„Mi nismo anđeli“ je trebalo da bude TV serija, ali nisam naišao na razumevanje na Televiziji Beograd. A želeo sam da to bude „Grlom u jagode“ moje generacije.
Ali tokom studija režiram direktne TV prenose za Televiziju Beograd. Došao je jedan dan na FDU čuveni Jovan Ristić Rica, i pitao studente da li neko želi da radi na televiziji. Možeš pretpostaviti da sam se samo ja javio. Dođem kod Rice koji kaže da je to odličan posao, kreativan a odlično se zarađuje. Kaže, sledeće nedelje radiš direktan prenos izbora za himnu Srbije u Sava centru. Šest kamera, reportažna kola. To ti je pomalo kao vožnja Formule 1. Moraš da reaguješ u momentu, govoriš kamermanima koje kadrove da ti spremaju, sve u real-time-u, nema šanse za popravak. Uzbudljiv posao. I od tada sam radio bezbroj direktnih prenosa. Bio je odlično plaćen posao. Moj otac koji je bio urednik „Večernjih novosti“ imao je manju platu nego što su bili moji honorari na Televiziji Beograd.
Na četvrtoj godini mi je Želimir Žilnik dao priliku da režiram prvu profesionalnu, filmsku formu za Televiziju Vojvodina. Radio sam po Bukovskom jednu priču koja se bavila telefonskim seksom i prostitucijom. Tada prvi put kod mene glumi Uroš Đurić, a i Eva Ras i Slobodan Ćustić. Žilnik odluči da to emituje u osam uveče na televiziji. A šta je sadržala moja priča? Slobodan Ćustić drži telefon i priča sa „seks radnicom“ sa druge strane „žice“. Ona ga pita: „Je l’ ti se digao?“ Ćustić odgovara potvrdno a kamera u „liftu dole“ ide do njegovog međunožja, on rukom drži svoj opušteni penis. Prvi put na srpskoj televiziji imamo muški polni organ. Kako moja priča po Bukovskom ide dalje – Ćustić zove servis za prostitutke, javlja se Uroš Đurić, pita: „Šta želite?“ Ovaj kaže: „Ja bih najlepšu.“ Uroš odgovara: „Najlepša je moja mama“, jer on „pimpuje“ i svoju majku. Užasno šokantan film, ali to su priče Bukovskog koga su svi puno voleli u to doba pre „političke korektnosti“. Ovaj film izazove veliki skandal, desetine protestnih pisama stiže na televiziju od užasnutih gledalaca. I onda dolazi film „Mi nismo anđeli“, moj diplomski film koji je na kraju odgledao neverovatan broj gledalaca. Tada je u toku 1992. i već se raspala SFRJ, rat bukti. Mi počinjemo snimanje neposredno pred rat u Hrvatskoj. Replika iz filma „Ljubinka, sine, ide tata u rat“ u scenariju je bila: „Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu.“ Ali počeo je rat i ja menjam repliku. Jezivo, zar ne?
Je l’ tebe zovu na vojnu vežbu?
Mi smo snimali taj film usred mobilizacije. Jurili su ekipu pozivari. Zujali su po gradu džipovi vojne policije, kupili ljude na spavanju. Mi smo se tokom snimanja krili, svi smo dobili pozive, pola ekipe, spavaš svako veče na drugoj adresi, da te ne uhvate. Imao sam bar deset poziva, uruče ih ćaletu i kevi, na adresu koju imaju, pitaju: „Gde je?“ Oni kažu da sam na snimanju. Dođu ponovo za nedelju dana. Potrefilo se da u tim stresnim okolnostima snimaš stilizovan, eskapistički film. Možda je tada i neki „merak“, inat svakako, veći, da snimaš nešto što te spasava od tog ludila svuda oko tebe.
Mogao si da umesto da završiš „Anđele“ postaneš vojni kuvar na frontu u Vukovaru?
Da, padne granata posred pokretne kuhinje i odemo i pasulj i ja u „majčinu“. Ali nisu me uhvatili. Mi završavamo snimanje, na zadnji dan snimanja rađa mi se drugo dete i to ulazi u film. Branka Katić kaže: „Evo onog pesnika, ima ćerku, a juče dobio sina.“ Zezamo se, usred plamenova pakla koji gore svuda oko nas. Ali, na kraju snimanja, ipak dobijem vojni poziv. Uhvate me. A počeo sam montažu filma u „Avali“. No, nema odlaganja, Vukovar mi se smeši. Srećom, moj profesor i mentor Bajo Šaranović je u tom trenutku ministar kulture i zove vojne vlasti: „Ajde ljudi, ne zajebavajte se, dečko upravo snimio film, odložite mu. Kad završi montažu, nek ide onda u rat ako treba.“ I dobijem odlaganje. Završio se i rat u Hrvatskoj, ali ti gledaš na malom portabl crnobelom TV-u u montaži prizore snajperista u Sarajevu. Počinje rat u Bosni. Takođe, sankcije, ne može film ni na jedan festival. Samo festival u Peruđi, Umbria film festival je u fazonu „boli nas dupe za američke sankcije“ i zovu nas. Odem na festival, u žiriju Teri Gilijam i Hanif Kurejši. I dobijem Gran pri. Jedan jedini, na jedinom inostranom festivalu na kom je taj film bio.
***
Režiser Srđan Dragojević je prvi put za Nedeljnik otvoreno pričao o JNA i Jugoslaviji, Miloševiću i Karadžiću, SPS-u i poslaničkim danima, “Lepim selima” i “Ranama”, Holivudu i povratku u Srbiju, Vajnstinu i Harviju Kajtelu, Bogu i ateizmu…
Šta je sve ispričao Srđan Dragojević pročitajte u novom broju Nedeljnika, koji je svim kioscima od četvrtka, 25. novembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
