništa nema u rukama.
Ono što se dogodilo 14 minuta kasnije, tadašnji golman Brazila kasnije će opisivati uz nesmanjenu bol.
„Sećam se, Giđa je napredovao po krilu, svi su očekivali centaršut… Žuvenal je pokušao da ga pokrije… Napravio sam korak napred i video da je zabio glavu u zemlju kao bik. Gledao je samo u loptu. Znao sam da će da šutira, tako je i bilo. Skakutala je i skakutala gore-dole… Mislim da sam je čak i zakačio kada sam se bacio u levu stranu. Da, dotakao sam je i bio ubeđen da ide u korner. A onda sam čuo tu strašnu tišinu i krike. Trebalo mi je vremena da skupim hrabrosti, okrenem se i pogledam u mrežu. Bila je tamo. Smeđa, kožna lopta“.
Brazilski novinar Roberto Muylaert napisaće u zanimljivoj analizi da scena tog gola ima iste principe i iste paterne kao atentat na Kenedija, isti trenutak pred pucanj, isti ugao, ista ideja – stvoriti tragediju veka.
Giđa će kao blesav, u svakoj prilici ponavljati da su samo tri čoveka u istoriji utišala Marakanu – on, Sinatra i papa. Ipak, od heroja Urugvaja, postaće njihovo najveće razočarenje, izdajnik, kada pod pritiskom Italijana, kao fudbaler Rome, italijanskih korena, nastupi za Azure. To će dovesti do pravog rata između Evrope i Južne Amerike, a on će biti njegova prva žrtva.
Njegovo sazvežđe nad nebom Urugvaja, biće nazvanom izdajom.
Preminuo je 2015. godine, kao poslednji učesnik brazilske tragedije sa Marakane i tada će se u kafani podno modrog Cirokumulusa, sresti sa drugim meteorima pedesetih i šezdesetih. Sa Orvarom Bergmarkom, visokim plavušanom iz Švedske. Sa Lepotanom iz Budimpešte koja je prognala, Šandorom Kočišem. I sa Ćopavom ptičicom – Garinčom.
„A od večeras i sa ovim petim, što ga ti zoveš Garavim, đavo te zagaravio“, procedi Brka, pa donese još dva bokala, dok Giđinu govoranciju ispraćaju aplauzom, a reč uzima Bergmark. Zna Brka, on će biti kratak. Bog će znati otkud on sa ovim beštijama.
Bergmark ustane, zategne revere na teget odelu od tvida i podigne čašu za sve meteore…
Neko donese samo jednu lošu odluku pa ga domina sudbine – duplo golo – poklopi dok je još u trku. Neko ni kriv ni dužan strada. Neko izda. I sebe i svoje i svet. A neko se samo povuče.
Možda da je „bandy“, eksperimentalni zimski sport s početka pedesetih godina, uspeo da se primi, Švedskoj niko ne bi mogao da se približi, možda bi imala od Helsinkija 1952. do danas 15 zlata u bendiju, ali nikad, da je tako bilo, ne bi igrala finale Svetskog prvenstva u fudbalu. U tom je timu, koji se u Helsinkiju okitio zlatom, igrao Orvar Bergmark.
Različite arhive prikazuju različito Bergmarkov rodni grad, ali svejedno je li rođen u Orebru ili južno od Skeleftea, oko njega je bio led. Orvar je naučio da savladava prostranstva, da uživa u klizanju i letu i to će biti crtice koje će u svoje beležnice upisivati novinari koji ga budu gledali. Novinari na Olimpijskim igrama 1952. godine kada je bio najbolji igrač Švedske, čija je reprezentacija igrala najbolji „bandy“ na svetu. Ali i novinari na Mundijalu 1958. upravo u Švedskoj.
Orvar je sve što ga je „bandy“ naučio primenio na fudbal. Imao je noge kao betonske stubove, izdržljive i brze od svakodnevnog klizanja, imao je osećaj za prostor i nije bilo šanse da pored njega bude „izgubljene lopte“ – čovek je uživao u klizanju, i po travi.
„Protivnik taman pomisli da će biti u stanju da pobegne sa loptom, kada mu sa leđa prokliza švedski igrač i lopta uvek, nepogrešivo završi na palcu najboljeg desnog beka na svetu“. Tako su švedski mediji pisali posle uspeha svog tima na Mundijalu koji su organizovali. Švedska je na otvaranju demolirala Meksiko, a onda pobedila i ostatke Lake konjice. Sa prvog mesta u grupi put ih je odveo u četvrtfinale protiv Sovejtskog saveza i Solna će zauvek zapamtiti kako je Bergmark „izriljao“ teren. Neće ni drugom finalisti prethodnog Mundijala, aktuelnom prvaku sveta Zapadnoj Nemačkoj, Šveđani oprostiti, a Nemci će posle utakmice u svlačionici pričati da taj Orvar nije desni bek, nego utvara, koja se samo pojavi sa leđa gde god da kreneš.
Brazil će u finalu naplatiti sve svoje dugove, a Šveđani će u godinama koje će uslediti naplatiti svoj uspeh. Svi osim Bergmarka. On nije bio deo nekog poznatog trozupca (Gre – No – Li), nije bio zvezda nekog italijanskog kluba, koja pije kafu na pjaci i uživa na lovorikama. On je želeo da kliza, želeo je da njegovo zvezdano sazvežđe ostane Orebro.
I kada je 1983. u taj klub došao Roj Hodžson, da ga vrati u prvu ligu, sedeće sa Bergmarkom na ručku, svi će prilaziti njihovom stolu, a Ovar će mu reći: „Prijatelju, čovek uvek ima razloga da gleda ispred sebe, u daljinu“.
U ledena prostranstva.
Brka čim je video da Orvar seda, a svi samo ćutke klimaju glavama i tek poneko otegnuto lupi šakom o šaku, krete da deli po kafani maramice jer će, naučio je već, sada da se pije, peva i plače.
Garinča baš i nije neki govornik. Pomisliće čovek da se „kao lud na brašno“ smeje i kada ne treba, kao da ne razume o čemu priča i šta se oko njega i sa njim desilo. I biće taj čovek u pravu.
Jer Garinča i dalje ne shvata…
Kada je Giđa jurišao ka golu Brazila, kao atentator na Kenedija u Dalasu, Manuel Francisko dos Santos je išao „u ribe“. I baš kada se vraćao sa ulovom, zatekao je ljude okupljene oko tranzistora kako plaču. Ništa mu nije bilo jasno jer je Manuela bolela briga za fudbal, a na manje od stotinu kilometara od njegove kuće od trske, Brazil je fudbalski iskrvario.
Njega je, istini za volju, bolela briga za mnogo šta.
Još kao dečak, mali Manuel, je shvatio da ga gledaju drugačije. Doktor je, toga se baš i nije sećao, to mu je prepričala sestra, rekao da taj mali pleše po ivici dečje paralize i da bi trebalo da ga pošalju na nekoliko operacija, ako za to imaju sredstava. A oni, njegova porodica, nisu imali sredstava ni za dva obroka baš svakoga dana. Pa je Manuel prepušten slučaju.
Fudbalski jevanđelista Eduardo Galeano pitao se pa onda sam dao odgovor: Da li je Garinča bio rođeni pobednik? Ne, pre je bio gubitnik koga je pratila sreća. A o sreći u Brazilu lepo vele: kad bi govna nečemu vredela, sirotinja bi se rađala bez dupeta.
Dečak na ivici dečje paralize, sa porodicom na ivici egzistencije i ocem na ivici alkoholizma, nije želeo bilo kakve granice oko sebe. Želeo je samo slobodu. Dok je rukama hvatao ribe u blizini svoje trščare, dok je sa šest centimetara kraćom nogom jurcao za sitnom divljači, dok je krišom krao boce sa rumom i napijao se do besvesti još kao klinac. Kada bi, jurcajući sa drugom decom, bosonog, terao svojim deformisanim stopalima nešto što liči na loptu i pravio vragolije, a drugi se smejali.
I on se smejao.
Video ga je na ulici bivši fudbaler Botafoga Arati, zaljubi se u njegovu slobodu i poveo ga u najveće brazilske klubove da im podari hromi, crni biser. Fluminense i Vasko de Gama su odbili, Botafogo je video bolje. Zaljubivši se u Garinčin pristup fudbalu i životu, Arati nije video šta se iza toga krije. A krila se infantilnost. Nedostatak inteligencije.
Priča se da je, kada je trebalo da uđe u reprezentaciju Brazila, Garinča zajedno sa ostalim igračima polagao test inteligencije i da su on i Pele imali rezultat 101. Ne svako po 101, nego zajedno 101, a za Pelea se priča da je njegov IQ 67 – izračunajte onda Garinčin.
Ali fudbal nekada ne poznaje zakonitosti, ispostaviće se da Brazil kada su Garinča i Pele zajedno na terenu, nikada neće izgubiti ni jednu jedinu utakmicu. Turnir u Švedskoj 1958. bio je vatreno krštenje. Ne za njih dvojicu, nego za fudbalski svet nespreman da ih sretne. Poletne, razigrane, mlade i zaljubljene. Pele će ostati zaljubljen u sebe. Garinča u život bez granica.
Posle polufinalne utakmice sa Francuskom, u vreloj noći sa kelnericom koja je služila brazilski tim, nastaće i jedno od njegovih 14 dece. A njegova zbunjenost po završetku finalne utakmice, kada je proletao i pored Orvara – to je toga leta mogao samo on – i nameštao golove, ostala je kao anegdota. Bio je začuđen zašto svi plaču i zašto, zaboga, neće biti odigran revanš.
Scena Garinčine karijere – iako će osvojiti i Mundijal u Čileu četiri godine kasnije, iako će biti bog svojih navijača – ostaće svakako proslava titule prvaka sveta i prijem kod gradonačelnika Rio de Žaneira kada je – kako je to savršeno u svojoj priči o ptičici Garinči zabeležio Predrag Dučić – Manuel stajao pored otvorenog prozora i ćućorio sa ptičicom u kavezu. Kada ga je gradonačelnik pitao šta bi voleo da dobije kao nagradu za osvojen Mundijal, Garinča je rekao: “Gospodine, ja bih voleo da je oslobodite. To je moja želja”.
Odatle, njegov let bio je put u propast. Zaljubio se u najbolju brazilsku igračicu sambe, zbog nje ostavio ženu i osmoro dece, fudbal je igrao sve teže, a navijači su mu okretali leđa. Infantilan, zauvek dete, nije mogao da ih razume. Kada je Brazil ispao u grupi sa Mundijala 1966. odijum je samo rastao. Njegovo sazvežđe nad Brazilom, dobilo je naziv – propast.
Imao je 49 godina toga dana kada je u bolnici, duševnoj bolnici, vezan za krevet, iz grudi u večnost ispustio ptičicu slobode. Onaj koji je u nju bio zaljubljen. Hromi, crni biser, koji je živeo na granici paralize, a umro s paralizovanim osmehom čoveka koji ne shvata šta mu se događa.
Brka brisne suzu izdajicu, pa uzme pepeljaru, da prinese četvrtom govorniku. Zna da on u svakom zadnjem džepu pantalonama od oblaka čuva makar jednu neotvorenu paklicu. Zna i da ne gasi kada uzme reč.
I otali brišu suze, samo se Garinča smeška. Kao da u onom krevetu zavezan nije ostala sloboda fudbala.
Legenda kaže da je u svlačionici Mađarske Šandor Kočiš samo jednom uzeo reč i to je bilo dovoljno. Bio je toliko dobar, da ni to što je prema Ferencu Puškašu bio bezobran, nije moglo da ga izbaci, da u kasu prođe kroz istoriju mimo Lake konjice. S pravom su kao lideri najboljeg tima koji nikada nije postao prvak sveta u fudbalskoj istoriji posebne lekcije zaslužili Nandor Hidegkuti i Ferenc Puškaš. O Kočišu, međutim, nisu ostale lekcije.
Samo pesme.
Sedeće u jednoj pravoj kafani, na čijoj je tabli sa imenom pisalo „Plavi Dunav“, pušiće, menjajući na svakih par minuta novu cigaretu u muštikli i pričaće Šandor Kataloncima koji su ga obožavali, o nostalgiji, o svom gradu, o svojoj ulici i kako bi voleo da je samo ptica i da može da je nadleti.
U toj je ulici, početkom tridesetih godina, bila poznata priča o „stolarevom sinu“ koji po cele dane udara loptom o zid, pa ne da komšijama mira ni sna. Proći će godine i taj će nesnosni klinac iz komšiluka, biti razlog nekih drugih besanih noći – noći radosti i slavlja.
Kočiš je bio vedeta Ferencvaroša, a kada je pravljen veliki Honved, uz Puškaša najbolji igrač jednog od najboljih evropskih klubova toga doba. Bio je heroj grada na Dunavu, kada posle dobre utakmice prošeta uz reku, pa dobije aplauz, pa prođe kroz špalir, pa se onesveste od sreće i dečaci i devojčice koje pomazi ovlaš po glavi.
Šandor je bio rasan golgeter i za sve druge za koje se taj izlizani izraz upotrebi, promašena je tema. Jer toliko rasan nije bio niko. A bio je i lep. Mnogi su ga poredili sa holivudskim glumcima, imao je oštre crte lica, od kojih su bile oštrije samo njegove reči.
Zbog njih je, u ludim vremenima koja su Mađarsku sačekala 1956. godine, morao da ode. U svet – u tuđinu. Bio je samo jedan od igrača koji su dve godine ranije u Bernu doživeli težak poraz od Nemačke i jedan od onih koji su proglašeni za izdajnike. Tim koji se više nikada nije sastao da zajedno odigra makar još jedan meč u dresu svoje zemlje, od nje je odbačen, oteran, rasut po Evropi.
U Barseloni je Kočiš pronašao svoj dom. Pronašao je isti onaj žar u očima klinaca kada pored njih prođe ulicom, iste ljude s kojima je voleo da igra (Cibora u svojoj Barseloni, Puškaša u Realu), iste one mreže koje nijedan golman ne može da sačuva. Pronašao je i žar za igrom – još Mađari kada maligani dođu po svoje prepričavaju da niko još na svetu nije polomio rame, onesvestio se u svlačionici na poluvremenu, pa u drugom dao dva gola, ukupno pet na meču – jedino, nažalost, nije pronašao sebe.
Noći su se u kafani pretvarale u dane, telo u oklop, život u patnju. Godine 1974. konstatovana mu je tromboza, nedugo zatim amputirana noga. Ista ona koja je budila komšije u njegovoj ulici, ista ona koja ga je učinila herojem grada i države koja ga je šutnula. Posle su došli rak želuca i leukemija. I duge priče o boljim vremenima koja su prošla.
„On ti nikad ne dođe do kraja priče“, kaže Brka šankeru, šapatom. „Zato što je sredinom jula 1979. godine, imao je 49 kao i Garinča, konačno ostvario svoju želju, koju je sto puta prepričavao u svojoj kafani u Barseloni. Postao je ptica i sa prozora bolnice ubio jednog od najbolih igrača u istoriji Mađarske – sebe“.
Tako, u čast velikim karijerama, ljudi koji su sijali i pali, čiji je prasak bio žestok skoro kao njihov zvezdani trag, u kafani kod bradatog gazde, čiji su i patos i tavanica, okupljaju se pred svako prvenstvo sveta Meteori.
Sada su, kada je i njegovo prošlo dobili pojačanje.
Šandor povuče dim, uvali se u stolicu pred kraj svoje, nikada završene priče, pa kaže novajliji: „Hajde Šeki, sad je tvoj red“.
A Šekularac, koji od kada je sa njima za sto nije ni jeo, ni pio, samo slušao, otkopča dugmad na rukavima košulje, zavrne ih do lakata i očisti jednim potezom karirani stolnjak od mrva pred sobom. Crveno-beli stolnjak, kao njegov život, kao Zvezda i kao Čile…
*Sutra čitajte priču o nastupu reprezentacije Jugoslavije u Čileu, na Svetskom prvenstvu 1962. godine
Tagovi
